​Čelsi Mening, trans uzbunjivačica Vikiliksa, o životu u zatvoru

Pošto je izazvala najveću obaveštajnu brljotinu u istoriji američke vojske, Mening trenutno služi 35 godina zatvora. Pričala je za Amnesty International o trans odrastanju, životu iza rešetaka, i užasu samice.

Čelsi Mening imala je samo 23 godine kad je poslala 750,000 poverljivih vojnih dokumenata u WikiLeaks, i tako izazvala najveću obaveštajnu brljotinu u istoriji američke vojske. Jula 2013. osuđena je između ostalog za krađu i špijunažu, tako da trenutno služi 35 godina robije u muškom zatvoru maksimalnog stepena bezbednosti u Fort Levenvortu.

Pre nego što je Kejtlin Džener dospela na naslovne strane, Mening je bila najistaknutija javna trans ličnost – ali iz drastično drugačijih razloga. Baš kao i osnivač WikiLeaks Džulijan Asanž, Mening je meta političara sa desnice i sa levice koji je osuđuju kao izdajnicu. Sa druge strane, šira javnost je vidi kao revolucionarnog uzbunjivača. U jednom trenutku su neki čak zahtevali izricanje smrtne kazne.

Za Amnesty International podkast koji Broadly ekskluzivno najavljuje, Mening je govorila o izolaciji tokom detinjstva provedenog u Oklahomi odnosno Velsu, o beskućništvu trans tinejdžera, o agoniji samice i zatvorskoj polnoj tranziciji.

„Život me nije mazio," kaže na temu detinjstva u ruralnom Kresentu u Oklahomi. „Nažalost, oboje roditelja bili su alkoholičari, povremeno nekontrolisani i nasilni." U detinjstvu, Mening se krila na internetu i počela da kontaktira sa ljudima putem IRC, ali ipak se osećala "izolovano i usamljeno.

„Sećam se da sam često plakala, delovala sam sebi čudno, kao da nisam normalna. Druga deca bi me zadirkivala jer nisu razumela – hej ti, ženskasti, što si takav pederčić, što pričaš kao devojčica, što hodaš kao devojčica?"

„Konstantno su me podsećali na to koliko sam bila različita, koliko nisam razumela njihovu tačku gledišta."

Kao tinejdžer, Mening se sa majkom odselila u Haverfordvest u Velsu, gde je kupovala šminku i žensku odeću u prodavnici polovne robe – potajno, kao maloletnik koji kupuje cigarete ili alkohol.

„Nosila bih te stvari jedno vreme, onda bih kad padne magla sve bacila u kontejner, u polumraku uličnih svetiljki. Par nedelja kasnije, sve to bih ponovila."

Još u Oklahomi, Mening je počela da preispituje svoj polni identitet. U razgovorima sa prijatelja, pitala bi „Da li je normalno što se osećam kao da sam žensko, što me privlače dečaci?"

„Šokirala bi ih ta pitanja, a sa posledicama glasina koje bi potom krenule u školi morala bih sama da se nosim. Prosto bih sve poricala i krila se od javnosti dok se skandal ne zaboravi."

Kao alternativu, Mening je našla utočište na internetu. „Iako još nije postojalo neko trans prisustvo onlajn – početkom veka, pretraga pojma transgender vodila je samo na porno sajtove – bilo je mnogo gej zajednica u kojima sam uspela da se identifikujem i da nađem sagovornike," objašnjava ona. „Mnogo sam prijatelja upoznala preko interneta. Sa njima sam mogla da pričam o vrlo poverljivim pitanjima, iako im nisam ni znala prava imena ni kako izgledaju. U to vreme, lako se moglo ostati anonimnim onlajn."

Ali pošto se iz Britanije vratila kod oca i njegove nove žene u osamnaestoj godini, Mening je ubrzo završila na ulici. „Na žalost, to je tipično kvir i trans iskustvo za mnoge mlade ljude čak i danas." Nacionalni centar za transrodnu jednakost kaže da 20 odsto trans ljudi pre ili kasnije završe kao beskućnici.

Po izbacivanju iz očeve kuće, Mening je spavala na ulicama Čikaga. „Centri za pomoć beskućnicima su tamo obično bili vrlo anti-gej i anti-trans, zahtevali su da prisustvujem molitvenim ceremonijama, pa sam ih izbegavala."

Kaže da ih je na ulicama policija redovno pretresala, a zatvora se plašila. „Nekad bi samo počeli da viču, da me izvlače sa sedišta automobila. Ne mrdaj, nakazo! Daj mi razlog da te upucam, đubre jedno!Držali bi me u lisicama na ivičnjaku, ili na rosnoj travi nekog jarka, i ispitivali da li možda postoji nalog za moje hapšenje, da li posedujem drogu, da li se prostituišem, šta god bi im palo na pamet. Za njih sam bila obično dete sa ulice.

Početkom 2007., Mening je „stvarno počela da sumnja" u svoj polni identitet; čekala je da skupi hrabrost da bi porazgovarala o tome sa terapeutom. Umesto toga, prijavila se u vojsku tog leta, „u nadi da ću tamo, što se kaže, postati muško, da će mi nametnuti neka očekivanja muževnosti."

Ubrzo je postala obaveštajni analitičar u Iraku. „Tamo nisam sa mnogo ljudi pričala," kaže o vojnoj bazi kod Bagdada. „Sve me je više mučilo prisustvo drugih ljudi oko mene, ta obaveza da pred svima ostavljam utisak muškarca. Često sam patila od anksioznosti i depresije.

Ali ispostava u ratnoj zoni omogućila joj je da proba da izađe u javnost kao žensko. „Po prvi put sam se u javnosti pojavila kao žena tokom odsustva u Iraku 2010.," kaže ona. „Nosila sam sivi civilni sako i suknju sa belom bluzom, crnim čarapama, i starim ljubičastim mantilom preko – bilo je dosta hladno. Samo sam šetala okolo, svraćala u kafiće, knjižare, trudila se da delujem kao žena kojoj je dosadno i ne zna šta bi od sebe."

„Nisam mogla da poverujem koliko je uspešno prošlo, koliko sam ljudski i normalno sebi delovala tako obučena. Nikad pre nisam dovoljno verovala u sebe, ne bih to nikad ni probala da nisam bila u ratnoj zoni u Iraku."

U februaru iste godine, WikiLeaks je počeo da objavljuje prve dokumente koje im je Mening dostavila. U aprilu, Džulijan Asanž objavio je video snimak američkih vojnika kako streljaju Iračke civile; desetoro ih je bilo ubijeno, a dvoje dece je ranjeno. Milioni su videli ove snimke. Krajem maja, Mening su uhapsili američki istražitelji i prebacili je u vojnu bazu u Kuvajtu gde je dva meseca provela u samici.

„Mislila sam da će svaki detalj mog života biti ispitan, svaki potencijalni zajeb, svaka greška koju sam napravila, da će sve te mane koristiti da okrenu javnost protiv mene," kaže Mening na temu intenzivnog medijskog interesovanja. „Posebno me je plašila mogućnost da će se dotaći mog polnog identiteta, da će me upotrebiti protiv drugih ljudi koji su kroz isto prošli. Iz današnje perspektive, ne deluje da su ti strahovi bili neosnovani."

Ali samica je za Mening nosila posebne užase, kao i za toliko drugih trans zatvorenika. Kaže da su je pod ključem držali u „jednom velikom metalnom kavezu pod šatorom."

„Bilo je užasno toplo i mračno, sećam se da nisam znala da li je dan ili noć. Samica radi 24 časa dnevno, tako da se vreme meri samo od obroka do obroka. Ubrzo mi se sve izmešalo… jako mi je maglovito pamćenje na taj period. Od svega je ostao smuljani lični haos."

Kasnije su je prebacili u MCB Kvantiko, gde je bila u „praktično istim uslovima kao u Kuvajtu, osim što je u Virdžiniji bila klimatizovana zgrada umesto šatora."

Mening je boravila u ispražnjenom zatvorskom bloku, u ćeliji od osam-sa-šest stopa, pod konstantnim nadzorom bar dva marinca. „Uslovi u mojoj ćeliji bili su daleko stroži nego što su obično u samicama. Morala sam bukvalno za sve da tražim dozvolu. Nisam smela da se krećem po ćeliji i vežbam. Nisam čak smela da se naslonim na zid dok sedim na krevetu."

„Morala sam da tražim toalet papir od straže, i čim ga upotrebim, da im ga vratim. Isto važi kad su u pitanju četkice za zube, knjige, nekad i moje naočare. Nisam smela da spavam ili ležim između pet ujutru i sedam uveče. Smela sam samo da sedim uspravno na krevetu i bukvalno satima gledam u zid ispred sebe, bukvalno."

Ovo je trajalo više od tri godine, dok najzad nije doneta presuda; Mening je 2013. bila osuđena na 35 godina vojnog zatvora. Po uredbi o špijunaži iz 1917., nije imala pravo da iznese dokaze u svoju odbranu, čak ni da objasni svoju motivaciju za prekršaj.

Po izricanju presude, Mening i njeni pravni tim bili su odvedeni u pomoćnu prostoriju. „Svi smo ćutali sve dok jedan od advokata nije počeo da plače. Delovalo mi je kao da se ustručavaju da bilo šta kažu, pa sam počela da im objašnjavam da su dobro obavili svoj posao, da znam koliko su se trudili, da im apsolutno ništa ne zameram." Dan kasnije, javno je objavila svoj trans identitet: „Želim da vam se svima zaista predstavim. Ja sam Čelsi Mening, osoba ženskog pola."

„Delovalo mi je smisleno da se ljudima predstavim čim mi se za to ukaže prilika, što je bilo po okončanju suđenja.Odlagala sam tu objavu upravo zbog procesa. Htela sam da to odradim i ranije, ali advokati su me savetovali da sačekam."

U Fort Levenvortu, Mening je uporno zahtevala da joj se omogući promena pola; februara prošle godine, najzad joj je bila odobrena hormonska terapija. „Uzimanjem hormona ukazala mi se čudna nova stvarnost. Sve osećam mnogo jasnije i dublje. Ranije kao da sam samo odlagala osećanja u neku kutiju u glavi, za kasnije. Ali sad, čim me nešto rastuži ja zaplačem… čim me nešto obraduje ili usreći, smejem se uzbuđeno. Život mi je mnogo bogatije, potpunije iskustvo sa ovim identitetom."

Mening je deo malog zatvorskog tima drvodelja koji prave nameštaj i sitnu drvenariju – pločice za medalje, ramove slika. „Stiže mi mnogo pisama kvir i trans klinaca, to je fantastično, danas malo ko piše prava pisma. Mnogo mi znači što se ta deca prepoznaju u meni – daju mi snagu da istrajem, daju mi nadu pre svega."

Mening će posle prvih osam godina u Levenvortu biti razmatrana za uslovnu slobodu, ali takođe joj preti samica na neodređeno vreme zbog navodnih prekršaja pravila ponašanja. Posedovala je „zabranjeni materijal" – časopise Out, The Advocate, Cosmopolitan, i broj Vanity Fair sa Kejtlin Džener na naslovnoj strani, kao i razne knjige.

„Svakog jutra kad ustanem odem do čeličnog toaleta u ćeliji, pogledam u oči žene u ogledalu i kažem joj OK, možeš ti to," priča Mening. „Tako se motivišem ujutru da bih izdržala dan, svaki dan pojedinačno."

Zamišljala sam par puta šta bih rekla samoj sebi da mogu da se vratim u tinejdžerske godine. Uzela bih tu devojku za ruku i rekla joj da će sve biti OK. Rekla bih joj da joj ništa ne fali, da je okružuje više ljubavi i razumevanja nego što je svesna. Rekla bih joj da će biti srećnija i zdravija osoba kad bude bila iskrena prema samoj sebi, kao što sam ja to najzad shvatila."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu