Svima nam fali dvesta evra mesečno

Bila je to jedina subota u mesecu za koju sam procenio da mi se isplati da u grad odem taksijem zato što ću se olešiti na rođendanskoj žurci za nula evra u dinarskoj protivvrednosti. Taksista me je s vrata zadimljenog auta pita da li mi smeta cigara i predlaže da i sam zapalim ako sam pušač. Palim i onako skockan, spreman za partijanje, naspram njega zadimljenog u trenerci, pitam kako je večeras.

-Ma brate… Pun mi je kurac za osam života, izgovorio je najdepresivnijm glasom dok je lagano ispuštao junački cim iz pluća kroz poluotovreni prozor.

Spuštamo se bulevarom, velika krstača klati se okačena o retrovizor a on me uvlači u začarani krug zvan "vredi li ovakav život" o čemu sam se baš nadao da neću morati i večeras da razmišljam. Za desetak minuta, koliko je trajala vožnja saznajem nerešivu matematičku jednačinu kojom se ovaj dobroćudni ali prilično sjebani tip za volanom bavi svakog dana. Uz reprogram poreskog duga, alimentaciju, račune i osnovne životne potrebe za njega i decu mesečno mu treba više od 90 hiljada dinara. Prosečna plata u Srbiji je nešto više od 45 hiljada, ali, kaže mi saputnik, to je više od onoga što on zaradi.

-Evo, u ponedeljak sam uzeo veš mašinu za klince. Srećom da može na rate preko firme jer nemam pojma kako bih, objašnjava mi pre nego što sam izašao iz taksija u noć.

Nekoliko dana i mamurluka kasnije čitam rezultate istraživanja agencije Ninamedija o tome da li građani Srbije imaju dvesta evra u šteku, što se ono kaže. Terenskim anketiranjem, na reprezentativnom uzorku utvrdili su da više od polovine građana Srbije ne bi moglo, ili bi moralo da pozajmi ili proda nešto, da pokrije nepredviđeni trošak od 200 evra. U slučaju da im rikne frižider, poplavi kupatilo ili zubar kaže da "sve to može da se sredi ALI…", tek 28 odsto građana bi bilo u stanju da pokrije taj trošak.

Među onima koji bi u toj situaciji morali da prelistaju za-ne-daj-bože spisak porodice i prijatelja koji svi imamo najviše je ispitanika ženskog pola, građana starijih od šestdeset godina, ali i onih sa nižim stepenom obrazovanja, stanovnika vangradskih sredina kao i učenika, studenata i onih čija lična mesečna primanja ne premašuju iznos od 15.000 dinara.

Dakle, za većinu građana Srbije odgovor na pitanje da li u kućnom budžetu imaju pola prosečne plate odgovor je - ne. To je verovatno manje iznenađenje za sve nas koji se ne sećamo kada smo poslednji put videli novčanicu od dvesta evra, koliko je za teta Veru iz Zaječara čija plata u prodavnici iznosi 22 hiljade dinara, od kojih četiri vraća gazdi u kešu, iznenađujuća zvanična informacija o prosečenoj plati od 45 hiljada dinara.

Svakako je dobro da, pored svih "dobrih ekonomskih pokazatelja, privrednog rasta" i ostale statistike koju razume samo naš premijer, i ovu informaciju imamo napismeno. Tu su i podaci Republičkog zavoda za statistiku koja nam oslikava da su nam godinu i po dana u nazad po kvartalima troškovi veći za otprilike 1000 dinara od ličnih prihoda (novčanih i u naturi). Ipak, statistički podaci će uvek biti samo statistički podaci, pročitaćemo ih i upamtiti eventualno za potrebe kafana talk-a. Lično, koncept štednje nikada nisam do kraja skapirao, iako vrlo cenim ljude koji jesu, a poznajem ih. Od koga bih inače pozajmio kad zagusti? Kada svoju računicu bacim na papir - posle plaćanja stanarine, komunalija, ostane mi za hranu a ponekad čak i za eventualno jedan izlazak ako nije nečiji rođendan.

Zato sam ljude oko sebe maltretirao verovatno najneprikladnijim pitanjima o kućnom budžetu, imaju li ga i kako to dođavola uspevaju. Neke na poslu sam, jebiga, pitao da li imaju jednu crvenu do plate.

Jovana mi je odmah rekla da ima kod sebe ima samo sedamsto, ali da slučajno spada u 28 odsto onih koji bi mogli da pokriju nepredviđeni trošak od dvesta evra.

-Sad se to pogodilo da sam imala platu, da sam živela sa mojima, pa da sam šteknula neke pare, jer kapiram da većina ljudi oko mene, ima nešto "preko", samo ako živi sa mamom i tatom. I to nešto preko služi i da se njima pomogne. Poslednjih dana meseca se uvek unervozim da li ću da izguram,a li evo, par meseci i uspevam da tih 200 ne načnem.

Sa druge strane, Marko mi kaže da je on teži slučaj i da je u stalnom kontaktu sa svojim kreditorom - kevom.

-Pošto sam se u gajbu uselio u trenutku kada sam bio između poslova, morao sam da pozajmim celokupnu šestomesečnu rentu koja mi od tada visi nad glavom jer ne postoji način da za pola godine dovoljno uštedim da bi se našao na nuli. Srećom, zelenaš mi je keva kojoj onda svakog meseca vraćam po malo, ali se na kraju svodi na to da, čim joj vratim sve pare, odmah ih ponovo uzimam i prosleđujem stanodavcu. Siguran sam da postoji neki fensi bankarski izraz za kevin i moj dil.

I ostali su mi rekli da je baš frka da je pored stanarine i ostalih potrebština jako teško da se uštedi. Ili ih su ovog leta zaboli i posao sa strane na festivalima i sličnim događajima pa ih je ukenjalo da nešto uštede. Za svojih hiljadu dinara sam morao da odem van redakcije.

Đole, dvadesetčetvorogodišnji student iz unutrašnjosti koji u Beogradu radi neprijavljen kaže da nije imao tu privilegiju da mu za bilo kakve potrebe ostane 200 evra i da stalno razmišlja o tome da nađe dodatni izvor prihoda ili "normalan" posao.

-Platom pokrivam sve troškove života u Beogradu, mogu da priuštim sebi povremeno neko piće sa društvom, ponekad nešto od garderobe i uspem da sačuvam možda 50 evra do kraja meseca jer stvarno štedim. Što je najgore, svestan sam da je moja situacija čak i sasvim pristojna, jer imam mnogo kolega koje su 20-og u mesecu sa samo 1000 dinara u džepu. Kada postavite građanima najjednostavnije pitanje: „Kako živite?", najčešći odgovor će na žalost biti „Krpim se…", „Preživljavam…", „Snalazim se…", dok razmišljaju o tih 200 evra koje duguju kumu.

Ne znam da li ste čuli vanplanetrani hit Puraševića, ako niste morate

Srđan, 25, koji radi u Beogradu u oblasti digitalnog marketingami kaže da većini ne ostane ni dvesta evra mesečno, a kamoli u nekakvom šteku.

-Ja imam dobar posao, solidnu platu, ali ako bi mi iskrslo nepredviđenih 200 evra troškova, ne bi mi bilo svejedno. Doduše, imam sreće da imam dosta prijatelja pa znam da uvek imam nekoga ko bi mi pomogao. Ali na primer, ako nemate svoj stan, a ne želite da živite s roditeljima, skoro je nemoguće bilo šta uštedeti. Ne znam da li je gore nama mladima koji pokušavamo da uspemo sami, ili našim roditeljima, koji ceo život rade i muče se, a stalno su u nekom grču i problemima.

I to je jedno od pitanja na koje sam želeo da čujem odgovor. Kako uspevaju oni koji su nas hranili i odgajali onda kada nismo mogli da trpimo već smo samo tražili. Sandra, 29, recepcionarka u hotelu i Nikola Paunović, 29, programer, imaju dvoje dece. Dvogodišnjeg sina i šestomesečnu ćerku. Kažu da im uvek fali bar 250 evra od kada im se rodila ćerka.

-Kad se rodio Neca, otvorili smo račun u banci na koji smo svakog meseca uplaćivali 5,000 dinara, sve se nadajući da ćemo mu tako napraviti neki fond za budućnost. Ali evo, već šest meseci ništa, čak smo prošlog meseca izvukli malo da se dopunimo.

Na sreću, kažu, Nikola može da radi sa strane, pa će uskoro, čim Jana malo ojača, početi sa tezgarenjem.

-Ja ću se verovatno ranije vratiti na posao, pre isteka porodiljskog, jer mi je ionako mala plata umanjena za skoro 40 odsto, kaže Sandra.

Dva ili više posla, presipanje iz šupljeg u prazno, braća, sestre, kumovi i prijatelji osnova su kućnog budžeta u Srbiji. Zato sam porazgovarao i sa Ivanom Todorović, ekonomistkinjom, da čujem šta struka kaže i vidim ima li stručnog leka za moj hronično bušan džep.

-Koliko god nas šokirala ovakva vest, moramo da uzmemo u obzir da se radi o globalnom trendu - u Americi, na primer, 40 odsto stanovnika koji pripadaju takozvanoj srednjoj klasi ne bi moglo da izdvoji 400 dolara mesečno za nepredviđene troškove.

Ivana kaže da stanovništvo, čak i u najrazvijenijim zemljama, postaje sve siromašnije, ali da nas takvi trendovi mnogo više pogađaju jer su nam prihodi manji, a troškovi života se približavaju donjoj granici evropskog proseka.

-Brzo rešenje ovakve situacije ne postoji. Moj savet, koji i sama ne poštujem baš uvek, jer vrlo često ne mogu da ga priuštim, zvuči dosta surovo: Kako dobijete platu, odmah odvojite sumu za neophodne troškove. Ono što vam preostane, podelite na 30 i razdvojite po danima. I odmah upozorenje: kada sam prvi put to uradila, samo što me infarkt nije strefio.

Kada se desi ta retka situacija da imam neki poslić koji mi donese neočekivani prihod, popunjavam rupe. Jednom se desilo da sam mogla da ga odvojim sa strane, i to je i danas jedini "štek" koji imam, čitavih 300 evra, savetuje za kraj Ivana.

I tako u krug. Sve što sam na ovu temu čuo i pročitao ne može da me ne podseti na priču dva ortaka koja su na ulici naišla na govno. Jedan je drugom predložio da pojede govno, a za to će dobiti pedeset evra. Drugi je pristao. Malo dalje, ponovo govno. Sada je ovaj drugi dao istu ponudu prvom. I on je pristao. Onda je jedan od njih pitao:

-Brate, pa šta je ovo, jedemo govna a nikom ništa?

-Nema veze, brate, važno je da se keš vrti.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu