​Zadovoljstvo i bol: sadomazohizam za ljude sa invaliditetom

Ljude danas BDSM asocira na „Pedeset nijansi sive ". Taj brend i ostala pop-kulturna ponuda predstavlja nam sadomazohizam kao ekstravagantnu strast bogatih, vitkih, belih ljudi, ekskluzivno za osobe savršene telesne građe. Iako zalazi duboko u mejnstrim kulturu i često je tema razgovora, BDSM kakav se obično prikazuje ne ostavlja mnogo mesta za učešća osoba čija tela ne podležu normi.

Ipak, u stvarnom BDSM svetu odavno su prisutni najrazličitiji ljudi – od onih čiji je invaliditet nešto očigledno poput paralize do onih čiji su problemi nevidljivi, tipa hroničnog bola, umora, ili post-traumatskog stresa. Za mnoge ljude sa posebnim potrebama, BDSM je samo još jedan aspekt života u kom moraju da se prilagođavaju. Za druge, u pitanju je sredstvo koje im pomaže da žive sa invaliditetom: kontrolišu bol , menjaju društvene odnose , na dubljem nivou komuniciraju sa drugima o svojim potrebama i nedostacima.

Mnogi kink sajtovi i organizacije danas nude predavanja na temu osoba sa posebnim potrebama i njihovom učešću u BDSM aktivnostima. Ali imajući u vidu da su i ljudski hendikepi i ljudske perverzije beskonačno raznoliki, na presek ove dve kategorije obraća se neobično malo pažnje .

VICE je razgovarao sa nekoliko osoba koje se svrstavaju u obe kategorije – neke od njih su u BDSM svet ušle sa fizičkim invaliditetom, dok su druge već bile tu kada su ga stekle. Pričali smo i sa privatnim uživaocima i sa javnim predavačima da bismo saznali šta BDSM donosi ljudima sa posebnim potrebama (i obratno), koje su razlike između invalida u privatnim i u javnim BDSM prostorima, i koje sve probleme hendikepirane osobe mogu da izazovu u kink svetu.

Šana je hendikepirana osoba koja se bavi seksualnim obrazovanjem; nije želela da iznese detalje o svom invaliditetu i uticaju koji on ima na njen život. Istražuje i drži predavanja na temu BDSM sa posebnim potrebama.

Čula sam kako od klijenata tako i od ljudi koji dođu na predavanja da je kink zajednica veoma inkluzivna i da pružaju podršku ljudima sa hendikepom. Ovo sam i sama osetila kad sam počela tamo da predajem.

Nekim ljudima časovi o kontroli bola pomažu da bi naučili kako da izađu na kraj sa bolovima u svakodnevnom životu. Drugi bičevanjem pojačavaju lučenje endorfina koji im onda ublažava bol od skolioze. Nekima seksualna dominacija pomaže da se izbore sa napadima panike.

Neki od mojih klijenata su smatrali da neće moći da budu dominantni kao invalidi, ali onda su shvatili da je podređeni partner sasvim spreman da im služi – da donosi lekove, vodu, sprema, čisti, masira. Slično, mnogim hendikepiranim ljudima je upravo podređena uloga pomogla da nauče da žive sa svojim fizičkim nedostacima.

Mislim da od razgovora kakvi se vode u kink zajednicama može mnogo da nauči svaki pojedinac, svaki par, svaka grupa koja u ovu vrstu odnosa stupa. Videla sam koliko to pomaže osobama sa posebnim potrebama. Neko ko se otežao kreće može da nauči koje poze mu više odgovaraju a koje ne. Neko ko pati od PTSD ili anksioznosti možde da sa partnerom podeli koje reči, mirisi, i drugi okidači utiču na njega, i šta bi partner trebalo da uradi u takvim slučajevima.

Perverzni ljudi su izuzetno kreativni, baš kao i hendikepirani ljudi. Između tih grupa postoji presek sposoban da pokrene seksualnu revoluciju među perverznim hendikepiranim osobama i njihovim partnerima.

Lirik je transrodna umetnica, aktivistkinja, i seksualna radnica rođena sa skoliozom i amioplazijom, vezana za invalidska kolica.

Svoju kink stranu ne predstavljam uvek umetnički jer imam tremu pred svaki nastup. U određenim kontekstima, kao što je seksualna izvedba, postoje određena očekivanja u vezi sa ponašanjem tela, prisustvom pomagala, i slično. Tremu mi izaziva to što znam da mi je telo nekad nepredvidivo, pa ne mogu uvek da ispunim ta očekivanja.

U privatnom životu više sam intuitivna i direktna. Mislim da bolje umem da objasnim šta mi je potrebno, kao i da razumem potrebe partnera. Moju maštu prosto hrani svaka vizualna i fizička predstava onog što želim, što neustrašivo seksualizujem. Mislim da me je interakcija između napornog i uzbudljivog tela sa jedne strane, i potrebe za napornim, uzbudljivim seksom sa druge učinila hrabrijom osobom.

Primala sam od društva poruke koje kažu da ne mogu da budem baš sve ono što želim: previše je da si crna, kvir, hendikepirana, tetovirana, seksualna radnica i BDSM umetnica. Kad god zamišljam seksualne situacije, pitam se da li je ovo u kontradikciji sa ostalim delovima moje ličnosti? Ako hoću da budem ponižena u jednom smislu, da li to izdaje ili degradira onaj drugi smisao u kom se borim protiv takvog ugnjetavanja? A onda se seti –ne brini, svi su ti identiteti deo iste ličnosti. To mi pomaže da rastem i razvijam se, da shvatim kako su i drugi ljudi višedimenzionalni.

Grejs i njen muž su odavno članovi BDSM zajednice; ona od pre deset godina ima problema sa štitnom žlezdom, a on sa leđima.

Pre Hašimota, muž i ja bi se nekad po ceo dan igrali na razne načine. Sad moramo brižljivo da procenimo koliko mogu da izdržim, jer ako se umorim u sred sesije, to može sve da pokvari i za mene i za njega.

Nekad se dešavalo da sve planiramo, nameštamo, a ja sam već tu u problemu. Onda ubedim sebe da će biti OK, da nisam previše iscrpljena, ali prosto ne budem sposobna da se potpuno prepustim kao inače.

Ako se ne prepustim, stres mi se još više pojačava jer pokušavam ali ne ide. Dugo sam se borila protiv ovoga, ubeđivala i sebe i muža da je sve OK. Nisam želela da prihvatim da mi zdravstveni problemi, posebno hronična iscrpljenost, utiču na ovaj aspekt života kao što utiču i na sve ostalo. Dešavalo se da on prepozna da ne mogu više da izdržim i sam sve otkaže.

Tek kad sam se tokom jedne sesije stvarno uplašila i izgovorila svoju stop-reč, a to je kod nas inače jako retko, počela sam da shvatam da ću morati da budem iskrenija i pred sobom i pred mužem, jer ovako više nije išlo.

U to vreme još nije bilo često da osoba u bilo kom smislu hendikepirana i dalje bude deo BDSM sveta. Skoro da nisam imala kome da se obratim za savet – bliske osobe su bile prilično zdrave i nisu morale da se prilagođavaju – pa mi je bilo teško da sama odredim gde su mi granice.

Na kraju smo se praktično oslonili na sebe i sopstvenu kreativnost. Uradili smo reviziju naše igre, odredili šta još možemo da izvedemo uz manje napora. Ja kao mazohista obožavam kad me on tuče, pa smo zato uveli više sitnijih udaraca rukom i bičem. Našla sam i lakše načine da zadovoljim svoju potrebu za potčinjavanjem; na primer sedim na podu kad gledamo film, njemu kod nogu.

I dalje planiramo čitave scene, ali sumnjam da će ikad više biti onako ekstenzivne kao nekad. Kad se sve dobro isplanira, potčinjavanje mužu i odricanje kontrole mi umanjuje svakodnevni stres, uključujući i onaj koji bolest izaziva. Nije lako prihvatiti smanjeni obim aktivnosti, ali svakako je bolje nego odreći se svega zajedno, što prosto nisam spremna da uradim.

___________________________________________________________________________Pogledajte VICE film Bogataši navučeni na kožu, bič i štikle

Lejdi Solaris živi u Los Anđelesu i bavi se seksualnom dominacijom i obrazovanjem. Između ostalog pati od poremećaja vezivnog tkiva.

Za mnoge ljude BDSM je privatno komplikovan jer ne postoje ni termini ni prostor. Teško je prilagoditi se posebnim potrebama jer većina nema ni tamnicu kod kuće, ni svu neophodnu opremu, pa se mora biti jako kreativan sa onim što se ima na raspolaganju.

Kad se uđe u tamnicu, drugačiji je osećaj jer je to onda ipak društveno okupljanje. Pred svedocima mnoge osobe sa invaliditetom osećaju određeni pritisak – koji realno ne postoji – da bi morale da se uklope u sliku koju nam društvo nudi za BDSM. Hendikepirana osoba mora da bude jako samouverena da bi prihvatila samu sebe u tom kontekstu, a tek onda da sve prilagodi svojim posebnim potrebama.

Nekad nam čak i nije dozvoljen pristup određenim prostorijama jer su specifično dizajnirane. Vlasnici klubova nemaju uvek na umu da je sve potrebno prilagoditi ljudima sa posebnim potrebama. Neki dizajneri opreme ne misle na zajednicu u celini i dešava se da određeni rekviziti ne mogu da prime više od jedne osobe.

Ova razlika postala mi je očigledna kad sam na seminarima počela da pitam da li je moguće da se proces bičevanja prilagodi na određeni način jer nisam dovoljno snažna ni agilna da sve izvodim kao osoba u punoj fizičkoj spremi. Prezenteri bi mi rekli „Nije moguće, mora ovako ili nikako."

Tako da sam počela sama da prilagođavam opremu za sebe i svoje partnere, smišljala sam nove načine vezivanja, bacanja, i svega ostalog – a bezbednost je uvek prioritet. Možda ne izgleda sve isto kao u tamnicama po klubovima, ali bitno je da smo na sigurnom i ja i potčinjeni, tako da još uvek mogu da uživam u BDSM.

Po Los Anđelesu u poslednjih osam godina počeli su da se održavaju seminari za ljude sa posebnim potrebama koji su ranije krili svoje invaliditete, ali još uvek je dug put pred nama. Razmena iskustava zaista pomaže, ljudi imaju razne probleme i povrede, različit im je nivo spremnosti na igru u javnosti. Neko prosto naiđe na adaptaciju koju je neko drugi osmislio i shvati „Vidiš, ovako bih mogla i ja to da radim, iako me bole leđa."

Azura je submisivna seksualna radnica i got model iz Toronta. Elers-Danlos sindrom izaziva joj česta iščašenja i hronične bolove.

Ljudi su generalno prihvatali da im se mazohistički potčinim, iako su brinuli da me ne udare prejako ili mi iščaše nešto. Ali najviše poteškoća sam imala kad je u pitanju vezivanje. Kad njima kažeš da imaš problem sa zglobovima, oklevaju da te ikako vežu a posebno ako treba da visiš. Boje se da ne iskoči neki zglob, da im padnem, nisu sigurni kako da se prilagode mojim potrebama jer obično znaju da vezuju samo na jedan jedini način. Nekad prosto odluče da je bolje da se uopšte ne igraju sa mnom.

Razumem brigu iz bezbednosnih razloga, znam da je ljudima teško da pristanu na rizik igre ako nisu sigurni šta tačno partneru treba. Ali izuzetno frustrira kad ne dobijem ono što želim prosto zato što neko nije spreman da napravi isti ustupak kakve ja pravim celog života.

Privatno sam poli, a jedna od mojih primarnih partnerki takođe je hendikepirana tako da izlazimo jedna drugoj u susret. Jako sam tvrdoglava, često hoću da nastavim uprkos povredi, ali ona ima fibromialgiju tako da ne može prosto da gura dalje jer će se bol samo pojačavati. Iskustvo sa njom naviklo me je da sporije prilazim svemu, da bolje procenim šta mi odgovara a šta ne, da izbegavam tvrdoglavo samopovređivanje.

Moj drugi partner je zdravog tela, ali ume dobro da sluša. Ako mu kažem da me boli, on je taj koji mora da odluči koliko je to značajno. Dešava se da je preterano brižan, dok većina hendikepiranih zna da je bol za nas najnormalnija stvar.

Veze u BDSM svetu su teško ostvarive za ljude sa invaliditetom. Potrebno mi je da me ljudi vide kao nezavisnu, razumnu, odraslu osobu, i da kad im kažem da mi ne treba pomoć znaju to da ispoštuju. Takođe mi je važno da ljudi znaju kako da se ophode i da ne koriste uvredljive izraze u mom prisustvu. To nekad ume da bude tako jednostavno, treba samo razmisliti, planirati unapred, i ne gledati me sa gađenjem kad god mi iskoči zglob.

Mislim da je ljudima najteže kad vide da je neko drugi grub prema meni. Pozitivne BDSM veze ne zahtevaju samo da osoba sama za sebe nauči kako da se postavi prema invaliditetu, već i da zna kako da se ponaša ako neko u društvu počne da koristi neprihvatljive izraze ili da priča kako ga ne zanima inkluzivnost.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu