Čitav svet se upravo obavezao da će rešiti problem s plastikom. Da li će?

U sredu se 175 članica UN saglasilo da se počne s pisanjem pravno obavezujućeg sporazuma koji će se pozabaviti globalnom krizom koju je izazvalo nakupljanje plastičnog otpada do 2024.

Ova odluka doneta je na sednici Skupštine UN-a za životnu sredinu — što je na globalnom nivou najviše telo koje donosi odluke vezane za očuvanje životne sredine - u Najrobiju u Keniji ovaj sporazum najavljuje formiranje pregovaračkog komiteta koji će naredne dve godine provesti razvijajući odgovor na plastično zagađenje. Iako su odredbe ovog sporazuma relativno otvorene, rezolucija naglašava da će se kreirati odgovor na zagađenje u svim stadijumima životnog ciklusa plastike, uključujući i proizvodnju, konzumaciju, ali i njene ostatke koji završavaju u morskim ekosistemima.

“Skupština UN-a za životnu sredinu (UNEA) pokazala je vrhunac multilateralne saradnje”, rekao Espen Bart Eid, predsednik ovogodišnje UNEA i norveški ministar za klimu i životnu sredinu u saopštenju za medije objavljenom u sredu. “Plastično zagađenje je postalo epidemija. Ovom rezolucijom se zvanično kreće s traženjem leka.”

Plastika nanosi štetu životnoj sredini u svim stadijumima svog postojanja: njeno stvaranje uključuje brojne otrovne hemikalije—uključujući i benzen, toluen, etilbenzen i ksilen, što su karcinogene materije—koje onda završavaju u vodi, a usput se emituju i gasovi koji zagrevaju planetu. Na kraju svog životnog ciklusa, plastika završava u zemljištu, vodama, morskim ekosistemima, gde nanosi štetu životinjama koje je konzumiraju, a tu spadaju i ljudi. Prošle godine, mikroplastika je po prvi put locirana u placentama nerođenih ljudskih beba.

Ova rezolucija doneta je nakon poziva koje su stotine grupa civilnog društva slale mesecima. U decembru je jedna koalicija organizacija za društvene i ekološke promene, unije privrednika i starosedelačkih nacija objavila javni poziv na akciju Ujedinjenim Nacijama, pozivajući da se formira globalni instrument koji je sada obećano da će biti formiran. Slične koalicije biznisa i naučnika formirane su tokom prethodnih godina kako bi se borili za istu stvar.

Jedna od ovih grupa bila je i Centar za internacionalno ekološko pravo, što je advokatska firma za životnu sredinu u kojoj je borac za zaštitu životne sredine Džejn Peton vodila kampanju protiv plastike i petrohemije i organizovanje stvaranja ove rezolucije UN. Kada su otpočeli pregovori u Najrobiju, Peton je bila srećna što je postignut dogovor.

“Mislim da je ovo konačno dobra rezolucija”, rekla je ona. “Dobili smo sve ključne delove koji su nam bili potrebni da budu uključeni kako bi se zaista mogao rešiti ovaj problem.”

Peton je jedna od aktivista koji su pomogli da se formalizuje poziv UNEA da se napiše ovaj sporazum u decembru, iako ona kaže da je civilno društvo ukazivalo na ovaj problem od 2017, od treće sesije UNEA, kao i da je ovaj problem u agendi Skupštine od prve sesije 2014. godine.

Ovaj sporazum se upoređuje sa Pariskim sporazumom iz 2015. godine—kada se 196 zemalja saglasilo oko seta pravno obavezujućih ciljeva kako bi se ograničilo globalno zagrevanje, a koji mnogi više ne žele da ispune. Ipak, Peton je oprezno optimistična da će se nacije rigoroznije držati sporazuma za plastični otpad. Upravo tu je važnost pravno obavezujućih dogovora: iako će neki elementi sporazuma verovatno biti na doborovoljnoj bazi, uspostavljanje onih koji su obavezni je od krucijalnog značaja kada govorimo o tome da nacije ispune svoja obećanja, rekla je ona.

“Ciljevi i obećanja ne obavezuju, tako da verovatno i neće biti ispunjeni”, rekla je Peton za Motherboard. “Kako će se sve odviti, tek ćemo videti. Ali pošto nam i dalje predstoji pet, šest, ili čak sedam rundi pregovora oko toga kako će ovaj sporazum izgledati, teško je sve predvideti trenutno.”

Osim grupa civilnog društva, Paton planira da insistira na pravno obavezujućim merama — koje će biti od posebnog značaja u odnosu na nedavne napore petrohemijske industrije izbaci višak prirodnog gasa iz fracking boom-a tako što će ga prodati industriji plastike. I dok UN ne mogu da regulišu korporacije — na državama članicama će biti da to urade na nacionalnom nivou — Paton naglašava da otrovni otpad i zagađenje vazduha usled razvoja plastike predstavljaju ogroman deo štete koju nanose društvu. Kao stanovnici Luizijane, Paton nije nepoznata šteta koju nosi petrohemijska industrija: ona živi severno od ‘aleje kancera,’ gde se pored reke Misisipi nalaze hemijska postrojenja i rafinerije nafte i gasa. 

“Zagađenje plastkom je mnogo širi problem od samo fizičke pojave plastike u vodi ili u zemljištu”, rekla je Peton. “Bili biste začuđeni kada biste znali koliko država zaista želi da održi konverzaciju vezanu samo za fizičke plastične polimere koji su ostali u prirodi.”

“Mi želimo da se ova sporazum fokusira šire od toga”, rekla ona.

Džuli Til Simons, senior advokat pri okeanskom programu u Centru za biološki diverzitet, neprofitnoj organizaciji članici CIEL koja je zahtevala od UN da se pripremi ovaj sporazum, nada se da će videti sličan fokus na obustavi proizvodnje plastike, a ne da se fokus skreće na plastičnu otpad u vodi. Njena organizacija trenutno radi na obustavi dozvola za petrohemijska postrojenja koja se očekuje da će povećati plastične zalihe za 40 posto u toku narednih deset godina.

Simons kaže da je petrohemijska industrija vredno radila kako bi skrenula pažnju sa ovih uticaja na početak lanca ishrane, i da umesto toga skreće pažnju na otpad koji nastaje na kraju.

“Oni ne žele da javnost povezuje ekstrakciju gasa i nafte sa klimatskim uticajima i plastikom”, rekla je Simons. “Treba nam promena diskursa i osvetljivanje činjenice da traćimo vredna fosilna goriva na previše jednokratne plastike.”  

Ona planira da održi ovaj problem u fokusu u toku naredne dve godine kako budu tekli pregovori o ovom sporazumu.

“Sada počinje pravi posao”, rekla je ona. “Moramo da nateramo naše vlade da ovo sjajno obećanje prevedu u akciju i da ne dopustimo da ovaj sporazum padne u vodu.”