Ja sam magnet za prosjake

Na beogradskim ulicama, u prolazima i autobusima, ispred bolnica i na drugim prometnim mestima ima sve više prosjaka. Ni ostali narod sa kojim im se ukrštaju putevi nije u bog-zna-kakvoj materijalnoj situaciji, pa u čančiće tek poneko ostavi neki dinar. Mnogi ne odobravaju takav način sticanja prihoda, podozrevaju da molioci traže za alkohol, čvršće stiskajući novac u džepu. A za one koji daju kažu da tako peru savest, dok ja mislim da svako ima svoj posao i mesto u društvu, sa dobrim i lošim posledicama. Rado izdvajam za ovu namenu, ali u vrlo ograničenom iznosu. Prema guberu.

Prosjake je, s druge strane, veština preživljavanja usavršila u poznavanju psihologije. Tako me uvek namirišu, gledaju me tim ogromnim očima, očurdama, i ja teško kažem „ne". Sve dok se planirana svota ne istroši (razmišljala sam da uvedem neku vrstu cenovnika, kao moja prijateljica: 50 dinara za invalide, 30 majke sa decom i starce, 20 za ostale, ukupno stotka). Pa ko pre devojci, ona je njegova, od tolikih prosaca.

Tako uđem u autobus, na zadnjim sedištima ima jedno mesto između dva neuredna čoveka. Onaj s leva mi se odmah javlja, ja otpozdravljam. Naravno da nemam pojma da l' ga znam sa neke reportaže ili iz privatnog života, pa molim da mi otkloni nedoumicu. „Znamo se iz crkve", kaže i ja, naivno, nasedam. Sledi njegov traktat o tome kako upravo ide u „Lazu Lazarević" kod žene „kojoj baš nije bilo dobro poslednjih dana". Vidim koliko je sati, odnosno, čemu ovo vodi, pa mu uzvraćam da i ja idem u Dom zdravlja, da mi izvade krpelja. On saosećajno klima glavom, ali odmah dodaje - „ako bih mogla da mu dam neke pare da kupi sok". Iako već uhvaćena u mrežu, malo se džilitam, gotovo odbrusim da ću mu dati „koliko mogu". Izvadim 70 dinara, dakle premašim najvišu projektovanu tarifu, ali se ne osećam izmanipulisanom.

Kad, eto ti ga onaj drugi, s desna, vrpolji se pa ispali: a je l' možete da date i meni za lekove? Ne mogu, gotovo viknem, ko mu je kriv kad nije imao dobar tajming. Ustajem i odlazim ka sredini busa, moram da bežim od uticaja njegovog „tužnog" pogleda. Što je mnogo, mnogo je.

Ili, idem Balkanskom, i, taman da zavrnem ka Terazijama, kad mi se jedan čovek, sa sandučetom za čišćenje obuće, obraća: „Je l' imaš jednu cigaru?". Nemam, ja mu se osmehnuh greškom, on me hitro uzme za ruku uz reči „a da imaš, dala bi mi?". Zahvat ima za cilj da moju nogu smesti na sanduče, da mu napravim „sefte".

- Ne, ne, ne, ja nikad ne čistim obuću - opirem se, a ne lažem, ali ipak popuštam. On namljacka neku zelenu tečnost na vrh četke i njome malo mlatne po mojim kvazi-kožnim patikama.

- Joj, što si opasan - dajem mu do znanja da nisam prevarena.

- Nisam opasan, gospođo, nego se borim za život, za svoju porodicu - replicira mi tako da me gađa u tačku više socijalne svesti. Ali, molba da mu dam „za 'leba" se menja u „za dva 'leba" u onih par sekundi muljanja po cipelama. Vadim 100 dinara, kao hipnotisana. Ubrzo shvatim koliki sam kreten, al' sad je kasno, bilo, pa prošlo. Međutim, kad mi jedna sekundarka pored kontejnera dovikne „gospođo, gospođo", bežim glavom bez obzira.

Ne ulazeći u razloge zašto (da l' iz krivice, radoznalosti, inata prema onima što ignorišu prosjake, otklona od škrtosti… ili nečeg petog), tek, ja sam odavno razvila odnos prema tim ljudima što pružaju ruku, plačno mole, pokazuju recepte, oštećenja, bogorade, blagosiljaju, ali i kunu.

Posebno sam se vezala za jednu prelepu Romkinju, majku, u to vreme, četvoro dece. Prosila je ispred crkve, odakle su je terali sveštenici. Nikad nisam prošla da joj nešto ne priložim i da s njom ne porazgovaram. Posebno mi je bila draga njena najstarija ćerka Stana, koju sam dovodila kući.

Onda, jednog dana, beše užasno jak vetar, spremalo se nevreme, ova moja stoji pred crkvom, s novom bebom u rukama.

- Jesi luda, beži kući - brižno sam joj rekla.

- Samo da zaradim bar hiljadu dinara - odgovorila je, i sama se vajkajući na meteorološke prilike. I tada sam, kao i sada, bila honorarac, pa mi je hiljadarka bila kao kuća. Tad sam shvatila na vrlo praktičan način da je taj njen – ozbiljan biznis. U kome, kako mi je nekom docnijom prilikom rekla, „ne koristi tuđu decu", kao neke njene koleginice. Samo svoju, pošteno, jer se baš naradi dok ih lančano rađa i uvodi u porodični posao. Ali, do danas mi nije jasno kako je našla mene da mi se poverava.

Vremenom sam razvila posebne simpatije za određene prosjake, tj, prosjakinje. Jedna sitna, ošišana na kratko, čiji je rejon okolina Saborne crkve uvek me goni da izdvojim vreme, ali i koju novčanicu. Ali, ona je zahvalna koliko god da joj udelim. Nije poput starca sa štakom koji mi je bacio u lice pruženi metalni novčić, otvoreno me prezrevši. Niti kao jedna otprilike desetogodišnja devojčica što je htela da me obrlati komplimentom „lepa si k'o Lepa Brena", a kad sam na to ostala ravnodušna, sedeći sa društvom u kafiću, pljunula mi je u kafu.

Druga ljubimica mi je punačka starica, uvek u crvenom, možda je i znate, baš je prepoznatljiva. Tu crvenu slaže od pete do glave, od cipela do šeširića. Uvek traži za cigare, pa osim što je pitoreskna, ona je i iskrena. Izbegnem je samo kad sam loše volje, ili taj dan već ispunila kvotu. Često ide u širinu, kad stane da se žali, pa znam da stanuje u garsonjeri u Krnjači i živi od male penzije. Istina, nemam pojma koje cigarete puši. Ali to me ni ne zanima, otkad sam bila svedokom da prosjaci često kupuju robu koju sama sebi, kako smatram, ne mogu da priuštim. Kao što rekoh, moje je da dam ili ne dam, ne razmatrajući šta će oni sa tim posle.

Ima i jedna na Zelenom vencu, sedi na vrhu stepenica podzemnog prolaza. Ona je bez ruku, kao neka statua. Kaže da je do tog mesta dovode komšije, ali ja zamišljam „prosjačku mafiju" u pozadini. Sve u svemu, može se reći, da sam do izvesne mere blagonaklona prema tim ubogim, dovitljivim ili zloupotrebljenim bićima. Čak i kad su krajnje dosadni, kao mladić sa gnojnim, smrdljivim ranama na listu noge, koji sa zavrnutom nogavicom zalazi po tramvajima, dajem da ih se otarasim.

Čula sam da ljudi iz te branše ponekad namerno povređuju svoju decu, jer je hroma noga, ili kraća ruka, dobar alat za izazivanje sućuti. U to sam se i lično uverila, jer sam, jednom, previla ranu na glavi jednog prosjaka na groblju, a već sutradan on je ponovo raskopao. Nisam se mnogo žacnula, kao ni kada od dobijenog sendviča pojedu sočni nadev, a kriške hleba pobacaju.

Nekad je, ipak, osećaj dublji, knedla mi danima ostane u grlu. To me je snašlo kad sam, nedavno, prvi put u životu videla nekog sa elefantijazisom.

- Ja sam bila jedini slučaj u Jugoslaviji, dok nas na svetu ima tek pedesetak - žena je ukratko objasnila. Njene enormno krupne noge sablažnjavale su prolaznike. Jesu i mene, ali sam prosto morala da to prevaziđem. Na svu njenu muku sa otečenim limfnim čvorovima, žena je majka šestoro nejači. Uz to udovica, primalac penzije pokojnog muža od 9.500 dinara, plus više nego upola manji socijalni dodatak. Prosi da plati za carinu na lekove iz Švajcarske. Predlažem da joj pomognem svojim novinarskim zvanjem, ali ona ne bi, jer deca ne znaju da prosi: misle da radi pri crkvi.

Baš smo se zaćaskale, pa mi ispoveda jučerašnju epizodu sa jednom poznatom estradnom divom, koja se šetkala korzoom sa mužem. Žena naduvenih nogu joj se obratila, a ova joj prosto uzvratila „nemam da ti dam". To je pokrenulo sva potiskivana poniženja, svo mučno sastavljanje kraja sa krajem, u vidu bujice prozivki. „Bolje reci da nećeš, nego da nemaš", očitala joj je bukvicu. Pevačica je od blama utekla. Muž se posle desetak koraka vratio, i udelio bolesnoj hiljadarku.

Žena plače zbog svog položaja, za koji „nikad nije verovala da će je snaći". Tek sad ne znam šta da radim, i tek tad vidim da u ruci drži kesu punu papirnatih novčanica. Još je nije usvojila cake posla, pa ne skriva dobijeni novac kao ostali. Ali, to mi pomaže da shvatim da u ovom gradu živi mnogo milostivih.

Želim da naglasim da ovaj tekst nije „pljuvački" na račun onih drugih koji ignorišu prosjake, već samo osvrt na paralelni univerzum sa kojim se naš ukršta u meri u kojoj ga primećujemo.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu