Vodič kroz izborne prevare u Srbiji

Na sajtu Bele strane su registrovana 33 telefonska pretplatnika koji se zovu Aleksandar Vučić. Ništa čudno, Aleksandar je jedno od najčešćih imena u srpskom narodu, a Vučić je uobičajeno prezime. Pretpostavimo da neko od te tridesetdvojice Aleksandara Vučića koji nisu naš predsednik Vlade, ne podržava njegovu politiku. Logično, u demokratskom društvenom uređenju je to normalna stvar. Recimo, njih šesnaest, pošto premijerova stranka tvrdi da ima podršku polovine biračkog tela.

Zamislimo sada da neka od opozicionih stranaka, koje, po rečima uglednih članova Srpske napredne stranke mrze premijera i tu partiju, odluče da naprave jedan jako prljav potez, kako to čine oni koje pokreće mržnja. Pretpostavimo da odluče da registruju stranku pod nazivom, recimo, Srpska neoliberalna stranka, Srpski narodni savez, Srpski narodni socijalisti. Nebitno, samo da je skraćenica SNS, i da je predsednik stranke jedan od polovine onih Aleksandara Vučića iz telefonskog imenika koji ne podržava premijera.

Dalje, u mom eksperimentu, na sve spremne i motivisane mržnjom, stranke bivšeg režima, čiji su lideri upropastili ovu zemlju, odlučuju da na izbore prijave tu listu. SNS Aleksandar Vučić.

Da ponovim, niti je to taj Aleksandar Vučić, niti je to taj SNS.

Poenta takve liste je u tome da se prevare birači. Neko će biti doveden u zabludu i misliće da je zaokružio pravi SNS, a u stvari će glasati za protivnike. Neko će biti zbunjen i neće znati šta da uradi. Bilo bi i ljudi koji bi zaokružili oba broja ispred lista i tako učinili svoj listić nevažećim.

Nebitno je da li bi ta lista prešla cenzus, ali bi skinula određeni broj sigurnih glasova premijerovoj stranci i tako bi, posredno, uticala na bolji rezultat opozicije.

Složićete se, bio bi to vrlo pokvaren potez, dostojan najvećeg prezira, predstavljao bi izrugivanje demokratiji, pravu, pravdi i najjednostavnije rečeno, ljudskom poštenju.

Samo što se to nikada nije desilo. Bar nisam čuo da jeste. Do sada.

Istorija srpskog parlamentarizma obiluje raznim izigravanjima izbornih zakona, pa i najčistijim mogućim prevarama. Pre Drugog svetskog rata su vlasti optuživane za kupovinu glasova cipelama. Birač je dobijao jednu cipelu pre glasanja, a drugu nakon glasanja. Zavisno od trenutka u kome smo se nalazili, monete su bile drugačije: džak brašna, ulje, ponekad i novac.

Da bi bili sigurni da je kupljeni glasač zaista glasao u skladu sa dogovorom, stranački funkcioneri ga čekaju ispred biračkog mesta i tu mu daju popunjen listić. Glasač ubacuje taj listić u kutiju, a onaj koji mu je dao birački odbor vraća neispunjen stranačkom funkcioneru. On opet popunjava taj listić i daje ga sledećem kupljenom glasaču i tako dalje, i dalje, dok izborni vozić ne dođe do poslednjeg vagona.

Moderne tehnologije omogućavaju moderne prevare. Kupljeni glasač dobija fotoaparat ili mobilni telefon kojim mora da uslika svoj glasački listić kao dokaz koji će potom pokazati stranačkom funkcioneru koji ga čeka ispred biračkog mesta.

Nije to srpska specifičnost. Taktika kojom se povećavaju šanse za pobedu na izborima tako što se prekrajaju granice izbornih jedinica na takav način da se i sa ukupno manjim brojem osvojenih glasova može dobili više poslanika se zove Gerrymandering. Naziv je nastao 1812, kao ruganje guverneru Masačusetsa čija se stranka igrala takvih igara.

Tu negde dolazi višestruko glasanje. Kada se loše vode birački spiskovi, moguće je da se isti ljudi pojave kao glasači na više biračkih mesta. Slučajno, najčešće su to stranački vojnici kojiima nije problem da te nedelje obiđu nekoliko biračkih mesta i da na svakom glasaju. Vredni ljudi.

Da pomenem i događaj iz devedesetih, sa jednog biračkog mesta u čisto albanskom selu na Kosovu. Kontrolori su, iz nekog razloga, zakasnili na biračko mesto pola sata. Kada su došli, ispostavilo se da je glasanje završeno jer je čitavo selo glasalo za tih pola sata nedeljnog jutra - iako su kosovski Albanci bojkotovali izbore za srpske organe vlasti. Kandidat vladajuće stranke je bio toliko omiljen da je dobio nekoliko hiljada glasova.

Više stranačkih funkcionera mi je potvrdilo da se iznenada, na jednoj centralnoj beogradskoj opštini, između prethodnih i ovih izbora pojavilo dve hiljade novoupisanih birača.

Gotovo da smo oguglali na to da pojedini mediji, kršeći izborne zakone, profesionalnu novinarsku etiku i elementarno ljudsko poštenje, grade kult ličnosti određenih političara, dok protiv drugih vode najprljaviju harangu, ne prezajući od toga da ih neosnovano optužuju za korupciju i kriminal. Doduše neke druge javne ličnosti su optuživane za ubistvo ili za snimanje porno filma sa psima. Više čak nisu dovoljne ni obične laži, mora se izmisliti nešto gadno kako bi oni i njihovi favoriti izgledali makar za dlaku bolji.

Kako bi nacionalnim manjinama bilo omogućeno da uđu u skupštinu i da se samostalno bore za svoja prava, zakonom je predviđeno da im se omogući da u parlament uđu ako osvoje dovoljno glasova za takozvani prirodni cenzus, to jest onoliko glasova koliko je dovoljno za jednog narodnog poslanika. Dakle 0.4% od izašlih na izbore. Naravno, pojedini pokvarenjaci sa srpske političke scene, čiji cilj nije bio da predstavljaju volju građana već da se uhlebe na jaslama ugodne državne sinekure, su odmah zloupotrebili to pravo. Danas imamo poplavu manjinskih stranaka. Vlaških, Romskih, Ruskih od kojih su samo neke zaista zainteresovane da štite manjinska prava, u drugim slučajevima u pitanju su klasični hohštapleri koji čak i ne kriju da nemaju nikakve veze sa manjinom čije ime nose u nazivu.

I tu dolazi taktika stranke kukavičijeg jajeta. To je, u stvari, najsuptilnija izborna prevara, gotovo nedokaziva. Stranka koja želi vlast, ili njoj bliski ljudi, finansiraju neke malo poznate stranke koji su verbalno njihovi protivnici. Odjednom, neka opskurna stranka bez ikakve infrastrukture, bez članstva, ima novac za ozbiljne reklame, spotove na nacionalnoj televiziji, bilborde, reklamne agencije. Oni, naravno, dižu rejting tako što napadaju svoje političke protivnike iako su ih oni posredno i neposredno finansirali. Ponekad se i napravi nova stranka sa tom namerom. Cilj je jednostavan, svi glasovi koje dobije stranka kukavičije jaje bi ionako otišli stvarnim i opasnim protivnicima, koje je, za razliku od kukavičijeg jajeta, nemoguće kontrolisati.

Ako mislite da je to teorija zavere pogledajte spisak stranaka na lokalnim izborima u nekim centralnim beogradskim opštinama. Iznenada se pojavila lista grupe građana pod nazivom „Patkica – ne Beogradu na vodi". Ništa sporno, inicijativa „Ne davimo Beograd" koja se bori protiv projekta Beograd na vodi postoji određeno vreme, poznati su u javnosti, imaju i zavidnu popularnost u Beogradu. Simbol im je žuta patkica. Čak su im i gotovo sve opozicione stranke prilazile sa molbama za razne koalicije a oni su se na tome zahvaljivali i nastavljali neku svoju priču. Možda su odlučili da se za svoje ciljeve izbore kroz politiku?

Pa nisu. Neko je smislio naziv kojim se fingira inicijativa „Ne davimo Beograd" i njeni simboli kako bi kod birača stvorio utisak da se radi o tim ljudima. Inicijativa „Ne davimo Beograd" nema nikakve veze sa tim ljudima i njihovom listom.

Situacija je slična onoj sa početka priče gde smo zamislili kako bi bilo da osnujemo stranku sa skraćenicom SNS i postavimo za nosioca liste nekog od onih Aleksandara Vučića iz telefonskog imenika a koji nisu taj Aleksandar Vučić.

Ko stoji iza toga? Tu dolazimo u sferu nagađanja. U svom saopštenju inicijativa „Ne davimo Beograd" tvrdi da se radi o ljudima bliskim Srpskoj naprednoj stranci. Na listama „Patkica protiv Beograda na vodi" se nalaze ljudi koji su već ranije bili kandidati SNS-a za odbornike i koji su učestvovali u predizbornim aktivnostima SNSa. Njihov zaključak je da su svoj navodni animozitet spram "Beograda na vodi" kandidati grupe gradjana „Patkica - ne Beogradu na vodi" naprasno otkrili isključivo za potrebe predstojećih izbora.

Izgleda da je svakodnevna politika u Srbiji doživela novo dno.

Zašto se, zbog vlasti u Beogradskim gradskim opštinama, jedinicama lokalne samouprave čije su nadležnosti smešno male, diže tolika dževa, zadaju niski i nepošteni udarci i ulaže toliki trud kako bi se promenila vlast? Zašto se, makar na tom, najnižem nivou vlasti izbori ne mogu odvijati pošteno? Možda zato što godinama, čak i kada su bile najjače, na lokalnim izborima u centralnim beogradskim opštinama stranke iz korpusa SNS, SRS i SPS doživljavaju sramne poraze.

Opozicione stranke su organizovale stalno telo za praćenje izbora, upravo iz straha da će biti brutalne krađe i užasnih nepravilnosti. Primeri pritisaka i nepravilnosti na izborima su razni, trebalo bi da se objave na sajtu koji je u najavi. A ima ih svakakvih, od onih koji su navedeni u ovom tekstu pa do toga da ljudi za koje se zna koga podržavaju i za koga glasaju kada dođu na biračko mesto iznenada otkrivaju da ih nema u biračkom spisku ulice u kojoj žive već 20 godina i gde su glasali nebrojeno puta, već da su odjednom upisani u birački spisak tridesetak kilometara udaljenog sela. Da se ne zaboravi da je pre desetak godina u Novom Pazaru na izborima čovek ubijen.

I na kraju, demokratije nema bez ravnopravnosti i slobode. Ukoliko kupujete nečiji glas, makar i jedan, kupili ste i slobodu i pravo tog čoveka da samostalno odlučuje. On više nije slobodan građanin, nego je, za to vreme koje je proveo u kabini za glasanje privremeno postao vaš rob. Ukoliko varate ili kradete tuđe glasove, ti ljudi više za vas ne predstavljaju ravnopravne građane ove zemlje, već niža bića koja ne umeju samostalno da odlučuju.

Zato je bitno da glasate i da pokažete da ste slobodan čovek. Uprkos svemu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu