Uz kapućino bez kofeina i đus sa Anohni

Anohni se brinula da će zaplakati. Sedeći preko puta mene u sobi bez prozora u Hotelu Roksi na Menhetnu, umetnica nekada znana kao Entoni Hegarti priznala je da su tokom njenog poslednjeg intervjua i ona i novinarka briznule u plač. "Ne želim to da radim ovaj put", rekla je, zastavši da se sabere. "Mislim da sam se malo zanela."

Samo nekoliko minuta pre toga, materijalizovala se u dražesnom predvorju hotela, obučena u preveliki crni džemper, pantalone, bele patike i noseći kesu sa odećom. Posle našeg intervjua, uz kapućino bez kofeina i čašu đusa, morala je da skokne do svog krojača na Louer Ist Sajdu. Bila je to jedna od stvari na njenom dugom spisku obaveza koje je morala da posvršava pre nego što se uputi na ceremoniju dodele Oskara 2016. godine u Los Anđelesu, gde je bila nominovana za najbolju originalnu pesmu, "Manta Ray", saradnju sa kompozitorom Dž. Ralfom iz ekološkog dokumentarca Trka sa istrebljenjem. Ona i Anđela Morli, kompozitorka filma, jedine su trans umetnice koje su ikada bile nominovane za nagradu Američke filmske akademije.

Nominacija je samo jedna od mnogih prekretnica u karijeri ove pevačice rođene u Velikoj Britaniji a odrasle u Kaliforniji za koje sam htela da je pitam. Nadala sam se i da ćemo pričati o njenim počecima na njujorškoj kvir sceni umetničkog performansa devedesetih, dok je predvodila pozorišnu trupu transvestita Blacklips; kako je svojim gimnastičkim glasom dobila naklonost ranog mentora Lu Rida, a potom i nagradu Merkjuri koja joj je 2005. godine lansirala karijeru, i o deceniji provedenoj putujući sa svojim ansamblom akustičnog kamernog popa Antony and the Johnsons , sve do koncertnih hala i operskih kuća širom sveta, ponekad u pratnji simfonijskih orkestara. Ali Anohni nije želela mnogo da priča o svojim dostignućima. Nije pričala čak ni o pozadini svog novog, petog albuma Hopelessness koji je uskoro trebalo da se pojavi. Anohni je želela da priča o našem razvoju kao vrste.

"Radim jednu anketu već deset godina, ispitujem taksiste o vremenu", rekla mi je. "I svaki od njih na svoj način zaključuje istu stvar: 'Vreme se strašno menja, naročito u mojoj domovini. Bliži se smak sveta. Smak sveta, smak sveta.'" Anohni je mahala trepavicama kao da želi da potcrta poentu.

Hopelessness se bavi mentalnim stanjem koje ona smatra odgovornim za to što ljudska industrija uništava biosferu. Ali bavi se i mnogim drugim stvarima, uključujući kapitalizam, američku spoljnu politiku, patrijarhat i neuspeh ljudskog roda da se stara o samom sebi i zaštiti se. Ploča govori o svemu i Anohni je čvrsto rešila da natera ljude da pričaju o tome.

"Potpuno sam se posvetila toj kampanji otvaranja očiju ljudi ", rekla mi je Anohni. "Koliko širom mogu da držim oči otvorene, koliko mogu da se trudim da vidim, znajući da nikad neću videti sve?" Hopelessness, objasnila je ona, uključuje 15 godina svakodnevnog čitanja novina, ćaskanja sa nepoznatim ljudima i prijateljima, i razlučivanja kako se obilje nedostataka Zapada pretvorilo u "sistem". Kad je došlo vreme da piše pesme za novi album, rekla je da su reči nahrupile same za svega nekoliko dana. "Bila sam besna zbog svega toga, a plašila sam se da o tome govorim", rekla mi je. "Shvatila sam da u svemu tome ima strašno mnogo energije: Zašto se onda toliko plašim da govorim o tim istinama?"

U poređenju sa njenom prelomnom pločom iz 2005. godine, I Am a Bird Now , i albumima koji su usledili — ploče hvaljene zbog uvijenih meditacija na temu ljubavi i smrti, nad kojima se nadvila senka krize AIDS-a devedesetih — Hopelessness je šokantno, gotovo ekstatično bukvalna ploča. Imate pesmu ("Drone Bomb Me") pevanu iz perspektive devojčice čiju je porodicu bombom ubio dron, jednu ("Watch Me") o životu u društvu pod konstantnom prismotrom i još jednu ("Execution") o ubistvu koje odobrava država, i kod kuće i inostranstvu.

Album isto tako pravi oštar odmak od gudačkog zvuka po kojem je postala poznata. Ona svoja zapažanja o smaku svetu saopštava praćena savremenim zvukom filmskih sintisajzera, trep bubnjeva i suptilnih elektronskih ukrasa za koje su zaslužni škotski producent i saradnik Kanje Vesta Hadson Mohavk i američki eksperimentalni muzičar Oneohtrix Point Never . Muzika je, istakla je ona, neka vrsta Trojanskog konja. "Želela sam da bude dovoljno plastična, dovoljno saharinska, dovoljno slasna i dovoljno zavodljiva da mogu rečima u nju da ugradim nešto istinski suprotno tome, a da će je ljudi i dalje upijati u sebe", rekla mi je. "Zvuči manipulativno, a i jeste manipulativno."

Mesec dana posle našeg intervjua, Anohni će objaviti još jednog Trojanskog konja, video spot za "Drone Bomb Me". Angažovala je Naomi Kembel kao svoj fizički surogat i dok sam gledala kako ovaj supermodel u suzama peva na plejbek, setila sam se priče koju mi je ispričala sama Anohni — o Marti Voš, pevačici nekoliko najvećih plesnih hitova devedesetih, uključujući "Strike It Up" italijanske haus grupe Black Box. Kad se pojavio video spot za tu pesmu, Voš, tada u poznim tridesetim, nije se u njemu pojavila; izdavačka kuća grupe Black Box RCA proglasila ju je nekomercijalnom zbog njenih godina i kilaže, a zamenio ju je francuski model koji je pevao na plejbek i uskraćeno joj je autorstvo te pesme i drugih. (Voš je tužila RCA i dobila tužbu.)

Skoro 25 godina kasnije, ovaj skandal i dalje fascinira Anohni. "Suština je bila u tome da se napravi paket koji će ljudi želeti da kupe", rekla je komentarišući varanje izdavačke kuće prilikom snimanja spota. "I u zavodljivosti: prelepa žena peva prelepim glasom." Video spot za "Drone Bomb Me" imitira ovu komercijalnu logiku u službi Anohninog opozicionog aktivizma. "Kad ljudi moju muziku doživljavaju preko doživljaja mog fizičkog izgleda, to često ograničava njihovu sposobnost da budu otvoreni prema njoj, zato što je čuju kroz lokalnu politiku identiteta mog tela", rekla mi je ona. "Na koncertima uživo, ja pronalazim način da se probijem kroz to, da stvorim amorfni ženstveni medijum koji će preneti moje delo ljudima."

"Drone Bomb Me" nije jedini put da je Anohni koristila tuđa tela kao zamenu za svoje. Kolažni crtež na omotu albuma Hopelessness mešavina je njenog lica i lica modela Lije Kebede — a tokom izvođenja svog albuma, prikazuje niz portreta drugih žena dok se sama nalazi pozadi u senci. "Za mene je suština u odvajanju mog glasa od mog tela", objasnila je. "To je bila moja ideja: želela sam da se dezintegrišem."

Baš kao što se Anohni plašila, oči su joj se tokom našeg intervjua dvaput ispunile suzama — prvo, dok je govorila o beskrajnom saosećanju aboridžinske kanadske folk pevačice Bafi Sen Mari i, kasnije, dok se poveravala kako se nada da će jednog dana napisati knjigu. Ipak, osetila sam određeni stepen rezervisanosti kod Anohni. Dok smo pregovarali o našem sastanku preko njenog agenta, nije mi dozvolila da posetim njen dom; zatim, u poslednji čas je odložila drugi intervju u Bruklinskoj botaničkoj bašti za neki neodređeni termin u budućnosti. Ali joj se jesam pridružila na tom odlasku kod krojača u Klinton Stritu. Čak i tamo, dok je razmišljala o originalnom dizajnu kostima, prebacila je dva parčeta pletene tkanine preko mojih ramena i odvela me do ogledala na drugom kraju radnje, kao da sam ja ta koja će nositi tu improvizovanu odeždu.

Kasnije — nakon što nas je naša šetnja odvela do klupe za piknik u zajedničkoj bašti u Alfabet Sitiju — počela sam da se osećam frustrirano. Moji pokušaji da dođem do informacije šta je radila od objavljivanja poslednjeg albuma iz 2010. godine Swanlights nisu urodili plodom i samo su izazvali još socio-političkih komentara. Posle nekoliko sati, sva ta priča o manifestnoj sudbini američkog naroda — i o fosilnom gorivu, Zalivu Gvantanamo, 11. septembru, Fergusonu i načinu na koji su nas kompanije društvenih mreža prevarile da im svojevoljno ustupimo svoju privatnost — počela je da zvuči kao zid. Pitala sam je da li postoji nešto u njenom detinjstvu što bi moglo da bude zaslužno za ovu njenu spremnost na suočavanje sa svim problemima sveta. "Postoji", rekla mi je, "ali to je privatno."

Teško je zameriti joj na tolikoj opreznosti. Tokom decenije koju je provela pred očima javnosti, novinari neosetljivi na njen seksualni identitet bili su isuviše grubi prema njoj. Baš kao i Oskari, uskoro ću saznati. Dva dana posle našeg sastanka, otkazala je svoj let na ceremoniju, objavivši esej na svom blogu u kome je propust Akademije da je pozove da izvede svoju pesmu uživo pripisala "sistemu društvenog tlačenja i smanjenih mogućnosti za trans ljude koje primenjuje kapitalizam u Sjedinjenim Državama kako bi nam srušio snove i slomio kolektivni duh."

Sa albumom Hopelessness — prvim koji je objavila pod svojim izabranim imenom — ona na neki način postaje ranjivija nego ikad. "Nikad nisam bila muškarac, ali sam živela sa tim muškim imenom i samo sam udovoljavala ljudima kad su me oslovljavali u muškom rodu, a bilo me je pomalo sramota da tražim bilo šta više od toga", rekla je Anohni. "I tako sam konačno skupila hrabrost da kažem: 'Želim da me oslovljavate u ženskom rodu, zato što želim da ukažete poštovanje mom duhu. Ja sam transrodna osoba koja želi da suština i aspekt njene ženstvenosti budu priznati.'"

Sunce je zalazilo na nebu iznad grada, a ja sam shvatila da je "suština ženstvenosti" — onako kako je Anohni doživljava — nešto mnogo šire nego što bi samo jedno telo ikad moglo da sadrži u sebi, kompatibilna sa željom da se na sopstvena pleća prime sudbine svih ljudi, pasa, riba i biljaka na Zemlji. A onda sam se setila želje koju mi je poverila, svesna činjenice da će, kakav god tekst da budem napisala, on biti podjednako odraz žene koja ga piše kao i žene o kojoj govori. "Iskoristi me kao povod da govoriš o nečemu do čega ti je stalo", zamolila me je. "To želim da uradiš sa mnom. Iskoristi me za nešto korisno."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu