Hrišćani protiv internet pornografije

Odrastao sam kao katolik, osamdesetih i devedesetih godina 20. veka. U to doba, nastavnici i sveštenici su pominjali pornografiju otprilike onoliko puta koliko i to da je devica Marija imala seks. Što će reći, nikada.

Naravno, bilo je to drugo vreme. Tada si za pornografijom morao da tragaš. Na gornjim policama sa časopisima, na dnu tatine fioke sa čarapama, tokom noćnih pohoda na gradske pogone za reciklažu. Ovih dana svako, u svakom trenutku i na svakom mestu, može da vidi bilo koji predmet koji ulazi u bilo koji telesni otvor. To je mnogo iskušenja za nevernike, a kamoli za ljude koji veruju da bog prati svaki njihov korak i da je posebno zaintrigiran dešavanjima u potaji.

„Stid je veći kod vernika", rekao je Kreg Gros, osnivač „XXX crkve", hrišćanske neprofitne organizacije koja nudi pomoć onima koji se muče sa pornografijom. „To je sasvim drugačiji nivo."

Iako i vernici i ateisti mogu da postanu zavisni od pornografije i seksa, Gros veruje da se razlikuju u tome odakle pritisak potiče. Ako ne verujete u boga, a vaš partner želi da prestanete da gledate porniće, onda se osećate samopožrtvovano. Ali ako želite da prestanete da gledate pornografiju zato što verujete da je bogu to mrsko, onda se osećate bespomoćno. „To je razmišljanje tipa, 'ne želim ovo da gledam, ali gledam", kaže Gros. „To može da izludi čoveka."

XXX crkva je osnovana 2002. godine, kada je Gros, tada mladi sveštenik, čuo za AVN nagrade, nagrade za porno glumce, u emisiji Hauarda Sterna. Imao je viziju potencijalne nove pastve, koju bi činili porno glumci i njihovi gledaoci. Gros je zbog publiciteta izabrao ime koje zvuči eksplicitno, za nekoliko hiljada dolara je iznajmio štand na mestu dodele porno nagrada i došao da govori gostima festivala o gospodu.

„Mi nismo idioti sa megafonima i ružnim majicama", kaže Gros. „Mi znamo kako da razgovaramo sa ljudima."

Gros ceni da su od 2002. godine bili na 94 konvencije, i kaže da su ih učesnici svaki put dobro primili. Zapravo, više problema imaju sa braćom hrišćanima. „U crkvi je mnogo lakše kada imaš problem sa alkoholom ili drogom, nego sa seksom", rekao je Gros, pre nego što je pomenuo da postoji program koji crkva sponzoriše i koji, navodno, prihvata sve vrste zavisnika, ali u praksi odbacuje zavisnike od seksa.

„U Bibliji piše da ne treba da ugađaš svom telu hranom i seksom, ali u Americi možeš da budeš debeli pastor, i da budeš najpopularniji", kaže on. „Ali ako izađe u javnost da imaš problem sa seksom i pornografijom, gotov si."

Dakle, cilj XXX crkve je da se izbori sa ovim problemom normalizacijom, oslobađanjem od stresa koji to osećanje izaziva, kao da je čovek sam. U onlajn ispovedaonici na njihovom sajtu ljudi postavljaju lične priče koje korisnici mogu da čitaju i pronađu neku sličnu njihovoj, u nadi da će hrišćanska majka otkriti da čemerna internet istorija njenog sina nije kraj sveta. Ova grupa takođe primenjuje i taktike kao što su crkveni piknici „Pornografija i palačinke", na kojima se razgovara o ovoj temi i dele se Biblije na čijim koricama piše „Isus voli porno zvezde".

Najpopularnija ponuda ove grupe je besplatan program pod nazivom x3watch, koji omogućuje korisnicima da na kompjuteru blokiraju određene sajtove. Prilično normalna stvar. Ali ovaj program ide korak dalje, jer dozvoljava korisniku da imenuje i do deset „nadležnih partnera", prijatelja ili članova porodice koji će dobijati izveštaje o njegovoj upotrebi interneta. Sasvim jednostavno, ideja je da se ljudi saberu strahom ili stidom.

Međutim, da li zavisnost od pornografije uopšte postoji je i dalje, izvinite na izrazu, zajeban problem.

„Ljudskom biću je urođeno da ga prizori seksa uzbuđuju", kaže doktor Dejvid Grinfild, direktor Centra za zavisnost od interneta i tehnologije. „Postoji biološka i evolucijska osnova za to."

Gledanje pornografije odslikava prirodnu potrebu za zadovoljstvom, i ono što bi zapravo trebalo da radimo. „Iako pornografija i masturbacija nemaju direktne veze sa rađanjem, telo to ne zna", kaže Grinfild. „Ono misli da je uzbuđeno i spremno za razmnožavanje". I pošto je u pitanju prirodna aktivnost, za razliku od ubrizgavanja droge ili konzumacije alkohola, recimo, ono nije zavedeno kao zavisničko ponašanje u priručnicima za dijagnoze i statistici.

Ali to Grinfilda i mnoge druge psihologe ne sprečava da leče ovu zavisnost. Ako nešto utiče na način života, time se treba pozabaviti. Kada primi pacijenta sa zabrinjavajućom navikom da gleda pornografiju, Grinfild mu daje da popuni upitnik sa nizom pitanja da li ona utiče na posao, odnose sa ljudima, pravni ili finansijski status? Ako osoba odgovori „da" na bilo koje od ovih pitanja, bez obzira na religijske sklonosti, on će lečiti njenu zavisnost istom kombinacijom terapije i programima filtriranja. A ako gledanje pornografije ne utiče na spisak potencijalnih posledica? Onda se neće time baviti. „Teško je pričati o zavisnosti ako nema negativnih posledica", kaže Grinfild.

On tvrdi da postoje medicinski dokazi koji ukazuju da li hrišćani i drugi vernici imaju predispozicije za negativna osećanja prema pornografiji.

„Kada ste u procesu seksualnog uzbuđenja dok gledate pornografiju, aktivira se limbički deo mozga", kaže Grinfild. Time sa radom prestaje prefrontalni korteks, gde se odluke preispituju po sistemu vrednosti i morala. Umesto da poslušate glas u glavi koji vam govori 'Hej, prošli put si se posle ovoga loše osećao, možda bi trebalo da prestaneš', vi probijate sve mentalne barijere jer vam je žudnja toliko jaka."

To ne znači da je gledanje pornografije nemoralno. Moral je lična stvar, a religijska učenja daju vernicima obimne smernice, pomalo nalik dosadnim priručnicima koje velike korporacije daju zaposlenima). Ali ako neko veruje da je to što radi pogrešno, a procesi u mozgu ga ne upozore da prestane sa takvim ponašanjem, njegovi postupci biće praćeni moćnim osećajem srama.

Dakle, postoji li način da ceo čin bude manje sramotan i prihvatljiviji? Mogu li hrišćani da prihvate stav da je u redu gledati pornografiju?

Džesika Moket, rediteljka i producentkinja dokumentarnog filma „Srž stvari" koji govori o odnosu hrišćana prema internet pornografiji, misli da ne mogu. „To je odobravanje", kaže Moketova. „Ne poznajem nijednog hrišćanina koji može to da odobri i da mu bude u redu. To je direktno suprotno našim verovanjima."

U Bibliji piše dosta toga o požudi, a sve se svodi na jedno: ne čini to. A prilično je očigledno da je gledanje pornografije žudnja za nečijim telom. Možemo sada tehnički da sagledavamo ovo pitanje i da se pitamo da li je okej išamarati ga gledajući bezobraznu fotografiju bračnog druga, ali ovo nije teološka rasprava, i vi to znate. Po mišljenju Moketove, korisnije je razgovarati o tome da bi se umanjio osećaj stida i srama.

„Ako se razgovara o tome šta je nezdrava seksualnost, a po mom mišljenju, to je pornografija, onda nema nikakve misterije", kaže ona.

Dok je istraživala podatke za film, Moket je razgovarala sa pastorima i sveštenicima i saznala da, iako 86 odsto njih misli da je to pitanje važno u njihovoj kongregaciji, samo ga 20 odsto redovno razmatra. Otkud toliki raskorak? Moket veruje da je razlog što i same crkvene vođe muči to pitanje, zbog čega je potreba da se o tome razgovara još veća.

„Svi smo mi oštećeni, na ovaj, ili onaj način", kaže Moket. „U redu je razgovarati o našim slabostima". A korišćenje bilo kakve pornografije je po njoj slabost. „Postoji taj koncept da nas ona seksualno oslobađa, a zapravo nas čini zatočenicima onoga što pornografska industrija kaže da je poželjno", kaže Moket. „Čak i kada gledate nešto za šta mislite da vas inače ne bi uzbudilo, pornografija menja seksualnu žudnju."

Moket takođe odbija tvrdnju da pornografija ima obrazovnu vrednost. „Tinejdžeri gledaju grupno silovanje i pomisle da je ono prihvatljivo", kaže. „I onda se čudimo kad se pojave priče o tome da su tri-četiri momka silovala devojku na žurci. Oni gledaju pornografiju, i misle da je to zdrav, ostvariv vid seksualnosti. A onda se pitamo zašto postoji kultura silovanja."

Britni Ruiz je bila sa obe strane ekrana, i slaže se sa Moketovom. Od 2005. do 2012. godine je bila aktivna u pornografskoj industriji pod imenom Džena Presli. Iskustvo rada u ovoj industriji nije bilo baš dražesno. Bila je anoreksična, navučena na alkohol, drogu, seks, skoro sve. „Bila sam potpuni raspad", kaže ona danas.

Slom je doživela 2009. godine. „Htela sam da se ubijem, bila sam potpuno slomljena", kaže Ruiz. „Pozvala sam baku da dođe po mene. Saznala sam da moj deda ide u crkvu i pitala da li mogu da mu se pridružim."

Iako prvi pokušaj pridruživanja crkvi nije uspeo – u roku od 5 meseci se vratila industriji – seme je bilo posejano. „Bila sam u klinici za odvikavanje, pa čak i u bolnici za mentalno zdravlje", kaže Ruiz. „Jedino što je kod mene upalilo je traganje za pravim odnosom prema bogu."

U decembru 2012. je zauvek napustila pornografiju. Od tada predaje u nedeljnoj školi u San Dijegu i deli svoju priču sa ostalima, što navodi i druge da sa njom dele sopstvena iskustva. „Bilo je ljudi koji bi pretraživali pornografiju, i bukvalno naišli na moj iskaz", kaže Ruiz. „To bi ostavljalo toliki utisak na njih, da više ne bi mogli da gledaju pornografiju."

Ruiz veruje da je osećaj stida i srama prisutan zbog unutrašnje borbe dobra i zla. „Kada nam je bog dao zapovesti, učinio je to da bi nam pomogao, a ne da bi nam naudio", kaže Ruiz. „Ali bog ne dira našu slobodnu volju. Možeš da izabereš. Mislim da je ljude sramota zato što osećaju taj konflikt". Iako neko možda ima drugačiji način da prebrodi naviku da gleda pornografiju, jedini savet koji Ruiz može iskreno da pruži je način na koji je to njoj uspelo.

"Verujem da kada potražiš Gospoda, možeš to da prebrodiš", kaže ona.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu