Virtuelna terapija: razgovor s ekranima koji vas slušaju umiruje

Zatičem sebe kako u poslednje vreme često pričam sa kompjuterom. Ne sa Siri – njoj još ne verujem.

Umesto toga obraćam se svom laptopu diktirajući mu umesto da kucam, unoseći beleške i transkribujući intervjue kasno noću kad sam lenja i nema ko da me čuje.

Ima nečeg umirujućeg u tome kad pričate s ekranom, a vidite da vas on sluša. Počinjete da uživate u zvuku sopstvenog glasa, dok pazite da je odmeren i ustaljenog ritma, dovoljno izražajan da program prepozna svaku reč. To postaje neobično terapeutska vežba, omogućuje vam da razmišljate naglas. Mogla bih sad čak i ovaj članak da diktiram.

Nisam usamljena u tome: poveravali smo se kompjuterima još od vremena kad su bili suviše veliki da bismo ih držali po kućama. ELIZU, prvobitni četbot program, šezdesetih je osmislio Džozef Vajzenbaum, naučnik za kompjutere i profesor na MIT-u . ELIZA je prvobitno bila zamišljena kao eksperiment u obradi prirodnog jezika, uz upotrebu tehnika prepoznavanja obrazaca i scenarija koji je parodirao Rodžerijanske terapeute kako bi simulirao ljudski razgovor.

Ali ljudi su se gotovo momentalno navikli na njena prosta, repetitivna pitanja: u jednoj slavnoj anegdoti, koju je Vajzenbaum prepričao u dokumentarcu Plug and Pray iz 2010. godine, on je zatekao svoju sekretaricu kako se poverava ELIZI. Ona ga je potom zamolila da ode, rekavši da joj nije prijatno da nastavi ako je u prostoriji prisutno još jedno ljudsko biće.

Ako je ELIZA prva koja ja omogućila mašinama da se čuje njihov glas, ona je i pokazala da mašine indiferentne. Ako govorite s njom danas , delovaće vam hladno; neljudski, čak i po robotskim kriterijumima. Ume da sluša, ali nema uvo za ljudski glas, kao neka vrsta pasivne, nekonfliktne robotske devojke.

Pročitajte: Ovaj lik je smislio kako da odvrnešu muziku kao ludak, a da ne iznerviraš komšije

Ali kad pričate sa ELIZOM, najviše ne prija to što se ispostavi koliko robotska ume da bude naša sopstvena interakcija — ćaska na autopilotu koju vodimo između dve obaveze na poslu, programirani proces flertovanja. Nije slučajno što se smatra da je program po imenu " Virtuelna žena" bio prvi animirani četbot na svetu, a da su današnji potomci ELIZE zapravo "Svetlana botovi", koji vladaju dejting sajtovima kako bi zavodili usamljene muškarce , ili ženski Tinder-bot koji se pojavio u nedavnoj kampanji za film Ex Machina.

Ali pored toga što su podarili kvazi-ljudske ličnosti spemovima i simulatorima devojki, botovi na koje je uticala ELIZA nisu se u potpunosti izgubili iz psihoterapije. Nastao na Univerzitetu kalifornijskog Instituta za kreativne tehnologije, SimSensei je terapeutski bot projekat, još uvek u probnoj fazi, čiji je cilj da zameni ljudsku terapiju. Stvoren kao "kliničko pomagalo za donošenje odluka", virtuelni terapeut SimSensei ima interakciju sa pacijentima i meri njihovu uznemirenost, izgrađuje profile tokom više sesija i prepoznaje znake depresije, teskobe ili sindroma post-traumatskog stresa ( SimSensei se trenutno testira na vojnom osoblju Sjedinjenih Država).

Razgovarala sam preko Skajpa sa jednim od vođa projekta SimSensei, Albertom "Skipom" Ricom. On mi je objasnio da za psihoterapeute platforma funkcioniše kao dijagnostička alatka a za pacijente kao virtuelni izvor povratnih informacija. "Utvrdili smo da su ljudi opušteniji kad govore sa softverom, kad nema živog čoveka u prostoriji. Nemaju osećaj da ih neko osuđuje — svesni ste da je program veštački, ali se osećate kao da pričate sa samim sobom a usput dobijate povratnu reakciju", objasnio je on.

Pitala sam Rica da li uspeh SimSensei-a možda održava promenu u stavu ljudi prema tehnologiji, novootkrivanu utehu kad se poveravate ekranu umesto ljudima. On mi je na to odgovorio: "Mislim da je tako nešto oduvek postojalo. Mislim, razgovarate li možda sa svojom mačkom? Ima nečeg suštinski korisnog u tome kad pričate sa samim sobom: to je sastavni deo našeg blagostanja. A uvek pričamo sa sobom u svojim mislima. Psiholozi su ustanovili kako se, kad ljudi razmišljaju, pokreću konkretni mišići oko njihovog vokalnog aparata. Oni to zovu 'bezglasni govor '."

U skorašnjim testovima, pacijenti prvo prolaze kompletnu psihijatrijsku procenu kako bi se utvrdila osnovne merila njihovog mentalnog stanja, potom se SimSensei koristi da se održi prvobitni dvosatni razgovor, pre nego što se oni sretnu sa ljudskim terapeutom. Koristi se ponovo na pola tretmana i, konačno, na samom kraju. Virtuelni terapeut otkriva znake psihološkog nemira u razgovorima preko mikrofona, kao i putem vizuelnih i senzora za pokret. Pojavile su se neke zajedničke osobine ponašanja među pacijentima tokom ovih testova, za koje Rico kaže da mnogo otkrivaju. "Zapazili smo da se više spušta pogled, osmesi su kraći i manje usiljeni, postoje obrasci u izražavanju…", rekao je on.

Virtuelni terapeut ume da primeti fizičke znake koji mogu da promaknu pravom: Rico je objasnio: "Ljudski terapeuti se zamore, može da im postane dosadno i opada im pažnja. Ne mislim da mogu da zamene sve ono dobro što rade ljudski terapeuti, ali mislim da mogu da prošire njihove sposobnosti… Živimo na razne načine u posrednom svetu, a neki ljudi će reći da je to loše. Ali kad imate interakciju sa digitalnom ličnošću, koristite iste delove mozga kao kad pričate sa stvarnom osobom, samo što ne strepite od toga da će vas ona osuđivati."

Rico je optimista, poredeći zabrinutost zbog SimSensei-a sa medijskom hajkom koja se svojevremeno digla oko Drugog života, virtuelnog sveta koji je ozbiljno zagolicao maštu javnosti ranih 2000-ih, u vreme kad je on prvi put počeo da istražuje mogućnosti kompjuterske terapije. "Ljudi su nadigli dževu govoreći: 'A šta je s autističarima?' Ali vi im omogućujete interakciju sa predstavnicima ljudi, a iza tih avatara nalaze se stvarne osobe, dok pre toga možda nikad nisu pričali ni sa kim."

_________________________________________________________________

Pogledajte kako hakovati auto

_________________________________________________________________

Teško je zamisliti prevejane vojnike kako razgovaraju s animiranim psihijatrom koji spokojno klima glavom u virtuelnoj stolici , ali do sada je Ricovim testovima bilo podvrgnuto preko 700 subjekata, a on se nada da će se platforma dalje razvijati i da će jednog dana ući u masovniju upotrebu kao daljinsko dijagnostičko pomagalo za terapeute. SimSensei će možda jednog dana popuniti jaz između traženja pomoći i tihe patnje u samoći. "Možda je uzrok za to nedostatak sredstava, ili pristupačnost, ili neznanje, ili samo anatema koja je bačena na traženje te vrste pomoći", rekao je Rico za ovo potonje. " SimSensei neće rešiti svačije probleme, ali može da zapodene razgovor, a potom ga prepusti terapeutu."

Zanimljivo je primetiti koliko se poklapaju automatizovani programi i nagoni, tikovi i tendencije koje u ljudskom ponašanju mogu da izazovu mentalne bolesti. Bolest, na neki način, može da sledi sopstveni scenario i možda će baš tu roboti odigrati ključnu ulogu u dijagnoziranju naših problema i vraćanju naše ljudskosti.

Bot terapija nije bez svojih moralnih dilema. Kad se prvi put pojavio 2001. godine, PARO, interaktivna robotska foka koju je razvio AIST u Japanu kako bi umirio obolele od demencije, to je pokrenulo moralnu dilemu , pa čak i parodijsko pojavljivanje "robo-ljubimca" u jednoj epizodi Simpsonovih. Model odabran zbog toga što je malo verovatno da će većina pacijenata vezivati bilo šta loše za bebe foka, PARO proizvodi visokotonsko mjaukanje, a reaguje na dodir pokretima glave i repa. Ima i antiseptičko krzno, a puni se preko cucle koja mu se stavlja u usta. PARO je "bot negovatelj" koji se u domovima koristi za starije osobe, neka vrsta terapeutskog Furbija koji je na video snimcima istovremeno dirljiv i uznemirujući . Služi i kao lekovito i oruđe za održavanje, a samim svojim postojanjem sugeriše da ljudska briga ima svoje granice.

Ali već smo navikli da pričamo sa našim laptopovima: jedna studija je prošle godine utvrdila da danas već trošimo više vremena na tehnologiju nego što spavamo . "Moramo da se pomirimo s tim da psihologija kao nauka postoji tek 130 godina", rekao je Rico. "I uradila je prilično dobar i opsežan posao proučavajući ljudsko ponašanje u stvarnom svetu. Ali sada imamo digitalni svet i biće nam potrebno gotovo isto toliko vremena da shvatimo kako ljudi reaguju na njega."

Tvorac ELIZE Vajzenbaum, koji je umro 2008. godine, u dokumentarcu Plug and Pray izjavio je: "Moramo da izgubimo poštovanje prema životu pre nego što ostvarimo bilo kakav napredak sa veštačkom inteligencijom." Ali možda se ta dva međusobno ne isključuju. Možda u budućnosti psihološka dijagnoza može da podseća na obrnuti Turingov test, u kom mašina testira nas i podseća nas kako da budemo ljudi.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu