​Zašto moramo bolje da razumemo psihosomatske bolesti

Zamisli da imaš napade i da ti kažu da njihov uzrok nije epilepsija, niti njoj srodne bolesti, već tvoj sopstveni um. Zamisli da si paralizovan i da ti kažu da su ti po ispitivanjima mozak i nervi normalni i da jedini mogući uzrok tvoje bolesti dolazi iz tvoje glave. Zamisli da se jednog jutra probudiš slep i da ne znaš zašto.

Ovakve priče o psihosomatskim bolestima su sadržaj nove knjige Suzan O'Saliven, „Sve je to u tvojoj glavi". Neurolog sa stažom od 20 godina, O'Salivenova razmatra stvarne slučajeve paralize, slepila, napada i infekcija urinarnog trakta koji se javljaju usled psihičkih, a ne fizičkih uzroka.

O'Salivenova je prošle nedelje govorila o svojoj knjizi na sajmu knjiga u Edinburgu, gde sam otišla da je upoznam. Dok je govorila, bilo je jasno da je nervozna – glas joj je podrhtavao i mnogo je mahala rukama. Kao i suze i smeh – dve fizičke reakcije na emocije koji najbolje prepoznajemo, i koje je O'Salivenova izabrala za naslove poglavlja u knjizi – drhtanje je fizički odgovor na psihički okidač. U njega ne sumnjamo, niti preispitujemo njegov uzrok.

Ali u oblastima oboljenja ili medicinskih stanja koja nemaju jasan uzrok, potreba za odgovorima je još veća. Tražeći psihološke odgovore za svoju bolest, pacijenti sa psihosomatskim poremećajima svoju pažnju ne usredsrećuju na prave probleme, kaže O'Salivenova. Ona se nada da će to uz pomoć drugih lekara promeniti. I nada se da će njena knjiga pokrenuti tu promenu.

VICE: Naslov „Sve je to u tvojoj glavi" je prilično kontroverzan. Šta stoji iza njega?

Suzan O'Saliven: Jeste kontroverzan, ali ako ga podelite na naslov i podnaslov, koji glasi „Istinite priče o zamišljenim bolestima", mislim da je malo bolje objašnjen.

Mi u neurologiji danas pokušavamo da promenimo percepciju da su um i mozak dve odvojene stvari. Sve je to jedan organ, i sve je to u našim glavama. To je ono što ova knjiga poručuje: mozak i um nisu razdvojeni.

Da, shvatam da simbolizuje to, ali da li ta kontroverza takođe podstiče ljude da uzmu knjigu u ruke?

Nismo imali nikakvu želju da bude kontroverzna. Takve stvari uočiš naknadno. Naša ideja je bila, „Mozak, um, sve je to u tvojoj glavi". Uviđam da se to shvata drugačije – često čujem takve reakcije, i one su razumne, ali uopšte nam nije bila namera da izazovemo kontroverzu.

Govorili ste o stigmi koja prati takve bolesti – čak i u okviru medicinske zajednice, kada se medicinski radnici plaše da neku bolest označe kao disocijativnu (izraz koji lekari koriste za psihosomatske bolesti). Opisali ste jedan slučaj kada ste bili sigurni da su napadi pacijenta disocijativni, ali kada ste to izneli jednom kolegi, on je pobesneo i povikao, „Nema šanse da dete lažira napade".

Mi nikada ne govorimo „lažira". Niko ništa ne lažira. To je izazvano u podsvesti, tako da nikada nije lažirano, osim jednom u sto godina.

Postavila sam tu dijagnozu Paulini, devojci koja je bolovala 12 godina, od svoje petnaeste. Bolest je počela od infekcije urinarnog trakta, pretvorila se u bol u zglobovima i u malaksalost udova, da bi eskalirala do paralize i napada. Kada kažem, „Da li ste razmotrili mogućnost da vaša fizička bolest nije potpuno fizička po svojoj prirodi?", ljudi kao što je Paulina se žestoko naljute.

_________________________________________________________________________

Pogledajte VICE Srbija film Pronalazači Srbije

_________________________________________________________________________

Ali ako neki drugi lekar izbegava tu dijagnozu da ne bi naljutio ili uznemirio pacijenta, ili zato što misli da bi to bilo uvredljivo, to ima velike implikacije. Lekare više brine da li će, na primer, postaviti pogrešnu dijagnozu u slučaju epilepsije, nego u slučaju disocijativnog napada, jer ne uviđaju štetu u tome. Ali morali bi. Ako ne postavite pravu dijagnozu kod slučaja disocijativnih napada, pacijent će verovatno završiti na toksičnim lekovima koji mu nisu potrebni. Veoma je teško odustati od dijagnoze organskog poremećaja i zameniti je psihosomatskim poremećajem.

Kako izlazite na kraj sa ljutim pacijentima?

Moram da budem veoma pažljiva, jer znam da im saopštavam novosti koje je veoma teško prihvatiti. Ako mu to saopštim na pogrešan način, ili ako ne pripremim pacijenta na odgovarajući način, ponekad se naljuti i ode, što je upravo ono što ne želim da učini, jer od trenutka kada ode, niko više ne može da mu pomogne.

Ljudima je teško da prihvate da je njihova bolest disocijativna, i onda je problem navesti ih da razmisle ko je taj ko bi zaista mogao da im pomogne; to bi mogao da bude psihijatar, psiholog, ili psihoterapeut.

Kažete da je moć sugestije jaka, i da gotovo hrani ove bolesti. Imajući to na umu, pitam se da li to što ljudi gugluju svoje probleme doprinosi bolesti?

Ne mislim da je internet nešto specijalno promenio stvari. Taj problem je uvek postojao. Pre interneta, ljudi su se o medicinskim slučajevima informisali putem televizije, ili su o njima čitali u novinama, tako da ne mislim da je moć sugestije bitna.

Na primer, u Lankaširu je jednom izbila epidemija kriptosporidijuma. Jednom kada ljudi shvate da je voda zagađena i da je treba prokuvati, porašće broj onih koji će ići kod svog opšteg lekara misleći da su oboleli od toga.

Na bolesti utiče kultura. Jednom sam sa nekim razgovarala o Morgelonovoj bolesti – to je kada ljudi misle da im u koži rastu sićušna vlakna – to je bolest koja nije previše poznata u UK. Ali u Sjedinjenim Državima se pojavljuje ćešće, i mi to nazivamo sindromom kulturološkog uticaja. Zbog toga što je tamo poznatija, pretpostavljam da se o njoj češće govori u televizijskim emisijama i na ostalim medijima, ljudi čitaju o njoj i to neke od njih navede da pomisle da je imaju. Nekada davno, Morgelonova bolest bi ostala u SAD, ali sada, zahvaljujući internetu, verovatno će se proširiti i ovde.

Često spominjete psihijatriju i psihologiju. Da li mislite da se na ovu temu drugačije gleda sa stanovišta neurologa?

Psihijatri su tradicionalno oni koji su obučeni da se nose se mentalnim problemima, ali ovi ljudi ne veruju da imaju psihijatrijski problem; oni imaju napade, ili ne mogu da pokreću noge. Tu se javlja problem njihovog lečenja. Potrebna nam je veća kooperacija i integracija između psihologije i neurologije, baš kao što treba da prestanemo da mislimo da su um i mozak zasebni organi.

Dakle, potrebna nam je nova specijalistička grana u kojoj se te dve grane prepliću?

Nešto slično tome se već nazire. Na primer, ja sam se u neurologiji specijalizovala za epilepsiju. Po mom mišljenju, disocijativni poremećaji bi trebalo da budu podvrsta neurologije na isti način kao i epilepsija, i potrebni su doktori – specijalisti koji su posebno obučeni za to i s toga su stručni u psihijatriji. Toga ima na par mesta u Londonu, Šefildu i Edinburgu, ali loše je to što bukvalno mogu da navedem imena tih ljudi. Trebalo bi da ih ima u svakom gradu. Trebalo bi da ih ima toliko mnogo, da ne mogu da ih imenujem.

I kako se vaša knjiga uklapa u istorijat psihosomatskih bolesti? Hoću da kažem, pozivate se na Frojda. Šarkoa, Žanea, čak i na stare Grke…

Pre nego što smo imali mogućnost da ispitujemo anatomiju mikroskopom, koji se pojavio tek krajem devetnaestog veka, sve je bilo nagađanje: ljudi su o anatomiji i psihologiji znali toliko malo da su samo nagađali šta se dešava u telu, nisu mogli da razgraniče bolesti.

Sve se promenilo potkraj devetnestog veka, kada su lekari počeli da razumeju patologiju i počeli da ispituju ono što se događa unutar nerava, umesto da samo nagađaju. Tada smo počeli da klasifikujemo bolesti kao organske i psihičke. Na nesreću, ova velika promena se dogodila, ali nije došlo do promene u razumevanju, i narednih stotinu godina nismo napravili nikakav napredak po pitanju tih poremećaja.

To je ono što ja pokušavam da promenim. Ali ne bavim se time samo ja, ima i drugih lekara koje ovo zanima. Ono što nam zaista pomaže je pojava MRI skenera, tako da sada možemo da ispitujemo mozak dok čovek pokušava da se kreće, razmišlja i oseća. Tek u poslednjih deset godina možemo na odgovarajući način da vidimo šta se događa unutar mozga.

Pokušavam da doprinesem tome da se sa ovog stanja spere ljaga, jer deo problema je i to što ako ne prihvatiš da to postoji i ne prihvatiš da bi moglo da se dogodi tebi, onda nećeš imati priliku da učestvuješ u istraživanju, tako da moramo da speremo tu ljagu ako želimo da istraživanje povezanosti tela i uma napreduje.

Hvala, Suzan.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu