​Šta sam saznao gledajući filmove o fudbalskim huliganima

- Pa dobro momci, u čemu je problem? I ja sam navijač.Slavije, doduše.

Ovo pitanje postavlja simpatični dekica u vozu da bi mu navijači praške Sparte koji su pošli na gostovanje odgovorili da može da se nosi sa svojom Slavijom. Radi se o replici iz čehoslovačkog filma Zašto? o odlasku organizovanih fudbalskih navijača na gostujući meč. Film sam slabo upamtio ali neki njegovi detalji, poput ovog, urezali su mi se u pamćenje koliko i prvi odlazak na stadion. Likovi u filmu, tada puno stariji od mene, a zapravo tinejdžeri, delovali su opasno, ali istovremeno i privlačno. Očekivano za nekog ko se rodio kao štreber.

Logično, dugo godina kasnije bih pri odlasku na svaku utakmicu više vremena proveo zagledan u stajaću tribinu nego u teren. Tako je i danas, iako u manjoj meri. Utakmice uglavnom gledam sa mirnijih delova stadiona. Na stajanje odavno ne idem. Svi pokušaji da se ustalim na tribini iza gola su bili prekidani raznoraznim stadionskim dešavanjima u kojima bih shvatao da mi tu nije mesto. Ali ma koliko bilo iracionalno, i danas sam fasciniran dešavanjima na tribinama.

Izgleda mi i da nisam usamljen u tome. Organizovano fudbalsko navijanje i njemu svojstveno nasilje je tema svih tema. Važnija od najvažnije sporedne stvari na svetu. Daju se izjave, pišu se policijski zapisnici, političari se angažuju, iznose se psihološke i sociološke ocene u tok-šou emisijama… Za to vreme, ultra pokret je obuhvatio skoro ceo svet. I naravno, ušao i u popularnu kulturu: književnost, muziku, a najviše u kinematografiju. To mi je dalo priliku da radoznalost zadovoljim zavaljen u fotelju i da fenomen navijanja pokušam da shvatim gledajući filmove.

Mala bara, puno političara

Teritorija bivše Jugoslavije poseduje veoma dugu tradiciju fudbala, samim tim, i navijanja, a samim tim, i sa njim povezanog nasilja. Prvi zabeležen incident dogodio se 1924. godine u Beogradu nakon povratka ekipe i navijača SK Jugoslavija iz Zagreba sa pobedničkog gostovanja na kom je osvojena titula prvaka države. U Nemanjinoj ulici, policija je počela da bije slavljeničku kolonu. Ta tradicija je očuvana do danas.

Ipak, navijači su za prva pojavljivanja na velikim i malim ekranima morali da sačekaju sve do početka devedesetih i tu su naravno - a šta bi drugo? - rušili diktatorsku vladu slušajući Dragana Bjelogrlića u ulozi Crnog bombardera . Pojavljivanje je bilo epizodnog karaktera, ali je Bajić ispoštovao istoriju i navijačima dao politički značaj, što je do danas ostala osnovna uloga koja im je dodeljena u srpskoj kinematografiji, gde su ili sredstvo ili posledica političkih odluka.

U ovovekovnom filmu Šišanje glavni junaci su navijači beogradskog Radnika (aluzija na FK Rad) koji su ili izmanipulisani, propali omladinci ili nadobudne siledžije koje iskorišćavaju ove prve nesrećnike. Preko policije, isto čine i ekstremno desni elementi društva pa navijač nema šta drugo sem da peva šta mu se kaže, a sve je to posledica, razume se, mračnih devedesetih.

Navijanje vodi organizovanom paljenju američke ambasade. Nisam filmski kritičar pa ne mogu sa sigurnošću da kažem gde je zapelo, ali ovako, na prvu loptu, ama baš nijednog od likova u filmu fudbal uopšte ne zanima, niti je bilo ko tu zbog fudbalskog kluba. Teško je onda ispratiti priču o manipulisanju navijačkom masom ako u filmu nema navijača. A pažljivijim gledanjem bi se reklo da navijanje ne zanima ni ekipu koja je napravila film. Makar me mlake stadionske scene upućuju na ovaj zaključak.

Plakat via Wikipedia

Ako je Šišanje ostalo ispred stadiona, Varvari su sišli u prve redove. Film prati srednjoškolce, ultrase lokalnog kluba iz malog srpskog industrijskog grada u fazi propadanja slobodnim padom. Postoji par odličnih scena navijanja, pirotehnike, vandalizma, ali su Varvari, sve u svemu, balavurdija izgubljena u prostoru i vremenu poznatijem kao posttranziciona Srbija. Kada nemaš ni državu, ni školu, ni roditelje, ni pare, ni zabavu,ostaje ti samo tribina sa koje ne može da te otera niko, pa ni sopstvena ekipa, što pokazuje maestralna završna scena. Mimo toga, deluje mi da se film ne bavi previše navijanjem. Posmatra ga kao nus pojavu sveopšte propasti koje vodi, za promenu, spontanom paljenju američke ambasade.

Ne bih mogao da kažem da su mi ovi filmovi legli. Oba posmatraju navijanje sa istog odstojanja, ali iz suprotnih uglova, što ilustruje i poređenje plakata. Iako je veza politike sa navijačkim dešavanjima nesporna, navijanje u Srbiji je starije od trenutnih političkih zbivanja.

Heroji među nama

Sad kad sam dva puta pomenuo Ameriku, pravi je trenutak za Green street Hooligans. Holivudski pokušaj navijačkog filma, svojevrsni nastavak Gospodara prstenova u Barberi garderobi. Ne toliko zbog Ilajdže Vuda u glavnoj ulozi, koliko zbog bajkolikog pristupa temi. Vud, mladi Amer, studenta novinarstva došao je londonskoj rodbini u goste i tamo je spletom okolnosti zaseo u navijačku kulturu kao dupe na nošu. Odmah po prvoj utakmici na koju ga odvedu, Ilajdža kreće da zadaje i prima udarce, postaje legenda Vest Hemove tribine, uči sve što mladi čovek treba da zna o životu te se na kraju vraća na Harvard da tamo ispravi nepravdu koju mu je naneo neki guzonjin sin namestivši mu izbacivanje sa fakulteta zbog prepisivanja.

Da. Prepisivanja.

Sa druge strane planete stigao je Okolofutbola. Grupu navijača moskovskog Spartaka predvodi univerzitetski profesor istorije koji je tu da sa svojom najbližom ekipom: poznaje i istoriju i aktuelni trenutak, opominje manekene sa terena da se ne zajebavaju previše, razume zašto Zapad napada Rusiju, shvata da ne treba tući Azere jer to nema smisla, ratuje protiv droge, šiba se sa protivničkim navijačima i policijom, otkriva mangupe u sopstvenim redovima…

U međuvremenu je stigao i da spava sa devojkom ortaka sa tribine, ali, brate, prva ga je zavela. Naravno, na kraju je završio u zatvoru osvetivši smrt tribinskog kolege ujedinivši svoju sa rivalskom firmom. Zašto bi neko gledao ova dva izuzetno romantična, nadrealna, ne baš ubedljiva, ali i neverovatno podudarna filma?

Za početak, scene u pabovima u GSH definitivno imaju duha. Film je režirala Leksi Aleksander, pa je zanimljivo videti ženski pogled na ovu, navodno, mušku temu. Scenarista je Dagi Brimson, navijač Votforda i autor knjige o fudbalskom nasilju napisane mahom iz prve ruke, a i legendarni Kas Penant je bio konsultant na filmu. Mislim da je to dovoljna preporuka.

S druge strane, dosta je zanimljiv prikaz ruskog stila navijačkih obračuna na fer, 30 na 30, sa posebnim odorama za svaku od ekipa. Zapravo, ovaj detalj najviše daje toj herojskoj auri koju film naglašava iako znamo za stvarne slučajeve gde je neko pošao noževima u ovakve obračune. Sem toga, kostimografi su u oba slučaja dobro obavili posao. Posebno je vredno pomena pojavljivanje dukseva i šalova bratskih Delija među spartakistima u „Okolofutbola". Dobro, to podvlačim i zato što sam cigan, ali šta sad. Jedan kolega sa stajanja mi je rekao da mu je film skroz realan.

Ko će ga znati, izgleda da su srpski ultrasi živopisniji nego što sam mislio.

Velika ljubav i velika tragedija

Mnoge odlike savremenog navijanja potekle su sa Apeninskog poluostrva, možda najvažnije iz Rima, sa južne tribine Olimpijskog stadiona. Ultrasi Rome su se 1977. organizovali u jedinstvenu grupu nazvanu Commando Ultra Curva Sud i time stvorili jedan od najuticajnijih navijačkih pokreta čija je zaostavština i danas vidljiva na stadionima širom sveta. Zapravo, ono što danas zovemo izvanrednom fudbalskom atmosferom su standardi koje su CUCS postavili. U nastupajućoj deceniji, osmislili su sijaset predivnih koreografija, mnoštvo pirotehnike, kao i jak vizuelni identitet tribine barjacima, banerima, šalovima i nalepnicama.

No priča o CUCS ima i mračnu stranu, pre svega ubistvo navijača Lacija Vinćenca Paparelija, na gradskom derbiju, signalnom raketom ispaljenom sa južne tribine (setite se ubistva Ace Radovića). Potom je usledio i brutalan lov na navijače Liverpula 1984. u Rimu, svojevrsna uvertira u hejselsku tragediju.

Posle kontroverznog dovođenja bivšeg igrača Lacija, poznatog po uvredljivim izjavama na račun Romine publike 1987. godine, dolazi do gloženja unutar CUCS i od tada tribina kreće da se deli. Između manjih grupa dolazi do većih sukoba, a neke od frakcija počinju da sarađuju sa upravom. Nezavisnost koju je stari CUCS imao je nestala. Slavni dani su prošli i to je trenutak u koji je smeštena radnja filma Ultrà iz 1991.

Ovaj italijanski dobitnik berlinskog Srebrnog medveda je jedan od mojih najdražih navijačkih filmova. On prati jednu ne tako uticajnu frakciju čiji vođa Princ izlazi iz zatvora po odlsuženju dvogodišnje kazne. Vratio se da ekipu povede u Torino na gostovanje mrskom Juventusu. Dok je bio u zatvoru, njegova devojka je našla novog momka. Naravno, kolegu sa tribine, Crvenog, koji planira da okači šal o klin i zajedno sa njom potraži bolji život van Rima. Odlazak u Torino nosi i neprijatan razgovor između njih dvojice u najavi.

Film daje dosta detaljan prikaz navijačke kulture osamdesetih. Glavna grupa romanista sarađuje sa upravom i putuje posebnim vozom, dok Princ, Crveni i ekipa idu samoorganizovano. Tu su šalovi, transparenti, nalepnice i kolaži, ali i tapetarski noževi i prizivanje uspomena na prethodne tuče.

Međutim, autor ide i korak dalje, pokušavajući da fenomen organizovanog navijanja predstavi kao mušku priču, prepunu dokazivanja i pokušaja pripadanja ekipi. Zajedno sa alfa mužjakom koji polako gubi svoj primat, u ekipi je i jedanaestogodišnji klinac, brat tribinske femme fatale, presrećan što je ušao u svet odraslih i ide na svoje prvo gostovanje. Tu je i smotani debeljko Mršavi (logično), predmet srpdnje čiji će se pokušaj dokazivanja u navijačkoj tuči kobno završiti jer ga ubija upravo Princ, greškom. Da ne bih kvario uživanje budućim gledaocima, samo ću reći da je, na kraju, tragedija potpuna.

Mislim da ovaj film treba da pogleda svako koga zanima u čemu je fora sa navijanjem. Sve ono što navijanje čini zaraznim i lepim je tu, ali odmah nastupa i mračna strana, jednako važno koliko i navijački spektakl. Izgleda da jedno bez drugog ne ide.

Ostrvska razmišljanja

Englezi su svetu dali fudbal, a mnogi će reći, i fudbalsko nasilje. Ipak, dali su mu i kvalitetne navijačke filmove. Prvi u nizu je The Firm, televizijska drama iz 1989. koja prati Beksija, londonskog agenta za prodaju nekretnina, u slobodno vreme, lidera grupe Vest Hemovih navijača.

Beksi je okružen nasiljem. Rivalska banda mu uništava auto, a svi prijatelji, plus rođeni ćale, nagovaraju ga da nešto preduzme. Ipak, Beksi je iznad situacije i huliganskoj sceni iznosi plan o stvaranju nacionalne ekipe koja bi združeno otišla na Euro '88. Rivali ne prihvataju ideju, Beksi rešava da pritegne stvari i sledi sedamdeset minuta geometrijske progresije njegovog ludila.

Na ženino pitanje kada će početi da živi kao normalan čovek, Beksi iz topa odgovara da će se to desiti kad se upokoji i da mu je potreban buzz koji huliganstvo nosi. Ovo je jedna od najboljih i najjezivijih uloga Gerija Oldmana koji oživljava lik nepatvorenog sociopate, ali ono što je i super i zastrašujuće u isto vreme je što ne možete a da se ne radujete sa njim u finišu filma kada pobedu nad rivalom proslavlja kao fudbaler pogodak. Sve najednom izgleda kao dečija igra. Zato ni sam Beksi ne veruje da bi ga neko u navijačkoj tuči usmrtio hicem iz pištolja.

Beksi se preselio među besmrtne huliganske legende i posthumno uspeo da ujedini sve firme koje se, skandirajući njegovo ime, spremaju za masovno gostovanje. Svi koji su pokušavali da se distanciraju od Beksija, sada slede njegovu viziju. Huligansko takmičenje se nastavlja punom parom, a fudbal kao igra je samo podloga.

Razmišljanje naglas o navijačkoj kulturi i pratećem nasilju je, iz mog iskustva, dosta klizav teren. Često mi se desi da me pogrešno protumače ili da misao koju iznesem ode u smeru u kojem nisam želeo da je pošaljem. Zato i mislim da je The Firm jako vredno delo. Čini se surovo objektivnim i beskompromisnim kada ideji normalnog čoveka koji živi svoj monotoni život suprotstavlja sliku žovijalnog ratnika koji pokušava da stvori nešto veliko, ma koliko normalnom svetu to izgledalo besmisleno. A to je, koliko zastrašujuće, toliko i ljudski.

Sem toga, prisustvo simpatičnog Patrika Mureja poznatIjeg kao Mikija Pirsa iz Mućki u Beksijevoj ekipi je još jedan razlog zašto bi ovaj film trebalo pogledati.

___________________________________________________________________________

Pogledajte VICE film o golorukom pesničenju u Velikoj Britaniji:

___________________________________________________________________________

Treće, ali ne i poslednje pojavljivanje ozloglašenih Vest Hemovih huligana na velikom platnu je u filmu Cass, o životu čuvenog Kasa Penanta, nekadašnjeg lidera Inter City Firm. Da bi neko predvodio takvu grupu, treba da je spreman na veliko nasilje. Ako je pritom i crnac u Engleskoj 1970-tih i 1980-tih, onda je jasnije zašto je Kas fascinantna ličnost i dan danas. Odrastajući kao usvojeno jamajčansko dete u belom kvartu uz permanentan rasizam i nasilje, Kas osećaj prihvaćenosti doživljava jedino među najekstremnijim Vest Hemovim huliganima koji su pripadnost ekipi stavili iznad rasizma.

U filmu, Kas iz prve ruke otkriva neke od surovih istina fudbalskog nasilja: ono je tu jednako dugo koliko i fudbal, njegov sastavni deo, a fascinacija fudbalskim nasiljem polazi pre svega od društvenih slojeva koji u njemu ne učestvuju, već ga posmatraju sa strane. Kas priznaje da kao radnik „ne želi da bude samo šraf u Meginoj mašineriji" i da svesno bira huligansko društvo.

Ali, primećuje i da upravo srednja klasa od nasilja pravi značajniju temu i na taj način ga, uz pomoć medija, čini još većim. Možda na prvi pogled deluje nategnuto, ali ne mogu da se ne setim ove poente kada na srpskom derbiju vidim poveći broj stranih turista. Ne verujem da su došli da bi uživali u veličanstvenoj fudbalskoj predstavi. A pitam se da li i ovo moje pisanje u sebi ima tu eksploatatorsku crtu.

Kas danas živi kao uspešan pisac, a njegove avanture i ogromna količina nasilja koje je pregrmeo su pretočeni u nekoliko romana i uspešnu izdavačku kuću. Film je snimljen po njegovoj knjizi i posvećen bračnom paru koji ga je usvojio.

Uprkos na momente slabijoj glumi, film je zabavna, topla i emotivno oplemenjujuća priča svesna neophodnosti prekidanja spirale nasilja. Sa fenomenalnim saundtrekom pride.

Football Factory iz 2004. je verovatno najpopularniji od svih pobrojanih. U snimanju su učestvovali i neki povučeni huligani pa mu je to u startu donelo više kredibiliteta među potencijalnom publikom. U Švedskoj je došlo do tuče među navijačima na premijeri filma, a u Srbiji je, navodno, blagajnica prilikom prodaje karata pitala: „Za koga navijate da znam koji deo sale da vam dam?"

Prvi atribut koji mi pada na pamet je da je ovaj film iskren. Nije tajna da ima dosta veličanja huliganskog fazona, direktno ga vezujući za propast engleskog društva. Najbolji lik je, svakako, deda glavnog junaka-huligana koji se iskrcavao na Normandiju a sada je smoren saznanjem da će ultradesni stadionski rasisti doći da mu odaju poštu kao engleskom heroju.

Nije ni tajna, štaviše, jasno se kaže da niko od likova ne bi batalio fazon. Ali ovaj film jasno pokazuje i kakav se svet okuplja u huliganskim ekipama, počev od sitnih lopova, preko nacista, sve do neskrivenih sociopata. Jasno ostavlja junacima izbor za sopstvenu budućnosti, ali i ispostavlja cenu tog izbora.

Ako je u Ultri prikazano i ono zbog čega volim da idem na stadion, ovde je dominantno ono što mi se ne dopada.

„Ako idete anderkaver, zapamtite ko ste" slogan je filma I.D., savršen za jedan od meni najboljih filmova, a i uopšte. Priča prati ubačenog policajca sa zadatkom da se što bolje infiltrira u navijačku grupu i pripremi njeno rasturanje. Problem je samo što se, korak po korak, žandar toliko uživi u ulogu da nema više nikakve razlike između njega i ostatka ekipe. Dovoljno hijerarhijski napreduje da dolazi u priliku da ga prepoznaju kriminalne grupe koje tribinu koriste kao regrutni centar.

Policajac kao predstavnik Države koristeći se nasiljem postaje Antidržavni element. Zapravo, Država u fudbalskom nasilju vidi samo sopstveni ružni odraz koji pokušava da reši razbijanjem ogledala, iza kog se nalazi jednako organizovana paradržavna struktura.

I.D. nam pokazuje da kapacitet za ozbiljno nasilje postoji u mnogima od nas kada se poklope okolnosti i možemo nesputano da ispoljimo agresiju. Nije da je to velika novost, ali retko gde je bolje ispričana.

U drugoj polovini 2000-tih došlo je do ekspanzije snimanja navijačkih filmova na ostrvu: Awaydays, rimejk The Firm, kao i donekle Rise of the Footsoldier . Polako se ušlo u neki manir pa je to dovelo do parodije nazvanom namerno predvidivo: The Hooligan Factory . Film je dosta duhovit i definitivno će u njemu uživati svako ko je došao do kraja ovog teksta, ali da biste skapirali sve fazone, morate prvo da pogledate sve pobrojane filmove.

Najbolja scena je zasedanje okruglog stola engleskih huliganskih lordova. Prvi koji uzima reč pita ko od prisutnih sprema autobiografiju. Naravno, svi podižu ruke. Eto onoga što nam je Kas pojasnio, a treba li da napomenem da se i on pojavljuje u filmu?

Film Proč? snimljen je 1987. godine. Pogledao sam ga ponovo pre nego što sam seo da iskucam ovaj tekst i nije toliko zabavan kao pre dvadeset pet godina u dnevnom terminu nekadašnje televizije Beograd. Kao dete nekako zanemariš scene silovanja u vozu i maltretiranja običnog sveta. Ali su jednako jezive i replike koje se u filmu mogu čuti od pripadnika „običnog sveta".

Zapravo, replike me najpre vrate iz filmova u realnost, jer su bolno aktuelne i danas. Od zabadanja glave u pesak preko jalovih objašnjavanja, do pozivanja na kratke postupke, ništa se nije promenilo. Ama baš svako javno bavljenje fudbalskim navijanjem i nasiljem, makar u Srbiji, po pravilu se završi upiranjem prsta u nekog drugog.

Možda bi trebalo da pogledamo ponovo Kasa i budemo iskreni prema sebi: šta nas u fudbalskom navijanju privlači, intrigira i plaši, šta nam odgovara, a šta nam smeta. Tada ćemo bolje znati i kako da se odnosimo prema tome.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu