Ronda Rauzi 2. verzija: kraljica svih medija

Prigodno je da je Ronda Rauzi jedna od zaštitnih lica predstojeće video igrice UFC 2. Na kraju krajeva, nalazimo se na početku druge verzije Ronde Rauzi.

Naravno, prva verzija je bila neumorna, bezobzirna mašina za ubistvo u Oktagonu, čije su brze pobede bile zagarantovane kao i prostote Dejne Vajta na konferencijama za štampu. Iako je stekla opštu popularnost kao televizična sportiskinja koja uvek govori ono što joj je na umu, zaštitni znak joj je ostala nepobedivost u ringu.

Ali njen zaprepašćujući poraz na UFC193 prošlog novembra ju je bacio u ponore egzistencijalne krize, kao što je rekla Elen Dedženeris ranije ove nedelje. Ako više nisam nepobediva, zapitala se, šta sam onda?

Da bismo dobili odgovor na to pitanje, treba samo da pratimo multimedijalnu ofanzivu u koju je Rauzi krenula od početka 2016. godine. Pored toga što se pojavila kod Elen u emisiji, između ostalog je bila gost-domaćinSaturday Night Live, ofarbala telo zbog naslovne stranice Sports Illustrateda, i pripremala se za nastupajuće filmske projekte, uključujući i rimejk Road Housa.

Ovo je Ronda Rauzi, verzija 2: multimedijalna zvezda u usponu, koja još uvek može da bude – nadamo se – žestoka konkurencija u MMA-u. Svakako je tako delovala na poslednjoj stanici svoje povratničke turneje, tokom koje je posetila sedište Electronic Artsa, istočno od Vankuvera. Došla je tu na snimanje pokreta za igrice, što će njenom liku u UFC2 dati sve njene osobene pokrete tela.

U holu ispred studija za snimanje pokreta nalazi se stara, neispravna mašina sa igricom Street Fighter II. Onda se otvaraju vrata, i ugledamo studio – ogroman prostor nalik skladištu, sa desetinama kamera pričvrščenim za metalnu stalažu visoku šest metara.

Prvi put ugledam Rauzi dok trči napred nazad, čeka uputstva reditelja animacije, obučena u tesan sivi kostim, i sa kacigom na glavi, prekrivenu malim kuglicama (koje se zovu „markeri"), da bi njeni pokreti bili snimljeni. Izgleda – i smem da upotrebim tu reč samo zato što ju je i ona kasnije izgovorila – smešno.

Ali na ovom bizarnom mestu, pred oko 50 posmatrača, ona poslušno izvodi svoje pokrete, zagrevanje pred meč, i seriju udaraca i pokreta nogama, sve zbog toga da ih kamere zabeleže. Između svake serije pokreta, staje u stav mesije, sa raširenim rukama, da bi ekipa ponovo podesila opremu. Kada na red dođe poza slavlja posle meča, koreni Rauzijeve iz džudoa isplivaju na površinu.

„Najiskrenije, u džudou su nam uvek govorili da ne slavimo", govori ekipi. „Ne volim čak ni da podižem ruke".

Nekoliko trenutaka kasnije, kezi se od uva do uva, kada je uhvatila reditelja u kranu (iz šale, pretpostavljam), i kroz šalu viče na njega da se preda.

Da li su ovi izlivi namerni, da bi borca prikazali na određeni način? To je malo verovatno; njen nehajni stav je već dobro poznat, i sve što kaže ili uradi prilično je autentično.

Kada smo posle snimanja seli da razgovaramo u četiri oka, ona je, kao da je želela da dokaže moju tvrdnju, zevnula bez ruke na ustima i skromno zatražila veliku ajs kafu sa mlekom od soje i veštačkim zaslađivačem („malo zaslađenu").Jedan od tri člana ekipe koji je sa nama u maloj sobi za intervjue odlazi da joj je donese.

„Dugačak dan", pitam je.

„Dugačak život", kaže ona, umorno se osmehujući.

Da bih razbio led, pitam je šta joj je bilo čudnije da nosi: odelo za snimanje pokreta, ili farbu za telo za Sports Illustrated? Ona ne okleva.

„Farba za telo", kaže ona, „jer niko nije morao da mi farba dupe kada su mi oblačili odelo za snimanje".

Svi umiru od smeha. Trideset sekundi pošto smo se upoznali.

Takva otvorenost obično nije svojstvena sportistima koji igraju u filmovima ili su zvaničnici sportskih organizacija, ili se pojavljuju u video igricama – naročito ne ženskim sportistima. Ali opušteni stav Rauzijeve ne treba pobrkati sa nedostatkom poštovanja za ono što znači njen javni položaj.

Intenzivno je ponosna na činjenicu da je prva žena koja je glavno lice popularne frašnize jedne video igrice (Logo UFC2 deli sa Konorom Mekgregorom), naročito zbog sopstvenih razočaravajućih iskustava entuzijaste za igrice koji odrasta.

„Stvarno sam volela RPG igrice, ulazila u likove i emotivno se vezivala za njih", kaže ona. „Nikada nije bilo dobrih glavnih ženskih uloga ni u jednoj igrici koju sam igrala. Uvek su to bili momci."

„Zelda (iz Legende o sebi) je neko vreme bila šeik, ali nisam mogla da igram kao ona, a i nije mi baš bila od pomoći."

Rouzijevoj, koja kaže da su njene prijateljice u velikom broju takođe velike obožavateljke igrica, je posebno drago što je srušila te barijere, isključivo na osnovu svoje vrednosti.

„Ta naslovna strana pokazuje da se nešto menja, ne samo u gejmerskoj zajednici, već i generalno, kulturološki", kaže ona.

Iako je Rauzi bez sumnje utrla put ženama u MMA, teško je tačno odrediti njeno mesto u širem kulturološkom pomaku ka rodnoj ravnopravnosti. U nekim krugovima, hvale je kao tobožnju feminističku ikonu; u drugim je slave zbog upravo suprotnih stvari.

Prošle godine smo dobili malo pojašnjenje, kada je izrazila svoje nesimpatije za određeni tip žena – „zaludne kučke", ili „ZK", kako ih ona zove, i kada je njen izraz ušao u javni govor i izazvao određene kontroverze.

Međutim, fraza je postala dovoljno popularna da Rauzi počne da prodaje odeću na temu „ZK", ali brzo napominje da zarada ide u dobrotvorne svrhe, organizaciji koja se zove Služba za mentalno zdravlje Didi Hirš.

„Didi Hirš radi sa ženama koje pate od telesne dismorfije, poremećaja ishrane, ljudi koji su suicidalni ili depresivni", kaže ona. „Leči ih besplatno. Prikupljamo velika sredstva za njih".

Ta fraza je privukla pažnju čak i krupne holivudske ribe, Tine Fej, koja sa piscem komedija Polom Pel radi na pripremi filma „Zaludne kučke", u kojem će Rauzijeva igrati.

„Trenutno pišu scenario, i jedva čekam da vidim šta će da smisle", kaže Rauzi. „Dale su mi osnovne smernice o tome o čemu se radi, i mislim da će da bude urnebesan, ali i dobar kulturološki narativ."

Ali ako je 2015. bila godina ZK za Rauzi, izgleda da će 2016. biti godina „KIJ", izraza koji joj je u poslednje vreme postao njen zaštitni znak. „Ko ih jebe".

„Ko su to 'oni'", pitam je.

Pauza. A onda, tiho: „Svi".

Još jedna pauza. „Svi koji ne pripadaju mojoj grupi ljudi".

A onda se od srca nasmeje.

Pod neprekidnim pritiskom da bude simboličan predstavnik i svog sporta i svog pola, možda je razumljivo to što Rauzi želi malo da se povuče u sebe – naročito nakon borbe koja ju je navela da preispita sve u vezi sa svojim životom i karijerom.

Ali pored video igrice, više filmskih projekata u pripremi (i bezbrojnih promotivnih aktivnosti vezanih za njih), i raširenog verovanja da će kasnije ove godine biti spremna za šampionsku borbu protiv ili Holi Holm ili Mieše Tejt, gledaćemo Rauzino lice u javnosti verovatno više nego ikada ranije.

Ako joj raspored filmskih snimanja to dozvoli. Zbog odlaganja snimanja Road House-a, dovodi se u pitanje da li će Rauzi uopšte biti u mogućnosti da tokom 2016. godine kroči u Oktagon. Ali dok bi neki bili blazirani zbog trenutne putanje njene karijere, ona institira da nije planirala da postane kraljica svih medija.

„Ima stvari za koje sam jednostavno pomislila da bi bile kul, i generalno, nisam bila uverena da ću uspeti da ih uradim", kaže ona. „To se sve nekako organski spojilo jedno s drugim, i deluje mi kao da se stvari događaju same od sebe".

Bujica njenih kreativnih napora se dešava usred još fascinantnije drame koja se događa oko nje, predsedničkih izbora. Najpopularniji sportisti se klone toga da kroče u vode političe analize; ne i Rauzi, ona je jasno naglasila da podržava Bernija Sandersa.

„Mislim da je stvarno pokazao koliko malo su ti potrebni korporativni sponzori da vodiš uspešnu kampanju, i nadam se da će mnogi slediti njegov primer", kaže ona. „Ne želim da moj predsednik započne svoj mandat tako što će – osim narodu kojem bi trebalo da je na usluzi – mnogim ljudima dugovati usluge".

Ne iznenađuje to što Rauzi ne voli kada je neko zavisan od drugih. Tokom našeg razgovora, nijednom se nije okrenula ka nekome da proveri šta da odgovori. Dinamična je i šarmantna, ali nije izveštačena, i ne smeje se mojim glupim šalama, samo da bi laskala mom egu. Možda je zaštitno lice raznih poduhvata vrednih bezbroj miliona dolara, ali njeno lice je ljudsko, sa svime što to donosi.

Njena verzija zabeležena kamerama za snimanje pokreta će zauvek živeti u virtuelnom prostoru, sa maksimalnim brojem udaraca, ne mareći za bilo šta drugo, osim da protivniku polomi kosti.

Ali u svetu krvi i mesa, 2. verzija Ronde Rauzi je spremna da se prikaže na način na koje niko (uključujući i nju) nije mogao da zamisli.

Neće svi na to gledati sa odobravanjem.

Ali verovatno će moći da pretpostave kako bi bilo koja verzija Rauzijeve mogla da odreaguje.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu