Film "Američka istorija X" izašao je pre 20 godina, a danas je relevantniji nego ikada

Pre dve decenije, film American History X prikazao nam je ružnu realnost rasizma. Nikada ranije ljubitelji filma nisu imali prilike da vide sve detalje neonacističke kulture skinheda – svaku kap krvi, svaki lom kosti, licemerje, mržnju i mukotrpno prevazilaženje mržnje. Ovaj film „sa porukom” ponudio je onima koji slede ovu užasnu ideologiju put koji vodi van nje. Put koji možda čak vodi ka iskupljenju.

Danas je mržnja kojom se bavila "Američka istorija X" deo svakodnevnog političkog diskursa. Film je drastično podcenio sposobnost mržnje da se proširi i utiče na američko društvo. To odražava današnje neshvatanje uzroka ove mržnje i nepoznavanje neophodnih protivmera. Širenje svesti o tome bi moglo da olakša pritisak koji ona vrši na društvo.

"Mislim da niko od gledalaca iz devedesetih nije mogao da zamisli da će takvi rasistički likovi jednog dana dopreti do mejnstrima", kaže Hajdi Bajrih koja vodi Intelligence Project pri Južnjačkom pravnom centru za siromašne. "U to vreme su ti stavovi bili na marginama društva, dok danas dopiru čak iz Bele kuće."

Film prikazuje mladog skinheda (Edvard Furlong) koji analizira i tumači situaciju koja je vodila do hapšenja njegovog starijeg brata (Edvard Norton) zbog drugostepenog ubistva. Ipak, stariji brat po izlasku iz zatvora spreman je da se odrekne mržnje. Rasistička retorika kojom film obiluje odražava se u izjavama aktuelnog predsednika SAD, Donalda Trampa lično.

Na primer, evo šta Derek Vinjard (lik za čije tumačenje je Norton bio nominovan za Oskara) viče svom neonacističkom sledbeniku pre nego što nasrne na pripadnika rasne manjine u prodavnici. "Sramota je šta rade naši carinici! Smeju nam se dole, južno od granice, smeju se našim zakonima!" Metaforu inostranog podsmeha povodom američke migracione politike Tramp koristi godinama unazad. Tridesetog jula, predsednik je tvitovao: "Ilegalna imigracija je najveći problem za državnu bezbednost. Decenijama se tamo igramo, dok se ceo svet smeje našim glupim zakonima". U istom tvitu sugeriše da Demokratska stranka svesno podriva američki imigracioni sistem.

Smeh se više ne pominje – predsednik, savetnici, saveznici, svi su počeli da se izražavaju militantnije. Povodom karavana migranata iz Centralne Amerike koji se kreće ka severu, Tramp je tvitovao: "Ovo je invazija na našu Zemlju, naša Vojska je spremna za vas!" Otrovno hvalisanje upućeno migrantima Tramp je ispratio naređenjem Pentagonu da preusmeri 14,000 vojnika na granicu sa Meksikom, kao i pretnjom da će ukinuti princip sticanja državljanstva po rođenju koje važi po 14. ustavnom amandmanu.

U jednoj sceni se Deni Vinjard (Furlong) priseća kako je obožavao brata Dereka kada je ovaj uspeo da otera rasne manjine sa javne plaže u Venisu. "Zahvaljujući njemu, imali smo utisak da je ponovo naša." U osnovi Trampizma je povratak navodno raspalih društvenih struktura na staru slavu, a isto važi i za današnji konzervativni pokret u Americi. Denijeva misao o plaži koja je "ponovo naša" predstavlja lokalnu verziju Trampovog starog bojnog pokliča o tome kako će Ameriku učiniti "ponovo sjajnom".

Devedesetih je narod shvatao "Američku istoriju X" kao da govori o domaćem terorizmu; film je nastao u vreme straha i fascinacije militantnim rasističkim pokretima posle bombaškog napada Timotija Mekveja u Oklahoma Sitiju 1995. Ovaj teroristički napad oduzeo je 168 života, što je bio najveći broj žrtava na američkoj teritoriji sve do 9/11. Brojna su se mesta širom zemlje plašila da će biti sledeća na spisku, kako se bude radilo na prisilnom uspostavljanju etnički čiste nacije.

Jedanaesti septembar zauvek je izmenio ove strahove. U laičku definiciju „teroriste” više se nisu uklapali beli Amerikanci – terorista je sada bio nebulozni strani Arapin. ”Teroristi domaće proizvodnje uvek je moguće donekle progledati iz prste. Prećutno se smatra da nije moguće da su oni baš tako loši kao smeđi ljudi iz inostranstva”, kaže Pol Smit, kriminolog sa Univerziteta Džordž Mejson.

Ona suptilna filmska priča postala je aberacija. Odjednom je pop-kultura počela da nudi samo muslimane kao babaroge dana. Za to vreme, u ograničenoj pažnji javnosti nije više bilo mesta za strah od rasističkog fanatizma, pa je on potisnut na kulturnu marginu. Standard su početkom veka postali filmovi kao što su Arlington Road ili The Sum of All Fears. Rasisti i neonacisti više nisu imali nikakvu složenu motivaciju za svoje morbidne zločine.

"Ni tokom devedesetih, kada je bilo dosta domaćeg terorizma, počinioce nismo mnogo toga pitali", kaže Smit. "Malo ko je spreman da istakne da se rasizam u američkoj kulturi uspešno krije već vek i po, da tek povremeno izbije na površinu."

Manjak interesovanja za potpunije tumačenje istorije tipičan je za američko društvo. Na prošlost se gleda kao na mešavinu individualnih motivacija, bez ikakvog šireg konteksta. U pitanju je odbrambeni mehanizam kojim se izbegava dodela krivice za velike društvene traume kao što su bile robovlasništvo i legalizovani rasizam.

"Američka istorija X" jednim delom podleže ovoj individualizaciji istorije. Priča svodi kompleksna dešavanja na lična iskustva Dereka i Denija. Ipak, ni u jednom trenutku nam se ne prikaže kako se bilo koji od dva brata otvoreno suočava sa mržnjom koju su u sebi gajili.

Pred kraj filma, Derek ubedi Denija da se i sam okane belačke supremacije. Kada ga ljudi sa lokala pozovu da aktivno sudeluje u borbi protiv svojih nekadašnjih saboraca, on okleva, pokušava da nađe neki izgovor, da bi se na kraju preko volje složio da pomogne. Taj konačni susret između Dereka i njegove bivše bande ni ne vidimo – prekida ga scena u kojoj Denija upuca crni dečak iz razreda u osveti za sukob sa početka filma.

Film hoće da kaže da su posledice rasističkog nasilja beskrajne i neumitne, a tek ponekad se javljaju prekidi neodređenog trajanja. Ne iznosi se stav o tome kako bi se iz tragedije moglo izroditi trajno rešenje. Denijeva smrt ima prioritet u odnosu na Derekovo razračunavanje sa svojom nekadašnjom ekipom. Slična trauma ga je i usmerila na put koji je vodio na rasizmu. Jedan čin nasumičnog nasilja sprečava obojicu protagonista da svoju novootkrivenu anti-mržnju prevedu u aktivno delovanje protiv mržnje koju su ranije širili. Deni je Dereku bio osnovni motiv za promenu, a na kraju ostaje pred iskušenjem da se vrati starim navikama.

Pauze između dva nasilna incidenta više gotovo da i ne postoje. Istu vrstu nasilja prikazanu u filmu danas vrše grupe sa ekstremne desnice. Bilo da alt-desničari marširaju na Šarlotsvil, da se Ponositi momci peglaju po ulicama širom zemlje, bilo da naoružani antisemita seje smrt po sinagogi, sve je to isto kao kad Derek Vinjard crncu lomi vilicu o ivičnjak. Rasizam vekovima postoji, vreba sa margina moći još od rođenja ove nacije. I lako bi mogao da nastavi da vlada Belom kućom, osim ako narod bude glasao za kandidate koji nisu rasisti tokom sledećih nekoliko izbornih ciklusa.

Ipak, postoji jedna razlika zbog koje su današnji rasisti neuporedivo opasniji od skinheda iz filma. Oni se tamo vizuelno razlikuju od običnih ljudi – nose čizme sa crvenim pertlama, glave su im sveže izbrijane, tetoviraju se nacističkim simbolima i rasističkim sloganima. Onda su se isticali, a danas se uklapaju u društvo.

„Danas imate Ričarda Spensera u košulji sa kragnom i bež pantalonama. Dobar stajling pomaže rasistima da se prikriju i privuku nove regrute onako kako čizme ranije nisu mogle”, upozorava Bajrih.

Na primer, Gevin Mekinis* i njegovi Ponositi momci koji se ne identifikuju kao beli nacionalisti ali sa njima dele mnoge osnovne principe, nose Fred Peri košulje kao da su uniforma. Endru Englin, neonacistički bloger i osnivač Daily Storm-a, pokušao je da uspostavi New Balance patike kao zvaničnu obuću za belce. Naizgled besmisleni, ovi stilski izbori zajedno ukazuju na pakleni plan.

"Sve one grupe iz devedesetih su prisutne i danas, samo su malo ulickane. Čujem iste stvari koje sam slušao i pre trideset godina", kaže Frenki Mink iz Life After Hate, grupe koja pomaže ljudima da napuste rasističke pokrete. Mink je u mladosti bio deo bande skinheda, ali je odlučio da ih napusti posle izvesnih interakcija sa crncima i Jevrejima. Neki kažu da je "Američka istorija" snimljena po njegovoj životnoj priči, ali Minka ne zanima koliko je realističan bio film. Bitna mu je samo poruka organizacije Life After Hate koju je osnovao.

Tramp se trudi da slične stavove učini delom svog predsedničkog mandata, da ih plasira kroz politiku koju podržava. "Ja sam nacionalista", vikao je sa bine u Teksasu. A preko Tvitera kaže "Demokrate bi radije da zaštite kriminalce strance nego AMERIČKE GRAĐANE – zato ćemo da ih NAJURIMO GLASANJEM!" Izraz "demokrata" koristi kao pežorativ protiv svakog neistomišljenika, što rade neonacisti u filmu i to naročito protiv žena.

Prisustvo ovih stavova u Beloj kući daje rasističkim organizacijama širom zemlje značaj kakav nikada nisu imale. Kako se u izveštaju SPLC navodi, "Ove grupe su do sada obično rasle tokom vladavine demokrata, u vidu reakcije na strah od uvođenja kontrole naoružanja ili strožijih zakonskih mera usmerenih protiv njih. Obično su bile u padu pod republikanskim predsednicima. Trampova vladavina je u tom pogledu izuzetak, pa se zbog njegovih radikalnih stavova i netolerancije beleži porast u razvoju pokreta koji zagovaraju mržnju." Nedavno istraživanje pokazalo je da skoro 6% belih Amerikanaca deli stavove alternativne desnice, što na federalnom nivou iznosi 11 miliona ljudi.

"To su ogromne cifre u poređenju sa onima iz vremena kada je snimljen film American History X", kaže Toni Mekalir iz Life After Hate. Ovaj reformisani rasista smatra da je film ostao zapamćen po sposobnosti protagonista da se okrenu ka ljubavi i saosećanju. "Sve je to alegorija za programe napuštanja. Bio je zaista smeo film, daleko ispred svog vremena."

Vrhunac filma su saveti i saosećanje koje Dereku uputi Svini (Ejveri Bruks), crnac koji mu je u srednjoj školi predavao engleski. Redovno ga posećuje u zatvoru, a Deniju daje zadatak da napiše esej o životu svog brata koji film narativno prati. U ključnom trenutku, Dereka siluju zatvorenici iz Arijevske nacije. Svini mu nudi knjige i utehu, pa ga pita "Da li ti je bilo šta što si do sada uradio promenilo život nabolje?" Derek plače. Neizrečeni odgovor je očigledno odričan.

"Tu sam i ja zaplakao", kaže Mekalir. "Moj odgovor na to pitanje bio je isti kao i njegov."

Grupe poput pomenute Life After Hate veruju da se pristup poput Svinijevog isplati: pomoć, dijalog, i saosećanje najbolje deluju protiv mržnje. Ovo ume da bude problematično, jer se tako teret obrazovanja i reformacije belih rasista prebacuje na crnce i druge rasne manjine. U tom smislu Svini predstavlja stereotip "Čarobnog crnca" lika koji neočekivano rešava razne probleme belih aktera filma i oslobađa ih krivice zbog rasnih predrasuda.

Ipak, Mink smatra da otvoreni pristup i spremnost na pronalaženje zajedničkoj jezika nudi najbolju priliku da se beli rasisti izvedu na pravi put. "Kad pričam sa ljudima o napuštanju tih misli koje ih muče, ja nikad ni ne počnem od stavova i verovanja. Pričam sa njima o životu. Pomognem im da bolje sagledaju svoj život, da se zapitaju da li su zaista tamo gde treba da budu."

Pogledaj i:

I velikim medijskim kućama i pripadnicima najšire javnosti podjednako je teško da pričaju o način belačkom rasizmu. Njujork Tajms, na primer, je bio masovno kritikovan zbog teksta koji je ljudima zvučao kao da krivi obe strane povodom retorike koja je inspirisala MAGA bombaša. Reklo bi se da je ovih organizacija sve više u javnosti. Ljudi imaju potrebu da rasprave značaj aktuelnih dešavanja po društvo u kom žive, ali nasilje nam oduzima sposobnost da se fokusiramo na bilo koji širi kontekst pa se zadržavamo na brutalnim detaljima.

Dvadeset godina posle premijere, "Američka istorija X" mogla bi da nam ponudi novi vid interakcije sa ovim kompleksnim, sveprisutnim problemom. Jasna je potreba da se rasisti pozovu na odgovornost zbog svojih nedela (kao što Svini radi Dereku), ali i da im se ponudi alternativa mržnji u vidu ljubavi (kao što Derek radi Deniju). Ovaj film jedno je od retkih kulturnih dela koje se bavi fenomenom belačkog rasizma. Posle njega, gledaocima je jasnije da se radi o duboko ukorenjenom problemu kome se ne sme dozvoliti da nesmetano nastavi da buja.

*Gevin Mekinis je bio jedan od osnivača Vice Media. Kompaniju je napustio 2008. godine. i od tada nije umešan u poslovanje Vajsa. Ponosite momke osnovao je 2016. godine.