​Kad kreneš u teretanu kao dvadesetogodišnjak

Teretana je jedna mučna obaveza koju danas prosto nije moguće izbeći. Osim ako se ložite na trčanje, u kom slučaju srećan vam artritis, ove kičaste spomenike zdravlju i taštini moraćete da posećujete bar jednom nedeljno velikim delom treće decenije života.

Možda uživate u tome, možda vam je lakše da u teretani istresete svoju agresiju, možda vas uzbuđuje fizički napor. A možda – verovatnije – vas prosto plaši pomisao na srčani udar u javnom WC-u, gde bi zlovoljna baba sera morala da vaše patetično nagojeno beživotno telo digne na leđa i odvuče do kola hitne pomoći.

Ja sam krenuo u teretanu u dvadeset petoj godini, drugim rečima prošle godine, i već naučio razne stvari o ovim Panteonima tužnih mišićavih stvorenja. Sledi spisak samo nekih od mudrosti koje sam tamo stekao.

Londonska klupska scena je na samrti; kad ih ne zatvaraju nameštene racije, zatvara ih džentrifikacija koja vlasnicima diže cene održavanja preko podnošljivih nivoa. Klubove obično zamene precenjeni kafići i branč-restorani, ali ako oni slučajno ne stignu, tu su teretane da uskoče.

Slušajte, za sve postoji pravo vreme i mesto, pa čak i za slušanje Skrileksa sa kartončićem na jeziku. (Svi znamo da se Skrileks drugačije ne može slušati.) Ali potpuno pogrešno mesto i pogrešno vreme je ponedeljkom u teretani u 8-9 prepodne, dok očajnički pokušavaš da ubediš sebe da je još vikend i da ne moraš u ofis da gledaš u neke tamo tabele. Pa ipak, da bi nahvatali milenijumsku klijentelu, londonske teretane obavezno imaju di džeja iz čijeg pravca ti trešti EDM dok se svim silama trudiš da podigneš teg od čak 15 kilograma. Slušanje dens muzike ranom zorom donosi dva otkrivenja. Pod jedan, dens muzika je stvarno sranje. Pod dva, teretana kojoj plaćaš 55 funti mesečno je u stvari jedan dosadan noćni klub koji od droga nudi samo preskupe kreatinske koktele.

Dakle, odvučeš se nekako iz kreveta do teretane polusvesnom stanju, napipaš kilavo par lakih tegova i počneš da ih dižeš kako si naučio da treba u poslednjem Men's Health izdanju.

Odjednom, nečije ruke te grabe oko struka! „Ako se ne postaviš dobro, ostaćeš bogalj", kaže ti čovek zalizane crne kose u spandeksu od glave do pete. Hvata te za salce i zahteva da nastaviš da dižeš. „Ne tako!" urla on. „Hajde! I moja baba radi više od tebe!"

Reklamirati se potencijalnim mušterijama putem uvreda zvuči neobično, ali nekako deluje. Deset minuta od kako te je spopao, radiš čučnjeve njemu za ljubav. „Guzove do zemlje!" viče on, iako ste na betonu. „Nemoj da si pičkica!" Tera te da trčiš u krug po teretani dok pojačava Skrileksa. „Nemoj da si slabić!" vrišti ti u lice. Isto kao kad su te na časovima fizičkog zvali „Sisoje" i smejali ti se u lice, jedina je razlika što ovima moraš da platiš dodatnih 500 funti mesečno za to zadovoljstvo.

Ko god ima nalog na Instagramu zna kakvi se banalni fitnes heštegovi koriste, i bar jednog lika koji ih uzima previše ozbiljno. Onaj s kojim si igrao Warcraft kad ste bežali sa časova fizičkog, danas kači slike svojih „trapeza" i dodaje No pain, no gain! #Instafit #fitfam #justdoit. A kad se ne hvali trapezoidima, on fotošopira inspirativne citate iz „Rokija" i „Paklenih ulica" i, ovaj, Martina Lutera Kinga, na slike svog dizanja tegova.

Sad već mnogi od nas gledaju na teretanu kao na ljutu bitku za teritoriju pred ogledalom. Jedni zauzimaju više prostora nego što im je potrebno da bi usavršili svoju pozu, drugi se deru ako im prođeš kroz kadar i „pokvariš" im YouTube kanal. Dok pokušavaš da podigneš svojih bednih 10 kg, gomila amaterskih fitnes frikova sa Instagrama stoji pored tebe i pizdi što si im zauzeo najbolje osvetljen prostor.

Jedino je svlačionica gora od same teretane. Ovo je činjenica od kad je sveta i veka. Londonske svlačionice su sve više fensi, ali uvek se nađe neki tip – verovatno baš tvoj lični trener – koji nalazi za shodno da posle tuširanja prosuši svoja muda fenom za kosu. Dok stojiš pored njega i čekaš na red da bi isti fen upotrebio na svojoj kosi. Na glavi. On ti ga na kraju doda, potapše te po ramenu, i kaže „Izvoli, druže. Ali samo da znaš, moraš da jedeš više proteina inače nećeš moći da pređeš na tegove za nas odrasle."

Problem svake teretane u velikom gradu je to što je prepuna ljudi koji bi da usavrše svoje telo. A pošto smo kao svi jednaki, utrpaju nas mlitave zajedno sa njima izvajanima. I onda imaš red od deset traka, a na svakoj drugoj po neki debeli nesrećnik čiji trbušnjaci nisu istesani od hrastovine. Sramota te je, šta ćeš, trudiš se da se dovedeš u red ali ne bi da te drugi gledaju dok to pokušavaš, pa kažeš sebi „ići ću samo petkom uveče, ko još ide u teretanu petkom uveče, jel' tako?"

E pa nije, sine. Nije tako. Jebiga kad nije. Teretana je petkom dupke puna najvećih pičketina, najmišićavijih fitnesaša na svetu koji rade one nenormalne vežbe, drže se na šipki i vrckaju kao da su u bestežinskom prostoru. Neki veslaju po pola sata bez prekida, ni voda im ne treba. Kako da vežbam pred takvima? A mogao sam lepo da sedim u pabu!

Neverovatno je koliko teretana nije seksi. Prepuna je loše obučenih mutanata koji stenju. Sa druge strane ima nešto u feromonima kojima prostorija odiše, vidi se dosta mesa utegnutog u sintetiku, a to ipak aktivira libido. Kao da se goli kupate ali u močvari – suštinski nije seksi, ali opet je nekako neodoljivo.