U svetu muške burleske

Fotograf Magnus Arevad proveo je poslednje četiri godine putujući po svetu, kreirajući iscrpnu fotografsku studiju o svetu "muških izvođača" - koji uključuje burlesku, go-go igranje, pornjavu i cirkus.

Seriju Boy Storyprihvatili su svi iz tog sveta, ali ono što je najinteresantnije u Arevadovom radu jeste to koliko sve izgleda formalno. Kada čujete o kojoj temi se radi, razmišljate o nekim šarenolikim fotografijama subjekata, međutim, Arevad im pristupa na vrlo klasičan način. Zapravo, njegova kompozicija i osvetljenje više odgovaraju nekoj Rembrantovoj slici, nego napadnom filmu Baza Lurmana ili fotografijama Dejvdia Lašapela.

Pozvao sam Magnusa da porazgovaramo malo.

VICE: Boy Story ti je oduzeo četiri godine života. To je velika lična investicija, naročito za nekoga ko ni na koji način nije povezan sa tim svetom. Šta te je privuklo svetu muške burleske?

Magnus Arevad: Ukoliko "nisam povezan" znači da nisam deo tog sveta, to je apsolutna istina. Sve je slučajno započeto u jednom podrumu u Kopenhagenu, u noći gej parade, koju sam fotografisao iz potpuno drugog ugla.

Ono što me najviše privlači kod njih je taj prelepi i retki momenat kada se pretvaraju u to što jesu. Obično zamišljamo da šminka služi da se nešto sakrije, ali u ovom slučaju, od samog početka je bilo jasno da izvođači postaju ono što jesu, tek kada se našminkaju.

Mislim da to na neki način važi za sve - da verujemo da u nama postoji neko skriveno ili pravo "ja". Ovi momci jesu ta skrivena osoba. Ali ne fascinira me to "pravo ja", već njegov proces nastajanja.

Očigledno, tvoj rad je nastao tokom nekih zaista ludih noći. Ali formalnost koja dominira slikama, objašnjava da se ne radi o običnoj reportaži. Da li su ti okolnosti koje su prethodile slikama predstavljale izazov?

Ne - baš naprotiv. Lagao bih kada bih rekao da se nikada u životu nisam ovako proveo. Da bih bio deo ovog sveta, što je bilo neophodno da bih obavio veći deo fotografisanja, morao sam to da odradim kako treba. To je značilo mnogo alkohola i flertovanja sa osobljem. Nema poente raditi nešto što sam ja radio, a da ne uživate u tome. Ja ne uživam u kreativnom stvaranju ukoliko ne verujem u to što radim. Taj balans je ključan u svemu tome.

Koliko fotografije je bilo namešteno, a koliko spontano?

Sve je nastalo spontano. Ima nekoliko fotki gde se izvođači malo pretvaraju jer su videli da je fotoaparat u prostoriji. Ali nijednu nisam namestio.

Deluje da si mnogo putovao. Prepoznao sam Pariz, Njujork, Berlin i London na fotografijama. Da li si negde bio i bojao se da nećeš zabeležiti ništa značajno?
I da i ne. Išao sam na događaje gde sam mislio da će biti zanimljivih performera ili scena i uglavnom sam bio u pravu. Ali ono što je najčudnije i najmagičnije jeste to da sam prelazio pola sveta da bih napravio jednu fotku, a kada bih stigao tamo, sve sam radio po instinktu.

Puštao sam ruke i oči da misle za mene, jednostavno sam se trudio da stojim po strani. Sve sam odradio kamericom srednjeg formata, na kojoj nisam mogao kao na digitalnim, da vidim šta sam uslikao sve dok ne razvijem film.

Kompletan projekat sastoji se od 112 fotografija. Koliko si ih ukupno napravio? Da li si ih puno odbacio?
Ukupno sam napravio oko 4.000 fotki. Većina fotografija predstavljaju izvođače u početnim fazama šminkanja i oblačenja dok ulaze u svoje uloge.

Da li su ti tvoji modeli nekada pravili probleme da im se priključiš u svlačionici, dok se pripremaju za šou, pošto je to izuzetno teško vreme za njih?
Nisu imali problem sa tim. Naravno, mnogo je poverenja uloženo sa obe strane u tako nešto, koje sam morao da steknem - to je i jedan od razloga zbog čega je ovaj projekat trajao četiri godine. Ali svi modeli su prepoznali da radim nešto drugačije, nešto više od običnog voajerskog izveštaja. Prepoznali su da nikoga ne želim da eksploatišem.

Da bih naterao ljude da se opuste ispred kamere i nastupaju kao inače, morao sam i ja da nastupam iza nje, pa sam obično kaskao u čizmama do kolena i šeširu.

U kakvom si odnosu sa izvođačima sada? Šta oni misle o Boy Story?
Dali su mi veliku podršku. Da nije bilo njih i njihovih poziva da spavam po foteljama i dvosedima, bilo bi jako teško doći do ovakvih fotografija. Mnogi su mi poslali dragi prijatelji. Nažalost, trenutno radim na novom projektu, pa ne mogu da posećujem njihove predstave koliko bih želeo.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu