​Mladi, gej, a religiozni: kako LGBT omladina miri identitete

Religija može da da snagu mnogima u današnjem svetu katastrofi i borbe. Ali pored tehnologije, materijalizma i društvenih reformi, Britanija sve više postaje sekularno društvo. Pre četrnaest godina, 2001, samo 14,8 odsto Britanaca izjasnilo se kao nereligiozno. Do 2013, taj broj se gotovo udvostručio i sada iznosi 25 odsto. Za to opadanje je zaslužna omladina; samo 12 procenata mladih ljudi je reklo da nekog smatra verskim vođom.

Toliko slušamo o obespravljenim mladim ljudima koji se drže starih stubova religija za koje tvrde da govore u njihovo ime, i frakcija koje im daju moć da svoj bes transformišu u zlodela mržnje. Ali oni nisu jedini obespravljeni mladi ljudi koji se grčevito drže predstava o svom identitetu, tražeći nekakvu podršku.

Mladi LGBT ljudi imaju više publiciteta nego ikada. Sada im je dopušteno da već u 18. godini stupe u istopolni brak. Ali uz ovu dodatnu pažnju dolaze i antagonizmi. Kao i kod većine društvenih reformi, posle dva koraka napred, sledi jedan korak unazad, i za svaki razgovor koji se vodi o priznavanju homoseksualnosti, postoji onaj koji nas podseća da toliko mnogo nas i dalje veruje da je ona suštinski pogrešna.

To se ogleda u svemu, od Morisa Milsa, uglednog političara koji je verovao da je gej parada izazvala uragan Katrinu, do samoubistva Lile Alkorn, sedamnaestogodišnje trans žene, čiji su roditelji bili toliko odlučni u mišljenju da je njen polni identitet greška, da su je poslali na terapiju „lečenja" od homoseksualnosti.

Stabilnost i svrha – dva osnovna stuba svih velikih religija – tačno je ono što je potrebno mladim LGBT ljudima. Ali sa našim dogmatskim pretpostavkama o religiji, ta logika se ne uklapa. Kako neka mlada osoba u isto vreme može da bude i religiozna i LGBT? Kako pomiriti takva dva dela identiteta?

Izgleda da sve zavisi od toga ko od vas traži da budete religiozni, i zašto.

Beka Skot ima 23 godine i identifikuje se kao kvir. Iako je vaspitavana kao hrišćanka, odbacila je tu ideju „u mladom uzrastu" i njenoj mami to nije mnogo smetalo. „Teško je imati dobar odnos sa osobom koja misli da ne zaslužuješ jednaka prava kao tvoji heteroseksualni parnjaci", kaže ona. „A kamoli sa bogom. Ne mislim da hrišćanstvo postaje 'tolerantnije' prema LGBT zajednici", dodaje. „Ali nikada nisam smatrala 'toleranciju' za nešto sjajno."

Luis*, koji ima 21 godinu, gej je i katolik, polaže više nade u toleranciju. „Ceo svet zna za moju orijentaciju, osim moje porodice. Osnovni razlog zašto im to ne govorim je strah od odbacivanja, a ne religija". Ali ipak, on i dalje čeka. Ne obavezno da Katolička crkva postane tolerantnija, iako veruje da hoće. Čeka zato što želi da bude u mogućnosti da ode, ako stvari krenu po zlu. „Deklarisaću se kada postanem finansijski nezavisan", kaže on. „Ako me izbace, barem ću moći sebe da izdržavam."

Pronaći LGBT mlade koji su se pomirili sa religijom nije lako. Kako sam otkrila, većina intervjuisanih želi da ostanu anonimni. Jedan potencijalni sagovornik (sa kojim se na kraju nisam srela) bio je gej musliman od dvadeset i nešto godina, za čiju seksualnu orijentaciju zna samo njegove gej sportska ekipa. Rekao je da će se naći sa mnom kad padne mrak, pod uslovom da ne ponesem nikakvu opremu za snimanje, da ga kasnije ne bi prepoznali po glasu. Shvatila sam da možda postoji na hiljade LGBT ljudi iz religioznih porodica koje se muče sa svojim identitetom, ali nijedna organizacija za pomoć koju sam kontaktirala nije želela da mi odobri pristup pojedincima zbog intervjua, zato što su previše „ranjivi."

Za neke ljude, ideju da priznaju svoju seksualnu orijentaciju svojoj religioznoj porodici prati višeslojni strah. Ako ste iz siromašne porodice, ulog je mnogo veći od toga da budete prihvaćeni, jer ako nemate novca, a izbace vas iz kuće, bićete u očajnom položaju. Kao što je jedan novinar Slate-a formulisao: „Za LGBT mlade, beg obično zavisi od dva presudna faktora: dobrih ocena i novca."

„Kombinacija hroničnih problema sa novcem doprinosi napetosti, a porodice srednje klase ne moraju o tome da brinu, dok pokušavaju da se pomire sa seksualnim ili polnim identitetom svog člana", rekao mi je Džejms*, dvadesetdvogodišnji gej i pripadnik pentakostalne crkve. Ponekad je lakše odreći se prvo svoje religije. Tako je postupila 28-godišnja Ema*. Napustila je Jehovine svedoke pre nego što je i sama sebi priznala svoju seksualnu orijentaciju. „Odrastajući, znala sam koje su posledice deklarisanja po porodicu i samu pastvu, pa pretpostavljam da sam izabrala kukavički način, spakovala sam se i pobegla, bez osvrtanja."

„Tek sam tada dozvolila sebi da razmišljam o mogućnosti da delujem na osnovu svojih nečistih misli. Ali kada sam se odrekla svoje vere, izgubila sam i sve drugove iz detinjstva. Više od šest godina nisam razgovarala sa sestrom, a sa tatom pričam samo na porodičnim sahranama", kaže ona. „Ali sada dopušta mami da mi napiše pismo i da me tu i tamo pozove telefonom, što jeste napredak."

Teško je reći da li je Ema napustila svoju crkvu zbog toga što je znala da je gej i da je neće tolerisati, ili zato što joj je dozlogrdila njena netolerancija. Ali baš kao što je glupo zasnivati predstavu o nekome na osnovu njegove seksualnosti, glupo je i pretpostaviti da je neka religijska grupa fanatična.

Galupovo istraživanje o muslimanima i nemuslimanima u Evropi iz 2009. godine je pokazalo da netolerancija britanskih muslimana spram homoseksualnosti iznosi 100 procenata. Ovo je uzbudilo Tomija Ingliša, vođu LGBT ogranka Engleske lige za odbranu (EDL), kog sam intervjuisao 2013: „Rukovodstvo EDL-a je dugo održavalo sastanke u gej barovima, jer su znali da ih muslimani tamo neće špijunirati", rekao mi je tada.

EDL, srećom, nije religija, ali ima svoju ideologiju i otkriva opasan uticaj ovog istraživanja, koje je pokazalo da su britanski muslimani moralno konzervativni u veoma mnogo oblasti (samo 3 odsto je reklo da je seks van braka prihvatljiv, u poređenju sa 48 odsto francuskih i 27 odsto nemačkih muslimana). Ali rezultati možda nisu sasvim tačni, jer je, kao što je jedan od autora istraživanja rekao, „britanska muslimanska zajednica nesrazmerno nezaposlena."

Ponovo se čini da su društveno-ekonomski faktori u religijskim grupama mnogo važniji za prihvatanje seksualnosti od religije.

Jasmin*, 25, deklariše se i kao muslimanka – „povratnica" („upravo sama ponovo otkrivam i učim stvari) i biseksualka. Osim što se poverava jednoj sestri, priča sa porodicom o njenoj seksualnosti ne postoji. „Ne razgovara se o supružnicima, pa se ne razgovara ni o seksualnosti."

Ironija je što mora sebe da objašnjava drugim lezbejkama ili heteroseksualcima, jer oni „automatski povezuju religiju sa pravilima, i pretpostavljaju da postoji neko pravilo protiv homoseksualnosti", što, naravno, nije slučaj.

Džejmsovo iskustvo je slično. „U jednom gej baru je nedavno nastupao izvođač koji izgovara reči 'Jebi se, bože', govoreći da je bog homofobičan. Ja to razumem, ali moja predstava o bogu je predstava o nekome ko mi je najbliži u životu, i osećaj nepripadanja u tom gej baru bio mi je isti kao i u crkvi."

Jasmin u svetim spisima nalazi potporu za svoju seksualnost.

„Islam zagovara toleranciju i mir. Kada se govori o 'ljubavi', pretpostavlja se da je reč o onoj između žene i muškarca, ali u tim hadisima u stvari piše da se ljubaznošću i tolerancijom napreduje i stiču prijatelji". I Džejms voli da „probere" delove svetih spisa koji odobravaju njegovu seksualnost. Verovanje i orijentacija ovo dvoje ljudi su različiti, ali oboje traže nešto slično, neki osnovni sistem, vraćajući se proučavanju religija svojih roditelja.

Rad profesora Gregorija M. Hereka iz 1987. godine „Religijska orijentacija i predrasude: poređenje rasnih i seksualnih vrednosti" pokazao je da ako neka religija propoveda toleranciju, oni koji su u njoj „spolja", to jest oni koji je „koriste", pre će biti fanatici od onih koji su „iznutra", koji više „žive" religiju. Jednostavno rečeno, ako samo govoriš da si religiozan, verovatnije je da si fanatičniji od onih koji i zaista praktikuju tu religiju.

Kanonik engleske crkve Džeremi Pemberton se deklarisao kao homoseksualac u pedesetoj godini. Ali prošle godine, u 56-oj, povučen je sa položaja sveštenika u Notingemšajru. Njegov zločin? Venčao se sa istopolnim partnerom. Džeremi se slaže sa teorijom „govoriti/raditi". „Osetio sam da sam po prvi put pomirio svoju veru i život kada sam se deklarisao", kaže on.

„Priznanje sebi i bogu – kao da bog to već nije znao – bilo je neverovatno duhovno, kao i emotivno iskustvo", kaže. Ali rado ponavlja da verovanja nekolicine nisu indikativna za stav crkve kao celine. „Na opštem planu, čini se da crkva često ima 'problema' sa LGBT ljudima i njihovim životima i ljubavima, ali na terenu je situacija mnogo pozitivnija."

Tara Hjuit, dvadesetdevetogodišnja trans katolkinja, slaže se sa ovim mišljenjem. Svoj preobražaj je započela kada je otkrila da joj je crkva „svetionik", u trenutku kada je medijska pažnja i sva propratna gnjavaža počela da je iscrpljuje. „Kada ljudi kažu da mrze katoličku crkvu, često mrze svoju predstavu o katoličkoj crkvi, a ne ono što ona zapravo propoveda. Kada sam počela da odlazim u crkvu, nisu pokušavali da me preobrate u katoličanstvo. Bili su veoma ljubazni i brižni. Jednostavno sam se osećala dobrodošlom."

Na isti način na koji islam trenutno ima nezasluženo lošu reputaciju zbog ponašanja ekstremističke manjine, možda je i stav mnogih religioznih ljudi prema LGBT zajednici pogrešan zbog toga što se glasovi sićušne nekolicine (onih koji pričaju) čuju mnogo glasnije od ostalih (onih koji praktikuju).

Nikada nećemo znati kako bi hrišćanski roditelji Elizabet Lou reagovali da im se obratila, jer se četrnaestogodišnjakinja koja je pomislila da je možda lezbejka ubila pre nego što je to učinila.

Posle njene smrti, otac je rekao: „To za nas uopšte ne bi bilo iznenađenje. Pružili bismo joj svu moguću podršku."

Religija ni na koji način nije odgovor za nekoga ko ne želi da njen uticaj njime upravlja. Ali srećom, u svetu koji se konstantno menja, nade, obećanja o samopoboljšanju, dobra volja – sve stvari koji pomažu ljudima da se provuku kroz dane nesigurnosti – više nisu sputani strogim ograničenjima religije. Kirean Moloni je dvadesettrogodišnji trans muškarac bez velikih religioznih afiniteta. Ali bez obzira na to, izgleda da je razvio sopstveni sistem verovanja zasnovan na svojoj tranziciji.

Kao bodibilder, Moloni provodi samotne sate usredsređen na svoje ciljeve i studiozno kuca aforizme ohrabrenja za 7,000 ljudi koji ga prate na Instagramu i nazivaju „inspiracijom". On nije mesija, niti se ponaša kao da jeste, redovno prikazujući pratiocima svoje posramljujuće fotografije „od pre", ali u njegovoj biografiji piše: „Da inspirišem i pomognem - to je sve što želim da radim."

„Menjati svet ne znači učiniti ga boljim mestom", kaže mi. „Osnaživanje umova naših mladih hoće. Na kraju krajeva, um je najmoćnija stvar koju ćeš ikada posedovati". Naravno, on nije jedini. Preko #ItGetsBetter i dalje od toga, milioni LGBT ljudi daju drugim, mlađim ljudima veru, kroz informacije koje se u tišini razmenjuju po celom svetu. Ljudi koji bi ranije vodili zbunjene i palanačke živote sada dobijaju utehu od onih čija je egzistencija slične njihovim. I ako to nije duhovnost na delu, onda bog zna šta jeste.

*Imena su promenjena.