Pričali smo sa ljudima iz Srbije koji nigde nisu putovali

Da sam ja predsednik sveta, svim ljudima bih naredila da putuju. Tako bi svi imali veće razumevanje drugačijeg, razmišljala sam, nadahnuta stranim običajima i kulturama. One koji to ne čine smatrala sam oštećenim, osiromašenim za važno iskustvo, presudno za svašta, pa i međuljudske odnose.

Onda sam saznala da neki moji drugari i muž moje prijateljice, vrlo prijatni i elokventni ljudi, nikad nisu prekoračili granice bivše SFRJ. Bila sam u šoku! Kako je to, uopšte, moguće? Kako su ih putovanja mimoišla, te ljude koje deli maltene po decenija u krštenicama?

Očekivala sam neku vrstu stida (još me je Senka ložila- kako ću da ih neuvredljivo pitam?). A dobila jake stejtmente, koji su doveli u sumnju taj moj „prosvetiteljski apsolutizam".

Dejan Savičić Boske je četrdesetjednogodišnji lični trener, što će reći, to što nije bludeo po svetu nije bilo do para. Do čega je, objašnjava mi jednom rečenicom: „Zašto kvariti nešto što je lepo?". Njemu je ovde „sve super, i na dohvat ruke". Razne vrste zabave, muzike, kafić u kraju gde visi sa ortacima, tu mu je rodbina, gomila lepih devojaka. Pa, zašto bi bilo gde išao?

Boske je sav popločan mišićima, i to budi respekt, ali pitomo lice izaziva zaštitnički instikt, u disbalansu s njegovom korpulencijom. Tepaju mu Isus, uz atribute koji opisuju poseban soj hedoniste (onaj što voli sve što vole mladi). Zove me na kasni ručak, što podmiruje sedmičnu potrebu za kalorijama. Lako je njemu, on će sve to već sutradan da istroši u teretani, a meni će sve da ode u „šlauf". Zato ima i FB stranu Mi koji volimo da jedemo i da vežbamo, a ja se kanim da upišem neki sport već petu-šestu godinu, dok noću brstim bar 100 grama čokolade.

„Ovde se živi najbolje i najopuštenije", u to je ubeđen, iako bez iskustvenih repera. Tu mu dajem za pravo, s ono osrednje pređenih kilometara. Jer, zaista, nigde se „više ne 'bleji' po kafanama, diskotekama, toliko ne vozi kolima, a manje radi". Lenj je po prirodi, tvrdi (a, znači, tu je „kvaka"), al, kad treba, ume da zapne. I ne zazire ni od kakvog posla (dakle, ni lenjost nije sporna). „Ja, bre, pet godina nisam izašao iz Beograda. Jednom sam u proteklih deset išao na more, jer mi je pukao film od vrućine, a letos iz istog razloga zapalio za Valjevo", kao da se hvali nečim što je za mene prava noćna mora.

Nisam ja prva koju intrigira fenomen neputovanja. I drugi su ga na tu temu zapitkivali, pa im je, na kraju, sva podozrenja i podjebavanja preokrenuo u divljenje: kako je neko toliko zadovoljan svojim (ovdašnjim) životom. Mene i dalje kopka – mora da su mu kriterijumi niski, kad se tako oseća.

Da li ga zanimaju drugačiji ljudi, vere, shvatanja, „ne, sve to ima u Srbiji", kaže sin muslimanke i pravoslavca. Da li gleda TV putopise i kakav mu utisak bude? Prilično su jednolični, odgovara, i tu opet nije daleko od istine. Da li zna neki strani jezik (možda je to barijera)? Solidno barata engleskim, naučio ga preko muzike, tako luta udaljenim predelima i sporazumeva se sa klijentima – strancima. Ali ih sve bolje upoznaje na „domaćem terenu", po kafanama. Da li mu smeta politika? Jok, brate, on se u to ne pača.

Šta je njemu smisao života? Da kvalitetno provede vreme! A šta to tačno znači, opet sam sumnjičava. Da porazgovaraš sa prijateljem, da fasciniraš devojku nečim lepim, da vežbaš, kuvaš, crtaš, sviraš, pišeš pesme, da umireš od ljubavi prema drugom biću… (opa!). Njemu je dan dupke ispunjen od 5:30h, kada se budi, do kasno u noć, kada ga san obori sa nogu. Koje uporno odbijaju da kroče preko kućnog praga.

__________________________________________________________________________

Pogledajte film Ludački provod na Ibici

___________________________________________________________________________

Da li bi nešto, ipak, popravio u svom životu? Da, ali na tome uveliko radi. Novac mrzi, s njim ne ume, pa usluge naplaćuje preko kompenzacije. Vlasnik butika ga oblači u nike patike i trenerke, šnajderka mu šije nešto ekskluzivnije, radnik EPS-a podmiruje račune za struju, pije za džabe kod vlasnika broda… Ako tako nastavi, ima da podrije novi svetski poredak. Bosketov posao je više od treninga, on je neka vrsta gurua za dobro raspoloženje.

Pričamo još dugo, o egipatskom i inim shvatanjima boga, prijateljstvu, braku, deci, vaspitanju… O ljubomori, od koje je „operisan", jer ga je mati još kao malog podučila koliko je kobna. Smeje se što ga tako rešetam, vidi da hoću da skontam njegov psihološki profil. Umesto da putujemo, „tripujemo", i baš ništa nam ne fali.

Voleo bi, doduše, da uživo vidi sekvoju, kanjon Kolorada, amazonske prašume… i Njujork (jer je nalik Beogradu, prema svedočenjima). Ali i ako se to ne desi, nikom ništa. Najvažnije mu je da je „živ, zdrav i slobodan".

Što bih mu ja uskraćivala to poslednje, preispitujem svoje ambicije na čeonoj svetskoj funkciji.

Marko Dimitrijević zvani Mrav je gotovo 10 godina mlađi. Praktično živi u hangaru u Krnjači, u Studiju 9departments, okružen antikvitetima i bizarnim pokućstvom (kostur u starinskoj kadi, recimo), jer je scenski rekviziter i kolekcionar svega lepog što se nađe po tavanima, podrumima ili ostane za filmadžijama. Njegov „slučaj" još je čudniji, (paradoksalan, kako priznaje) u smislu kako i zašto nije dosegao dalje od Crne Gore: od kad se izvukao iz predtinejdžerskog „uličnog snalaženja", okružen je velikim filmskim facama - Džeremi Ajronsom, Ralfom Fajnsom, Pirsom Brosnanom, Lukom Besonom… (prvom je, baš u Tivtu, svojevremeno „valj'o vutru").

Mrav nije da nije želeo da putuje, al mu se u životu Holivud složio u dvorištu. Takođe, kad je imao para, nije imao vremena, i obrnuto, a kad je imao oba, nije imao pasoš. Nije smeo u to vreme ni da ga traži, jer ga je ganjala vojska… pa je novac uložio u izgradnju potkrovlja. Ali, tome što taj ispriča za 15 minuta (iako uvek traje mnogo duže), ni jedan putopričac ne može da priđe. Lude žurke nakon poslednjih klapa, ispijanje pića u odelu u bazenu, guranje u trube bleh muzičara punih novčanika, šljake sa strane poput izdavanja soba za zvezde u studiju Pjera Amatija – za proizvodnju pivske pene… Taj nije časio časa da se uvali u nevolje, a sreća se potrudila da iz njih neokrnjen izađe.

Ali, gde je Fortuna, kad je u pitanju London, Pariz, San Francisko i druga mesta gde su ga zvali? Udelila mu je nešto drugo, da mu zavara glad za putovanjima. Radoznao, kakav jeste, sve koji negde idu ispituje do sitnih detalja. I onda izmašta svoj sopstveni London, Pariz, Rim, Kipar… „Pitam ja Nevenu (poslovnu partnerku), da li u Nikeziji, gde je živela, postoji ulica poput Knez Mihailove. Ona kaže da ima, da se zove Lidra, i da tu jedan zid deli islam i hrišćanstvo. Ja se u mislima već uzverem uz njega, a ona primećuje – ubili bi te! Onda menjam taktiku, idem pored zida, slušam pevanje hodža preko prepreka". Mrav se smeje stalno, zarazno.

Nekad neki tuđi utisak pretoči u pesmu. Slike iz Indije postaju strofe što ih recituje, svirajući bas. Muzika je puna čežnje i daleke egzotike… to je neki samo njemu poznat Nju Delhi, Mumbai… Ne odustaje od planova da ode preko, al uvek mu nešto to poremeti. Stigne račun za struju, gazdarica kuca na vrata za kiriju za hangar, dobije otkaz, pozajmi novac, pojavi se manjak u šanku, neko se javi da snimi film ili seriju u njegovom „muzeju".

On ne želi da otkriva identitet. Ali, mi rado daje intervju, to mu liči na psihoterapiju. A i previše je fin da me odbije.

On je iz vremena kad su postojali regresi, trinaesta plata, kad se leti obavezno išlo na more. Ali, kao sinu domaćice i vozača autobusa, rođenom u malom bosanskom mestu - njemu sve to nije bilo dostupno. Rano je krenuo da se stara sam o sebi, da rastereti roditelje. Ventil mu je bio bend, i s njim je dosezao do Jadrana. Međutim, uvek radno, nikad paradno, jedva je stizao da se okupa. S drugovima je odlazio u planine i jezera, na kampovanje, i za drugim nije žudeo. Verujući, kao i prva dvojica, da je bitnije s kim si, nego gde se nalaziš.

Onda je u njegovu Bosnu došao rat od koga se nije moglo pobeći bez ličnih i posledica po familiju. Četiri takve godine, plus jedna u armiji, previše za njega, „pacifistu kakav se ne rađa". To ga je još više privolelo toploti doma. Potonji brak i deca, nametali su druge prioritete. Razvod, odnosno novi brak sa mojom drugaricom, doveo ga je u Beograd. Što mu je i bila, možda, najveća želja. Jer, tu se uvek osećao prijatno, okružen prijateljima. I, sad, eto, novom porodicom, i novim obavezama.

Biti s nekim ko ti je drag mu je glavni motiv i za pomisao da ode u Švedsku. Tu se skućio njegov dobar prijatelj, kome je mešovito poreklo obezbedilo azil. Tek druga ideja mu je tamošnje socijalno uređenje, više po meri čoveka. Ovo mu u mladosti ne bi palo na pamet, dok su ga tokom rata u nameri da ode iz zemlje, sprečavali „viši državni interesi".

Ali sad, opet, ne može da se uskladi, u pogledu putovanja, sa svojim dužnostima i potrebama supruge, moje prijateljice. Ko bi brinuo o deci, ko bi čuvao dedu, ko bi šetao Momčila (labradora) pet puta na dan? Ko bi spremao vojnički pasulj, prste da poližeš? Ko bi ženu dočekivao nasmešen, raznežen?

Ono što je zajedničko ovim ljudima, koje blanko držah za čudake, jeste ispunjenost onim što imaju. I stav da su bitniji ljudi od mesta. Oni u svakom prolazniku otkrivaju univerzume, ne moraju da se izmeste da bi putovali kroz nepoznate prostore. Ja, opet, grabim svaku priliku da mrdnem iz Beograda.

Zato što osećam nemir, često i dosadu koja rađa svakojake misli. Pa i one – šta bih preduzela kao predsednik sveta.

Pratite VICE na Twitter, Facebook, Instagram