Hrabri novi srpski film: o "Herojima" sa režiserom Goranom Nikolićem i glumcem Mladenom Soviljem

Snimanje filma u Srbiji je uvek poduhvat, ali naročito kada je u pitanju prvi film nekog mladog režisera. A još naročitije kada dotični prvi film dotičnog mladog režisera nema ni jedan dijalog, mora da se snima po lokacijama u prirodi, a ima ideju da dočara neizmerno značajan, a ipak kontroverzan deo nacionalne istorije. Jer sve ove stvari povlače za sobom nizove pitanja: od producenata (ako ih imaš), od distributera (ako ih nađeš) i od publike (ako do nje na kraju i dođeš).

Heroji su retka zverka u filmskom svetu, i to ne samo u ovom domaćem rezervatu. Debitantski film Gorana Nikolića je nastajao godinama, a snimljen je gotovo bukvalno pomoću štapa i kanapa, uz budžet koji bi bio sitan i za prosečnu reklamu na Happy TV - mada se to ne bi reklo kada se film i pogleda, što sam imao priliku pre ovog razgovora. Ipak, pošto ovo nije prikaz filma, nego razgovor sa ljudima koji su film napravili i čija strast se vidi u svakom kadru, ovde ću samo reći da su Heroji film koji zaslužuje da ga vidi što više ljudi.

Sam naziv Heroji, kao i ono malo što znamo o filmu - da se radnja događa neposredno posle Kosovskog boja, da prati jednog ratnika koji se vraća kući, i ima kosu vezanu u rep i neodređeno normansko-slovenski bradat lik - mogli bi nas navesti da očekujemo istorijski spektakl, akciju ili dramu koja će biti srpski odgovor na Valhalla Rising. Na neki način, ovaj film to i jeste, ali iz razloga što u njemu u stvari nema spektakla - dobro, osim spektakularne fotografije - a i akcija je veoma svedena, nagoveštena pre nego prikazana. Fokus kamere je isključivo na ljudima, to jest na herojima, a heroji ovog filma su nemi ratnik i nemi dečak koji ga prati sve do kraja priče, koji naravno nećemo ovde otkriti.

O tome kako su nastali Heroji, zašto su baš ovakvi, i šta je značilo snimiti ovakav film u Srbiji danas, razgovarao sam sa junošama koji su najzaslužniji za njega - Goranom Nikolićem, režiserom i scenaristom, i Mladenom Soviljem, nosiocem glavne uloge i saradnikom na scenariju.

VICE: "Heroji" su bili u produkciji od 2018 pa eto skoro do 2022. Je li to bio posebno dugačak ili trnovit put za prvi film jednog režisera?

Goran Nikolić: Ma kakvi. Moj put je najradikalniji primer toga kako zamišljaš da treba da ide. Ne verujem da je manje problema u svoje vreme imao Kevin Smit kada je snimao Clerks. Svaki debitantski film ima svoju zanimljivu priču. Evo moj kolega Miloš Pušić, on je kao neki household name, koliko može to da bude, ali evo treći film mu je bio osam-devet godina u post-produkciji samo. I to za taj tip priče i sa podelom koju je imao, za šta bi čovek mislio da će da prođe na prvu loptu da uzme finansije. I onda pogledam sebe i kažem "ma da bre, i trebalo je toliko da traje."

Mladene, kako je došlo do toga da ti glumiš glavnu ulogu?

Mladen Sovilj: Goran i ja se poznajemo odavno, i pre same ideje za ovaj film, hteli smo da radimo nešto zajedno. I kada je Goran nabasao na ideju za master rad, javio mi se i rekao "evo ga, tu je naš zajednički projekat". Tako da tu nije bilo kastinga.

GN: Ja nisam hteo da kastujem nekoga ko će već po izrazu lica govoriti publici da je heroj, neki Klark Kent. Nego je ideja bila hajde da dekonstruišemo Sovilja, da od njega napravimo našeg junaka.

I to ste uspeli. Mladenov lik izgleda kao, pa viking, ali i kao slovenski ratnik - ali najvažnije je što deluje kao ratnik, kao neko ko je preživeo užas. Ja verujem da je taj čovek bio tamo, u Kosovskom boju.

MS: E to je kada pripreme traju dugo, kada stvar ima vremena da se krčka. Što je stvarno retko, da se za film pripremaš godinu dana. I to nisu intenzivne pripreme, nego priče, ćaskanja koje otvaraju nove fioke, i to može polako da se uklapa. I na kraju dobiješ neku utemeljenu sigurnost, samopouzadnje. I tako se dobija autentičnost.

GN: Ti si dobio scenario kada je napisan, tamo 2016, sa idejom da ga snimamo 2017.

MS: Da, 2016. smo krenuli u te razgovore, Goran je meni poslao gotov scenario, koji je od tada prošao mnoge izmene. Ali onda smo odgodili sve za godinu dana - i morao sam da nosim godinu dana tu repinu.

GN: I da odbija projekte da se ne bi ošišao.

Koliko je trajalo samo snimanje?

GN: Skoro dve nedelje. Snimali smo po 15-16 sati dnevno, sve na lokacijama po Srbiji. I kada smo bili mrtvi, snimali smo.

Jesi li želeo da napraviš žanrovski film - istorijski, road movie, kako god?

GN: Hteo sam da nađem neki drugačiji pristup i da izbegavam stereotipe. Mi smo se trudili da ubacujemo nagoveštaje nekih žanrova koje ne očekuješ u ovakvom tipu priče. Imamo neke slepstik citate, na primer Čaplina.

MS: Zato što ih i život sadrži.

GN: Bežali smo od tog romansiranja bitke i zapravo je ispalo na mnogo iskreniji način romantizovanje. Kada priđeš nečemu iskreno, ogoljeno, kada s nečim što možeš da se poigraš, to ne znači da ga ne poštuješ.

Čak i suprotno. Ko bi onda rekao da su ti bili uticaji ili filmski uzori?

GN: Kada sam na kraju pogledao film, uočio sam mnogo nesvesnih uticaja. Ali nisu to bili samodovoljni citati, da pokažem da sam gledao ili da volim neki film, nego je sve u službi priče.

Kada me ovako pitaš, postoji dosta uzora i tragova drugih filmova. Jako očigledan uzor je Refn, pre nego što je otišao u Ameriku, kada je snimio svoj kapitalni film s Madsom Mikelsenom. S jedne strane je to preočigledno, pa nisam baš hteo da stavim njegovo ime na špicu. A i popizdeo sam na njega posle one serije Too Old Too Die Young, na tu njegovu užasnu dekadenciju i to što nije našao mesto u Holivudu. Ali to je neki šlag na torti koji ne bih baš otkrivao, neka ljudi sami zaključe.

Ja bih rekao da se vidi uticaj samurajskih filmova - usamljeni ratnik, koji se grčevito drži nečega za šta bi se borio...

GN: Jodžimbo! Ma srž svega su samurajski filmovi. Toširo Mifune kada se pojavi, kreće da češe glavu, perut da mu ispada, tu imamo dekonstrukciju samurajske figure.

Zašto baš ova priča i ova tematika? Koliko su realna, očekivana produkcijska ograničenja uticala na priču koju hoćete da ispričate? Ukratko, šta je starije - štap ili kanap?

GN: Uticala su ta ograničenja na maštu svih nas i na nadilaženje ovozemaljskih problema.

MS: Ali ponajmanje na dramaturgiju, uticalo je na sve druge segmente je uticalo, ali ne na ovo. Sve je to naravno uvezano za konačni film, ali od starta je to bila dekonstrukcija, nije zamišljen kao film sa velikim ratnim scenama, pa sad kao mi pravimo kompromise.

GM: Znao sam da ulazim u more s ajkulama. Govorili su mi da vratim FCS-u (Filmskom Centru Srbije) te pare što sam dobio na konkursu za studentski film, i da lepo konkurišem za igrani. Mislim, s Bjelom da se boriš za pare na konkursu, koje su ti šanse? Od fakulteta ne dobiješ ni dinara. I ja sam onda prišao tome, pored toga što sam zamislio film kao niz scena gde ljudi ne komuniciraju verbalno, da probam da to napišem da bude organski istinito, nenategnuto, da ne izgleda samo kao da smo hteli da budemo drugačiji. Želja mi je bila da te nespektakularne deonice istorijskog žanra učinivo živim i jednako zanimljivim kao što je akcija ili bitka.

Ali scenario se menjao - s godinama ili s objektivnim okolnostima snimanja?

MS: Film je menjao oblik i na samom snimanju, ostavili smo sve otvoreno, baš pošto je sve bilo gerilski, pa smo rekli idemo u snimanje i šta bude, idemo do kraja.

GM: Ostali smo verni ideji, ali su i cele pojedine scene menjane na licu mesta, u odnosu na eksterijer, ili iz potpune improvizacije. Ja sam pre snimanja baš dosta vremena proveo s tim scenariom. I onda su nam snimajuće okolnosti baš otvorile vidike, u smislu da smo na lokacijama počeli da zamišljamo kako će zaista da izgleda. I to je njegova (Mladenova) ideja bila - da likove stavimo u okolnosti koje nosi lokacija. Da vidimo kako će da se ponašaju tu. I to obogaćuje same likove. Kada smo došli u montažu, ja sam rekao - da se Sova toga nije setio, ne bismo imali film, to je postao gradivni element. I da nije čitava stvar ovoliko trajala, ne bismo imali to što imamo danas.

Zašto u filmu nema dijaloga, stvarno?

GN: Kada sam ga pisao, bio sam mlađi i bio sam povučen tim buntom, protiv stereotipnih situacija, dijaloga koji ništa ne znače osim što kao govore o likovima, ali na kraju to, kao u Boju na Kosovu, dolazi dotle da dijalozi ni to ne govore. Ali došao sam ja dotle da nikome više ne moram da objašnjavam zašto nema dijaloga. Nego se nadam da je jasno kada pogledaš film.

MS: Odnosi se grade između dijaloga. To je suština. I onda smo odlučili da uzmemo samo suštinu.

Ali postoji određeni dijalog - dijalog ovog filma sa filmom Boj na Kosovu, a taj film je loš na razne načine. Da li je ovaj film tvoj odgovor na to?

GN: S tim što je Boj na Kosovu meni fascinantan, jer se svemu tome prišlo ozbiljno, toliko sebe ozbiljno shvata, zato ima taj neki gonzo šarm. Neplanski su došli do kulta. I to je bio neki proces, nevezano za taj film konkretno , nego uopšte za taj model bavljena istorijskim filmom. To je došlo baš do neke dekadentne faze i onda kažeš: hajde da okrenemo drugi list. I to su "Heroji".

Ograničenja i uslove lokacije ste pretvarali u stilistički izbor. To je veliki uspeh ovog filma.

MS: Organski smo dolazili do tih stvari. Ja sam insistirao na opipljivim detaljima. Na primer na tome da junak povraća. Sve to, kada ubacimo u kontekst - gde je on bio, gde ide - to bi trebalo da znači i da govori o njegovom stanju. Da pokažemo da posle Boja na Kosovu nije gotovo, da naš junak ne odlazi od nečega, nego ide ka nečemu.

GN: Možeš ti da odeš sa Kosova, ali ne može Kosovo iz tebe.

Kosovo proganja našeg junaka. I to u vidu Turaka, za koje nije sigurno da li su stvarni ili ne, do samog kraja. Turci se samo naziru, da li je to izbor od starta ili je diktiran ograničenjima produkcije?

MS: Treba to iskreno reći. Nisu Turci bili toliko odsečeni od starta, ni na samom snimanju, iako nikada nisu bili u nekom fokusu, ali su se na momente i videli. Situacija jeste diktirala da se vide manje, ali je učinila i ceo taj momenat sa njima dubljim. Da malo odagnamo Turke kao jedini izvor antagonizma, da se ljudi malo više fokusiraju na to šta je antagonizam u likovima, sa čime se bore u sebi. A Turci su žanrovska uslovnost, moraju da budu tu - i baš zato što nismo imali sredstava da se bavimo time kako izgledaju, to im je dalo je određenu poetsku crtu, učinilo ih je silom većom od života.

Todor Jovanović, koji glumi dečaka, je imao samo devet godina kada je film sniman, ali pružio je savršeno prirodnu i uverljivu ulogu. Kako je bilo raditi s njime?

MS: Kada sam ga upoznao, posle tri, četiri minuta rekao sam da je to to. On je svakako prirodni talenat. To se vidi i u samom filmu, potpuno je ispred svoje generacije.

Koliko si ga puštao da sam improvizuje, koliko je imao direkciju od tebe?

MS: Tu smo morali da se dogovorimo Goran i ja - posle prvog dana sam ga zamolio da sve što ima ide preko mene. On koliko god da je napredan, tada je bio malo dete. Bilo je važno i za film posle da naš odnos bude takav. Privatno sam sve vreme morao da imam odnos sa njim, i moglo je da deluje komplikovano samo u nekim situacijama velikog umora, ali suštinski je i zabavno, jer je i mene održavalo u toj vatri filma, u toj temperaturi.

GN: Todor je pravi glumac, nema ponovljen postupak nijedan, fascinantno je koliko je intuitivan.

MS: On je dečko rođen za to, izuzetno inteligentan, tada je sa devet godina imao formirane ukus i stavove, ali ne stavove da bi bio prgav, nego su to bili izvanredni zaključci koje je on doneo i koji zapravo čine dar.

Priroda, odnosno Srbija u filmu izgleda kao neka fantazijska zemlja, pusta, ali lepa. Zašto takav izbor, jer Srbija tog doba nije baš bila nenaseljena?

GN: To je ono što je meni rekao tadašnji mentor Stefan Arsenijević, “Nadam se da je tebi jasno da ovo nije Srbija u 14. veku. Tako je ti vidiš.” Kao što je Tarantino video Drugi svetski rat u Inglourious basterds - iako je možda radikalniji primer, navodim ga kako bi ljudima bilo jasno gde idem i šta to znači. Kada sam se bavio izgledom Srbije u filmu i atmosferom koju ona nosi, kako ću da vizuelno tretiram film, u spoju sa muzikom i dizajnom zvuka, postavio sam ga kao špageti vestern.

Zamišljao sam Srbiju posle Boja na Kosovu, gde su ljudi svi povukli u mišje rupe, jer u tom trenutku nemaju istorijsku distancu, ali znaju šta se desilo i da će biti veliko sranje i da neće stati na tome. S druge strane, daješ još jedan zanimljiv sloj tim tretmanom prostora gde se priča dešava - u smislu da mu daješ neki onostrani kvalitet, kao da se u nekom limbu dešava sve. Da ti razmišljaš, na primer, da li taj klinac uopšte postoji.

U filmu ipak ima "priče", a to je naracija Žarka Lauševića. Koji je glumio Miloša Obilića u Boju na Kosovu (a u filmu Mladenov lik nosi štit koji je koristio Laušević na snimanju Boja na Kosovu). Je li to slučajnost ili neka intertekstualnost?

GN: To je apsolutno bio koncept. Od momenta kad se došlo do ideje da narator bude Žarko Laušević, tako smo i vodili celu priču. Gledali smo kako da to što više učinimo gradivnim delom filma. Uzor mi je bilo kako je postavljen narator u filmu Bulevaru zvezda Bilija Vajldera - nemaš poznatog naratora, ne znaš ni da li je on živ, i hteli smo tu ambivalentost da ostavimo.

Prva i osnovna ideja toga bila je da se prenese emotivno stanje likova, a Laušević je bio na visini zadatka. Već kod trećeg dela teksta nisam morao da mu govorim da ton glasa treba da se uskladi sa emocijom scene, tačno je znao da igra uz komične momente, a da u tužnijim znao je kakva mera boje u glasu da naracija ne bude prenaglašena. On je dopunio, dodao novi nivo poetičnosti filmu.

Muzika Ane Krstajić je izuzetno atmosferična, iako ne može da se kaže da je istorijski autentična. Je li i to bila namera?

GN: Muzika nije prvoloptaška, nije ono što možeš da očekuješ. Od početka sam video kao koncept horsku muziku, i glas je ostao u prvom planu. Instrumenti daju glasovima na emociji. Samim tonom pevanja se doprinosi ne samo emociji nego se nadomešćuje pričanje koga među likovima nema. To su staroslovenske mantre i delovi pesama iz pokosovskog ciklusa koje se mantrično ponavljaju. Želeo sam ženski hor koji će se u jednoj predominantno muškoj priči slizati uz tu dekonstrukciju muškosti na Balkanu, i Ana je sve to napravila tako da je prevazišla sve što sam mogao da zamislim.

"Heroji" će premijeru imati na ovogodišnjem FEST-u, 27. februara 2022.