Film Dnevnik Diane Budisavljević ima jedan problem o kojem se ne priča

Ali koronavirus će proći, a ti drugi bauci će, kako stvari stoje, nastaviti da rastaču tkivo te Evrope kojoj i države Balkana pripadaju makar nominalno, poput Srbije, a neke vala i formalno, poput Hrvatske. Među tim bolestima, kao naročito podao a potencijalno i poguban po sposobnost evropskog projekta da se izbori s nekim novim fašizmima, izdvaja se istorijski revizionizam usmeren pre svega na nasleđe socijalizma, a u nekim morbidnijim oblicima i prema Drugom svetskom ratu i osporavanju doprinosa socijalističkih društava i komunističke ideje u pobedi nad silama Osovine.

Ova dijagnoza je zasnovana na nedvosmislenim simptomima. Evropski parlament je prošle godine i zvanično izjednačio fašizam i komunizam, u sramotnoj deklaraciji u kojoj je revizionistički prikazan ne samo uzrok Drugog svetskog rata, nego i doprinos Sovjetskog Saveza njegovom završetku, a kao osnovni kriterijum izjednačavanja komunizma s fašizmom je uzeta „totalitarnost“ oba „režima“ – pojam koji je veoma problematičan zbog toga što može da označava previše stvari, u zavisnosti od govornika i njegovih ideoloških poizicija, i samim tim je prilično beskoristan kao objašnjenje bilo kojeg političkog sistema ili državnog uređenja.

Drugi kriterijum po kome su fašizam i komunizam izjednačeni u očima dobrih, uglavnom demohrišćanskih evroparlamentaraca jesu „milioni žrtava“ koje su za sobom ostavili nacistička Nemačka i Sovjetski Savez. Da li treba reći da je i ovo u principu besmisleno, jer ako ćemo o broju leševa koje ostavlja „sistem“, moramo isto tako pričati o leševima monarhizma, kolonijalizma, imperijalizma i zašto ne kapitalizma, sa milionima ljudi koji umiru od gladi i lako sprečivih oboljenja samo zato što su ideološki nepodobni tj. siromašni?

Revizionizam „civilizovane“ Evrope je, čak i takav kakav je danas, perfidniji i sistematizovaniji od banalnog šovinizma koji peni i pjeni na pomen partizana dok se međusobno frlja brojkama mrtvih kao da su rezultati u jambu. Vrhunski dometi domaćih pop-revizionističkih pregalaca su kojekakvi Antoni Vrdoljaci i Radoši Bajići - ne po tome što se izdaju za autoritete na polju istorije jugoslovenskih konflikata pa pokušavaju da razruju, što bi rekao drug Tito, sistem iznutra, kao što u Srbiji i Hrvatskoj čine određeni „građanski“ istoričari i glasne budale, nego prosto zato jer pretenduju na ispiranje opštenarodne svesti svojim filmovima i serijama. Zato je sjajno što se pojavljuju i drugačiji primeri, pre svega u vezi sa rak-ranom iz koje i dalje krvare mržnja i nepoverenje: zločinima koji su počinjeni u Drugom svetskom ratu, pre svega od strane ustaša i NDH nad Srbima, Jevrejima, Romima, komunistima, ali pre svega Srbima.

Film Dnevnik Diane Budisavljević, nedavno emitovan na RTS-u i HRT-u istovremeno, o ženi koja je bila ključna u akciji spasavanja preko 10.000 dece iz ustaških logora, nije revizionistički – makar ne u tom našem toplom, domaćinskom, balkanskom smislu u kome jebemo jedni drugima seme i pleme i dižemo ulog žrtava za red veličine. Ali na jednom širem planu borbe protiv svake vrste revizionizma, mora se dovesti u pitanje autorski postupak režiserke Dane Budisavljević (koja nije u srodstvu sa junakinjom svoga filma) – tačnije, ono što je odabrano da bude pokazano, kao i način na koji je pokazano.

Ne želim da ulazim ovde u umetničke karakteristike filma, osim da kažem da je zanatski ostavio utisak poštenog History channel „reenactment“ dokumentarca, uz dužno poštovanje čitavoj ekipi i naročito glumcima na uloženom trudu. Ali želim da ukažem na to da jedan ovakav film pretenduje da bude, ako ne baš dokument, onda svojevrstan monument – u ovom slučaju jednoj hrabroj ženi i njenom nesporno herojskom podvigu - i samim tim, da oblikuje istoriju to jest naše shvatanje istorije jednog značajnog perioda. Zato ovakav film ima naročit teret odgovornosti da ispravno osvetli ne samo istorijski kontekst, nego i da bude maksimalno pošten prema svim činjenicama.

Iznalaženje činjenica je naravno posao istoričara pre nego filmskih stvaralaca, i zato filmski stvaraoci prilikom snimanja ovakvih filmova konsultuju istoričare i sarađuju sa njima. Zato sam i ja za potrebe ovog članka konsultovao istoričara, kako bih pravilno osvetlio jednu važnu istorijsku manjkavost ovog istorijskog filma. Milan Radanović se već godinama bavi istraživanjem arhivske građe o zločinima na teritoriji Jugoslavije u Drugom svetskom ratu i jedan je od najvećih autoriteta na tom polju, a skrenuo mi je pažnju na nekoliko važnih stvari koje su neizrečene ili implicitne u Dnevniku Diane Budisavljević.

„Slažem se, naravno, da film nije revizionistički. Pogotovo jer u hrvatskom društvu ima vrlo pozitivnu ulogu. Međutim, to ne znači da ne treba kritikovati autoričin pristup. Glavni problem u tom pristupu upravo leži u tome što se film bavi jednom osobom, a ne mrežom antifašističkih aktivista koja je ponela zajednički naziv: Akcija Diana Budisavljević", kaže Radanović.

Dnevnik Diane Budisavljević je film o ženi koja je bila junakinja i učinila stvar čija vrednost se ne može izmeriti, u vreme kada je to bilo izuzetno opasno i koje bi mnogi radije zaboravili, i zato je i ovo nesumnjivo hrabar film, na neki način, naročito u današnjoj Hrvatskoj. Nesumnjivo, ovakav film je bio potreban Hrvatskoj, jer Hrvatskoj je danas preko potrebno svako podsećanje na to šta je bio Jasenovac i na kakvoj ideji i zločinačkoj praksi je počivala NDH.

Ali takve žene i takvi muškarci skoro nikada ne stoje sami, ma koliko nas prijatno uspavljivale Šindlerove liste hrabrih pojedinaca koji ustaju protiv korumpiranog sistema i pobeđuju ga, spasavajući nevine. Diana Budisavljević je imala podršku, mrežu koju su činili oni čije se ime danas u Hrvatskoj gotovo ne sme spomenuti: komunistički borci protiv fašizma.

“U filmu se pojavljuju samo još dve osobe iz te mreže, od kojih je jedna prisutna u svega nekoliko sekundi filma. Ova vrsta redukcionizma primenjena je kako bi se fokus stavio na isključivo jednu osobu, što je istorijski gledano vrlo problematično. Pogotovo ako znamo da je određen broj aktivista iz te mreže i pre rata bio politički povezan i ako uzmemo u obzir važnu činjenicu da je jedan broj aktivista iz te mreže tokom rata bio hapšen i represiran, što takođe nismo mogli saznati iz filma. Stiče se utisak da kao što se u socijalističkom periodu prećutkivala prava uloga Diane Budisavljević, tako se danas prećutkuje uloga čitave mreže aktivista u spašavanju dece. I to se ne odnosi samo na ovaj film već na širi i preovlađujući narativ o spašavanju dece iz ustaških logora“, dalje kaže Radanović.

Kao što je bio slučaj sa izuzetno popularnim i nagrađivanim filmom Mile Turajlić, Druga strana svega¸ koji je doduše za razliku od Dnevnika Diane Budisavljević mogao (i morao) biti u potpunosti dokumentaran, i ovde imamo jedan pogled na situaciju koji je čvrsto utemeljen u građanskom, buržoaskom doživljaju sveta - i to se oslikava u pohvalama i nagradama koje dobija, pre svega iz krugova liberalnog umetničkog establišmenta bivše Jugoslavije.

Glas režiserke Dane Budisavljević kao da nam kroz film kaže „hej, vidite, i građani su patili i žrtvovali se u ovome“, podsećajući nas da nisu anti-fašisti bili samo komunisti, seljaci i radnici koji su dizali bune, bežali od genocida, išli u partizane i ginuli po šumama i gorama, e da bi zauzeli građanske stanove i vile u nastavku filma, s druge strane svega. Bilo je tu, kaže nam autorka, i čisto građanskog otpora „dobrih ljudi“ - dakle implicitno neideološkog. Samo što istovremeno prećutkuje da takav otpor ne bi stigao nigde da nije imao potporu drugih, izuzetno ideološki jasno profilisanih ljudi. I ovo nije neko „čitanje“ koje je u neskladu sa autorkinom namerom. Kao što Radanović još kaže:

„Autorka je u više navrata u intervjuima pokušavala da sugeriše kako njen film ispravlja navodnu istorijsku nepravdu jer ukazuje na izuzetno važan doprinos građanske klase u pobedi nad fašizmom, što je u suštini revizionističko tumačenje istorijske stvarnosti, jer nije postojala nekakva antifašistička građanska klasa u NDH kao samostalni politički ili ideološki subjekat; takođe, ukazuje na prećutanu temu (spašavanje dece iz ustaških logora) - iako ta tema nikad nije bila prećutkivana u periodu na koji je autorka mislila, a to je doba SFRJ“.

U filmu se dramatizuje konfiskovanje kartoteke kao nekakva vrsta tragičnog kraja za junakinju; takav zahvat ima i van-dramaturšku funkciju: simbolički, služi da postavi novu vlast kao novi oblik zla protiv kojeg se građanski junaci poput Diane Budisavljević bore. Naravno, ovo ima uporište u istini, što potvrđuje i Radanović:

„Tačno je da je prava uloga Diane Budisavljević u spašavanju dece zaista prećutkivana u jugoslovenskom razdoblju. Međutim, ne slažem se da je posleratna vlast to primarno učinila zbog klasne pripadnosti Diane Budisavljević. Posleratna vlast nije imala poverenja u nju kao Nemicu (Austrijanku) koja je uspela dobiti dozvolu od okupacionih vojnih struktura i ustaške vlasti da pokrene akciju spašavanja dece iz logora. Danas znamo da je ta sumnja bila neosnovana, ali ona se nažalost odrazila na višedecenijsko zamagljivanje uloge Dijane Budisavljević u navedenoj akciji.

„Danas ne treba činiti istu grešku kada je reč o zamagljivanju uloge njenih saradnika, niti treba mistifikovati narativ o konfiskovanju i sudbini kartoteke i ostale dokumentacije s podacima o identitetima dece-logoraša. Umesto da se taj narativ u filmu demistifikovao, on je dodatno naglašen. Posleratna vlast nije zabranila niti je zaustavila utvrđivanje identiteta nekadašnje dece-logoraša. Naprotiv,“ zaključuje Radanović.

Dnevnik Diane Budisavljević nije, dakle, revizionistički film u brutalnom smislu u kome to najčešće susrećemo i na koji smo, da tako kažem, već navikli u našim balkanskim državama. U ovom filmu se ne beži od toga da se pravoslavci i Srbi imenuju kao glavne žrtve ustaških zverstava, kao što se rado beži u hrvatskoj javnosti, čak i u objavama „liberalnih“ medija. Nema kalkulisanja sa odgovornošću NDH za zločine, a dokumentarni snimci koji čine potku filma su potresni iako donekle izbegavaju eksplicitnosti (što je, može se primetiti, u skladu sa nepisanim pravilima dobrog ukusa, te suštinski buržoaske vrednosti). Sve zamerke koje dolaze iz Srbije se zato baziraju na „razvodnjenosti“, gde se otprilike žali za time što ustaše nisu prikazane kao Crni Orci koji kolju decu dobrih Srba Rohirima a Stepinac i Pavelić kao Belzebub i Sotona lično. Reklo bi se da nisu, jer u percepciji sveta Diane Budisavljević i nisu bili, i odlično je što film od toga ne beži.

Naravno, igrani filmovi, a donekle i dokumentarni, moraju da imaju junake i jasnu dramaturšku strukturu – barem oni koji žele da zaista dotaknu društvo i ostave traga kod publike van čistog umetničkog doživljaja. Zato sve ovo ne treba shvatiti kao zamerku tome što se film zove Dnevnik Diane Budisavljević i što je fokus na njoj, jer njena uloga je neosporna i neosporno herojska. Ali okruženje u kome je ona izvela svoj istorijski podvig nije bilo prosto antagonističko, kao što je prikazano u filmu, nego je sadržalo i druge protagoniste bez kojih taj podvig nije bio moguć.

Ti drugi su imali jasnu ideologiju koja je vodila njihove akcije – komunističku i anti-fašističku – i ti ljudi nikako nisu zaslužili da budu prepušteni zaboravu, ili još gore, namerno izostavljeni, da bi ih eto neki dobri demohrišćanski evroparlamentarci lakše izjednačili sa istim tim zločincima protiv kojih su se borili. Konfiskovanje dokumenata Diane Budisavljević od strane novih vlasti socijalističke Jugoslavije i kasnije umanjivanje njene uloge u spasavanju dece je pogrešno, ali ne može biti opravdanje za potpuno izostavljanje uloge komunističkog pokreta otpora u spasavanju sve te dece, jer se tako jedan revizionizam sada zamenjuje drugim, samo na finiji način.

Režiserka Dana Budisavljević je pružila pogled na istoriju koji je fokusiran na građanski doživljaj, jedan ugao iz kojega se može reći da su i fašizam i komunizam „zlo“, na tragu tog u Evropi već decenijama aktuelnog diskursa revizionizma. Uspostavljanje takvog diskursa sada možemo da vidimo i u Hrvatskoj, najsvežijoj i verovatno poslednjoj članici EU, koja kao najgore dete u razredu kasni na čas pošto se zadržalo tukući se na ulici i bacajući petarde - ali sada je umiveno i spremno da od iskusnih igrača uči lekcije o tome kako se prihvatljivo, u granicama dobrog ukusa, nositi sa svojom mračnom prošlošću.