​Kako je boks od Stenlija Kjubrika napravio boljeg režisera

Petnaestog septembra 1978. godine, usred snimanja Isijavanja, Džek Nikolson je izneo predlog kolegi Džou Turkelu i njihovom režiseru Stenliju Kjubriku: "Hajdemo večeras na meč."

Kjubrik je svoje glumce upitao ko boksuje. Muhamed Ali, objasnili su mu, izaziva šampiona teške kategorije Leona Spinksa za titulu.

"Stenli je samo stajao tamo, nakrivljeno gledao kroz kameru i rekao: 'Ali je šampion, gubite vreme.'" Turkel, koji je igrao Lojda, misterioznog barmena u filmu, ispričao je za Gardijan 2012. godine.

"Džek je odgovorio: 'Ne, Spinks je šampion.' Stenli je ustao, pozvao sekretaricu i rekao: 'Zovi mi kladioničara." Džek i ja smo se pogledali. Uložio je 5.000 dolara na Alija i potom rekao: 'Boks je jednako pokvaren kao i filmski biznis. Nema šanse da puste Spinksa da pobedi — bokserski biznis ne bi zaradio ni centa. Namešteno je.'"

Nikolson i Turkel su otišli na meč i gledali kako Ali dominira nad Spinksom 15 rundi pre nego što je osvojio pobedu jednoglasnom odlukom sudija i povratio titulu. Kjubrik je ostao kod kuće montirajući snimljeni materijal. I verovatno prebrojavao dobitak.

"Stenli je u detinjstvu voleo da vaćari ljude na foru", objasnio je Nikolsonu Turkel, koji je prvi put sa Kjubrikom radio još sredinom pedesetih. "I sada to radi nama."

Slavni režiser možda nije imao sjajno mišljenje o poslovnoj strani boksa i filma, ali je očigledno veoma poštovao veštinu u oba. To je očigledno u svim njegovim delima. Štaviše, možda nikad ne bi postao jedan od najcenjenijih filmskih stvaralaca na svetu da nije bilo boksa.

Kjubrikova vizuelna ljubavna afera sa plemenitim sportom počela je još dok je radio za časopis Look krajem 1940-tih. Mladi redakcijski fotograf — angažovan pravo iz srednje škole — poslat je da prati novu boksersku nadu iz Bronksa po imenu Valter Kartijer dok se ovaj priprema za naredna dva meča. Kartijer je dobio jedan od ta dva meča, ali je posle tog iskustva Kjubrik bio taj koji je izašao kao vodeći stručnjak na svom polju.

Rezultat tog zadatka objavljen je pod imenom Borac za titulu , foto-esej na osam strana u januarskom broju časopisa Look iz 1949. godine. Vincent Lobruto, autor knjige Stanli Kjubrik: Biografija, opisao je tu kolekciju fotografija kao trenutak kada je Kjubrik sazreo kao foto-reporter.

"Čak i ako uzmemo u obzir činjenicu da danas znamo da će ovaj fotograf postati neko i nešto, slike za Borca za titulu su izvanredne: kijaroskuro studije žestoke borbe u ringu, kiparski pristup introspektivnoj statičnosti", napisao je filmski kritičar Endrju Pulver o fotografskom članku u eseju iz 2009. godine za Gardijan o slavnom režiseru i njegovoj bokserskoj muzi. "To je tačka u kojoj se Karavađo ukrstio sa noarom."

Subjekti njegovih slika jednako su fascinantni kao i njihova kompozicija. Iako je Kjubrik bio vešt u dočaravanju dešavanja u ringu, podjednako su ga zanimali trening i pripreme koji vode do eksplozivnih trenutaka borbe, a Borac za titulu je promišljeni portret svih tih elemenata snimljenih istovremeno s istraživačkim novinarskim okom i neograničenom ljubopitljivošću jednog fana. Posebno se ističe poglavlje posvećeno "Danu borbe", sa svojim kontrastom porodičnog doručka i merenja težine, odlaska u crkvu i pregleda oka. To je suptilna posveta ritualima pred borbu i psihologiji, koju je uslikao neko zaintrigiran satima koji prethode susretu baš kao i samim mečom.

Kjubrik je ovu fascinaciju iskoristio i u svom režiserskom prvencu, kratkom filmu po imenu Dan borbe. Objavljen dve godine posle njegovog foto-eseja, ovaj kratak film praktično je bio igrani rimejk Borca za titulu, i još jednom je sledio Kartijera u satima pred njegov najnoviji meč. Postoji, međutim, velika razlika između Borca za titulu i Dana borbe: potonji se mnogo dublje posvećuje unutrašnjem životu subjekta pred meč.

Kao što je to Džon Derindžer napisao o filmu u članku za časopis Time: "Dan borbe je izrazito kinematografsko ostvarenje; posebno je fascinantna Kjubrikova sposobnost da kontroliše vreme i doda elemenat neizvesnosti u prikaz Valterovog iščekivanja borbe , nešto što nedostaje Borcu za titulu ."

Postoje dve verzije Dana borbe. Duža verzija počinje opštim uvodom u sport, glasom naratora koji se čuje preko arhivskih snimaka.

"Ovo je fan boksa. 'Fan' je skraćeno od fanatik", govori narator. "U Sjedinjenim Državama postoji vojska takvih kao što je on. Svake godine on na blagajni ostavlja svoj udeo u ukupno 90 miliona dolara za priliku da poseti mesta na kojima se upareni dvojci muškaraca penju na platnenu platformu i upuštaju u legalni napad na telesni integritet i zakonsku tuču. U čemu je čar? Šta to fan traži? Takmičarski sport? Besprekornu veštinu? Delimično. On uglavnom želi akciju. Bliski telesni kontakt. Fizičko nasilje. Trijumf sile nad silom. Primitivno, uživljeno, divljačko uzbuđenje gledanja kako jedna životinja savladava drugu."

Kraća verzija, bez arhivskog materijala, ona koja češće cirkuliše među proučavaocima Kjubrika i njegovim obožavateljima, preskače sladostrasni uvod i počinje prizorom plakata za meč oblepljenim po gradu.

"Ovo je priča o borbi i borcu", obećava narator. "O Valteru Kartijeru. Meč je danas. Večeras u 10, njega čeka jedan od trenutaka koji daje smisao njegovom teškom životu."

Kjubrik je svojeručno snimio sve što je dovelo do samog meča. Za meč je, međutim, angažovao još dvojicu kamermana — jednog kraj ringa, drugog visoko na tribinama — da bi mu pomogli da što vernije dočara dešavanja.

Boks je iskonski kinematografski sport, ali Kjubrik nikad nije pribegao prostom direktnom snimanju borbe i prepustio Kartijeru i njegovom protivniku da urade sav posao za njega. Snimao je pod uglom izvan ringa, terajući gledaoce da vire kroz konopce poput zadivljenog deteta sa sedištem u prvom redu. Snimio je kadar ispod stolice jednog od boraca pre nego što se oglasilo zvono. Čak je snimao direktno ispod boraca dok oni odozgo razmenjuju udarce.

Kjubrik se vratio u ring još jednom sa Poljupcem ubice, svojim drugim dugometražnim filmom (i prvim koji naknadno nije mrzeo). Film noar o planiranju otmice iz 1955. godine počinje sa glavnim likom, bokserom velter kategorije po imenu Dejvi Gordon, dok se priprema za meč, obavljajući mnoge rituale kao i Kartijer u Borcu za titulu i Danu borbe. Kjubrik uzima mnoge iste kadrove i scene iz foto-eseja i kratkog filma, i unapređuje ih.

Dokumentovanje pravih borbi možda fotografu ili režiseru daju žestinu koju inscenirana borba nikad do kraja ne može uspešno da oponaša, ali režirani mečevi nude talentovanom filmskom stvaraocu obilje kreativnih kadrova koji ne bi bili mogući tokom pravog meča. Kao jedan od najtalentovanijih filmskih stvaralaca svih vremena, Kjubrik je svakako iskoristio sve kinematografske mogućnosti dok je snimao Poljubac ubice, ulazeći pravo u ring sa glumcima i dižući jedinstven rad kamerom iz Dana borbe na sasvim novi nivo kreativnosti i inovacije.

Dok gledate scene boksa u Poljupcu ubice imate osećaj da gledate Kjubrika kako postaje pravi pravcati filmski stvaralac. Ima mnogo fascinantnih scena u filmu, ali većina je po prirodi prilično statična, kao da su uramljene i snimljene okom fotografa. Kad Kjubrik i njegovi likovi uđu u ring, prvi put primećujete uzavrelu genijalnost režiserove vizije u pokretu. Boks je, ako ćete mi dopustiti preteranu kjubrikovsku analogiju, kao monolit u Odiseji 2001: mladi filmski stvaralac slučajno je naleteo na ovaj sport, doživeo interakciju sa njim, a potom stekao neverovatne intelektualne i umetničke veštine.

Kjubrik je posle Poljupca ubice ostavio boks za sobom, ali uticaj tih ranih dana prisutan je u svemu drugom što je snimio.

U iscrpnom članku na svom sajtu, autorka Džuli Kerns izlaže impresivnu teoriju o načinima na koje je Dan borbe predvideo sve, od Isijavanja do njegovog poslednjeg filma, Širom zatvorenih očiju. Autorkino gađenje prema boksu izvire iz svakog njenog zapažanja — to je pomalo kao da neko napiše: "Mrzim duboki svemir, ali evo šta mislim o Odiseji 2001!" — ali je u svakom slučaju u pitanju impresivna analiza .

Kjubrikovo interesovanje za nasilje u većem delu njegovog opusa naginjalo je osudi rata — tema u mnogim njegovim delima, kao što su Staze slave, Doktor Strejndžlav i Full Metal Jacket — i ultranasilju Paklene pomorandže. Ali u njegovim delima ponavlja se i tema borbe jedan na jedan. Spartak i Beri Lindon imaju scene borbi snimljenih istim onim inventivnim okom koje je nekada davno pratilo direkte i krošee Valtera Kartijera. Doktor Strejndžlov u tu mešavinu ubacuje još i slepstik komediju sa čarkom u ratnoj sobi (a originalan kraj trebalo je da bude gađanje pitama).

Uticaj Kjubrikovog bokserskog perioda možete prepoznati i u delima drugih istaknutih reditelja. Uzmite na primer Razjarenog bika Martina Skorsezija.

Dok sam za ovaj članak ispitivao prijateljicu koja je veliki ljubitelj i poznavalac Kjubrikovog rada (da vidim jesam li propustio neke tuče u drugim filmovima i da potvrdim da sam zapravo halucinirao scenu u Širom zatvorenih očiju u kojoj lik u tumačenju Toma Kruza upada u ponižavajuće pesničenje sa slučajnim prolaznikom na ulici), ona mi je rekla, i to prilično uzgredno tokom našeg razgovora, da je Kjubrik mogao da snimi boksersko remek-delo umesto Skorsezija.

Upravo sam pisao o Razjarenom biku u svom poslednjem članku, te sam se i dalje osećao ambivalentno povodom svog zaključka da bi bilo ko mogao da snimi rimejk koji ne bi bio potpuna propast . Njeno mišljenje da je neko potpuno drugi mogao da snimi original umesto Skorsezija zateklo me je potpuno nespremnim.

Potom sam otišao i ponovo pogledao uvodnu scenu Razjarenog bika , taj legendarni kadar koji diže tenziju kada Robert De Niro kao Džejk Lamota boksuje u prazno u svom uglu. Sem ugla kadra — Kjubrik bi nakrivio tu kameru nagore — u pitanju je čisti Dan borbe .

Dakle, možda je Kjubrik i mogao da snimi Razjarenog bika, ali to je sada nebitno. Ono što je važno i neporecivo jeste da Skorsezi svakako nije mogao da snimi Razjarenog bika bez Kjubrika.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu