​‘Puno sam se trudila ali nije dao da mu pomognem’: Kako živeti posle samoubistva sina

Ilustracija: Marta Parszeniew

Kad je Džon imao 14 meseci, postavljena mu je dijagnoza bolesti jetre. Na neko vreme mu se stanje stabilizovalo. Onda mu se, međutim, sa 11 godina, desio masivni povratak bolesti, hitno je odveden u bolnicu i napumpan steroidima. Nakon toga više nije bio isto dete. Od steroida je postajao samo veći i veći, a to mu se nimalo nije sviđalo. Još tada nije voleo samog sebe. Prestao je da jede i počeo da se izgladnjuje.

Kao stariji, postao je tvrdoglav i buntovan. U srednjoj školi je bio veoma dobar u sportovima. Prijavio se na takmičenje za strongmena, skakao padobranom, voleo kružni trening, obožavao trčanje na duge staze. Mislim da je pronašao utehu u treninzima i adrenalinskim sportovima.

Bio je jedan od najpopularnijih dečaka u školi, bio je zgodan i uvek je imao devojke, ali ako ste se zamerili Džonu, najebali biste. Nosio je na plećima teret svoje bolesti. Mislio je da ima pravo da radi šta hoće. Odbijao je da igra po pravilima.

Počeo je da eksperimentiše sa drogama, posebno kanabisom. Svi njegovi prijatelji su u to vreme isto to radili. Nije smeo da pije zbog jetre, ali je ipak to radio. Opuštao bi se tako što je išao na rejv žurke. Oduvek je želeo da bude marinac, te se prijavio u vojsku kad je završio školu. Ali nije bio dovoljno zdrav i odbili su ga.

Džon nije priznavao depresiju. Mislim da nije želeo da razgovara sa ljudima zato što je o sebi mislio kao o promašaju. Mislim da su odbijanja koje je u životu doživeo i droge koje je uzimao, zajedno sa bolešću jetre, ispali loša kombinacija. Ne možete da naterate ljude da pričaju sa vama ili dozvole da im ukažete pomoć. To je bilo bitno u vezi sa Džonom, prosto nije želeo da prihvati pomoć, mislio je da mu ona ne treba.

Njegovo ponašanje je postalo mračnije i destruktivnije. Otišao bi da poseti svoju sestru na univerzitet, ali bi posle nestao i vratio se tek u četiri ujutro. Ponekad bi samo seo u kola i nasumice se odvezao do Londona. Slikao bi podzemnu železnicu ili sebe u mraku. Pitala sam ga zašto su mu slike tako mračne, a on mi je odgovorio da su one veran odraz njegovog pogleda na svet.

Sve vreme je bio besan, a mene je krivio što sam ga rodila. Vikao bi, psovao i verbalno me ponižavao. Razbijao bi sve po kući. "Šta ti je, šta kog đavola radiš!", urlao bi. Na kraju smo morali da zovemo policiju. Nisam više mogla da izađem na kraj s njim.

Svi su pokušali da mu pomognu. Imao je 20 godina kad je prvi put primljen u psihijatrijsku bolnicu. Medicinski radnici nisu umeli tačno da nam kažu šta nije u redu s njim, mislili su da je možda malo bipolaran, možda da malo boluje od Aspergerovog sindroma. Toliko je potonuo da je tražio da mu se u zdravstveni karton upiše status: "Ne oživljavati". Kontaktirao je organizaciju Dignitas i tražio od čitave porodice da ide na odmor u Švajcarsku kako bi on mogao to da uradi. Kad bi govorio takve stvari, niste kod njega videli ni tračak saosećanja prema tome kako ću se ja osećati. Rekla sam mu: "Da imaš decu, znao bi zašto kao roditelj to ne mogu da uradim." Ali on je bio rešen, nisam u pitanju bila ja, već on.

Poslednji put kad je uhapšen u porodičnom domu, dvojica policajaca su morala da ga omame tejzerom. Bio je potpuno van kontrole i izašao je iz kuće sa palicom za bejzbol da se brani. Kad je slučaj završio na sudu, lekar je napisao pismo sudiji u kome je naveo da moj sin ima problema sa mentalnim zdravljem i da bi trebalo da mu se pomogne. Džon se toga dana nije pojavio na sudu, tako da je proglašen krivim u odsustvu i završio u zatvoru Hjuel Grejndž na šest nedelja. Nakon zatvorske procene, smestili su ga u ambulantna kola i poslali pravo u psihijatrijsko krilo.

Kad sam konačno videla svet Džonovim očima, samo sam se usredsredila na to da mu se nešto ne desi. Ali on nije imao mnogo poštovanja za nas. To me boli, zato što sam se kao majka osećala odbačenom. Na kraju sam morala da mu se obraćam onako kako se on obraćao nama, zato što je to bio jedini jezik koji je razumeo. Poslednjih nekoliko godina samo smo se svađali. A ja sam samo želela da ga zagrlim. Bila sam tako ponosna na njega kao sina, ali on to prosto nije prihvatao.

Kad je pušten iz bolnice, tim za mentalno zdravlje mu je dodelio stan kako bi imao malo više samostalnosti. Nije mu se išlo tamo, ali je morao zato što su mu bile zakazane injekcije za jetru. Napravila sam mu jagnjetinu za večeru pre nego što sam toga dana otišla na posao, da čistim u školi. Sedeo je čitavo prepodne pred kompjuterom u tišini. Prišla sam da vidim šta radi, a on je istraživao najbolje načine da umre. Molila sam ga da odustane od toga i oduzela mu kompjuter. Nisam ga poljubila za rastanak. Pokušala sam da ga zagrlim, ali on je bio u svom svetu.

Narednog dana pre nego što sam otišla na posao, rekla sam svom partneru Endiju: "Imam jako loš osećaj, hoćeš li pogledati kako je Džon?" Endi je otišao do stana i čuo da svira radio, ali niko nije otvarao vrata. Uzeo je rezervni ključ i ušao. Džon je bio u svojoj spavaćoj sobi. Endi mu je proverio puls, ali on je bio hladan. Predozirao se. Imao je samo 26 godina. To je bilo pre dve godine.

Nije smelo do toga da dođe. Nismo bili svesni koliko su momci u tim godinama podložni samoubistvu. Neko je trebalo sve vreme da mu se nađe. Nacionalna zdravstvena služba mi nije pružila nikakvu podršku. Posle samoubistva, nisam više srela koordinatorku za mentalno zdravlje, nije imala obraza da me poseti. Došla je na sahranu, ali posle toga više nisam bila u kontaktu sa njima.

Džon nije ostavio oproštajnu poruku. Osećam da je našao svoj mir. I dalje se osećam krivom. Nisam mogla da pomognem Džonu, ali možda bih jednog dana mogla da pomognem nekom drugom. Rekla bih im da je u ljudskoj prirodi da se nekih dana osećate depresivno a nekih drugih srećno, a da je najveći deo vremena život naprosto običan. Morate da zaboravite prošlost i ne mislite previše o budućnosti, zato što niko ne zna šta će se desiti. Nema svrhe brinuti. Živite u sadašnjosti, pokušajte da uživate. To smo mi pokušavali da prenesemo Džonu. Osećam da je našao svoj mir. Moram tako da se osećam.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu