​Kako se oporaviti od pokušaja samoubistva

„Male su šanse da ću se opet tako bedno osećati," kaže nasmešeni Džabir sa druge strane stola. „Prošle nedelje su me opljačkali, i to nasilno. Bacili me sa motora, pao sam u jarak. Sve su mi uzeli. Uspeo sam fizički da se oporavim, ali mentalno još osećam posledice. Pa ipak, od kako sam prevazišao najbolnije iskustvo u životu, osećam se jače od svega drugog što usledi."

Juna 2014. godine, dvadesetosmogodišnji Džabir bio je rešen da skoči sa zgrade i okonča život. „Sve mi se skupilo," kaže danas. Tokom polusatnog razgovora, lokalni sveštenik uspeo je da ga ubedi da siđe. Bio je to prelomni trenutak. „Da sam ranije znao da ima ljudi spremnih da me saslušaju i pomognu," kaže Džabir „nema šanse da bih se uopšte popeo tamo."

Džabir i ja sedimo u prizemlju kafea u centru Londona, blizu njegovog radnog mesta. Prošlo je osam meseci od zamalo neuspešnog pokušaja samoubistva. Duhovit je, harizmatičan, elokventno govori o svom slučaju sa namerom da ukloni stigmu i strah koji obično prate mentalno obolele samoubice u pokušaju.

„Nisam se nikom obratio oko svog poremećaja u početku, to me je plašilo. U ovoj zemlji retko pričamo o osećanjima, to je ono što nas ubija. Bio sam postiđen u startu. Mislio sam da zbog toga nisam pravi muškarac. Tek sam naknadno shvatio da postoji mreža za podršku."

Ako se plašiš da ćeš poremetiti krhku društvenu ravnotežu ako progovoriš o olujnom stanju u svojoj glavi – nema razloga za tim, kaže Džabir. Reakcija bi mogla da te iznenadi. „Kad čovek hoće da se otvori, obično ga brine reakcija druge strane. Nije lako reći mami ili najboljem drugu da razmišljaš o samoubistvu. Ali otvorenost je bila prvi korak u mom oporavku."

Stigma koja prati mentalna oboljenja se lako hvata pod ruku sa negativnim mislima, stupa u destruktivnu simbiotsku vezu. „Odgurnuo sam sve bliske osobe od sebe," kaže Džabir. „Mislio sam da niko neće razumeti, pa sam se pretvarao. Ali nije sramota biti bolestan. Nije tvoja krivica. Reci ljudima. Imaj razumevanja za samog sebe."

Strah od manjka razumevanja, naravno, otežava svaki pokušaj da se dosegne druga osoba. „Shvatio sam da nešto nije u redu na putu do i sa posla," priča dalje Džabir. „Rasplakao bih se u metrou. Nisam mogao to da kontrolišem. Ali umesto da se obratim nekom za pomoć, sve veze sam presekao. Kad bi se prijatelji zabrinuli, rekao bih da je sve u redu."

Kad je najzad počeo da priča o svojim poteškoćama, Džabira je „iskreno potresao" način na koji su ljudi reagovali. „Kad se povežeš sa ljudima, projektuješ napolje stvari koje si ranije držao u sebi. Ljudi imaju više saosećanja nego što misliš. Ispostavilo se da sam ovako čak bliži prijateljima i porodici nego što sam bio ranije." Od kako se otvorio povodom duševne bolesti, Džabiru bliski ljudi su takođe počeli da mu se poveravaju, što tvrdi da se „ranije nikad ne bi desilo."

Mentalni problemi nisu zarazni, već su urođeni deo ljudskog bića. Česti su koliko i modrice. „Mislim da moramo da shvatimo da nama nevidljiva pojava ne mora da znači da nije stvarna," kaže Met Hejg, pisac u čija brojna dela spada i nedavno izdanje pod naslovom „Razlozi za preživljavanje". U njemu se bavi sopstvenom borbom protiv duševnih problema, počev od nervnog sloma koji je doživeo u 24. godini, tokom boravka na Ibici sa devojkom.

„Ništa slično ranije nisam iskusio. Zvuči melodramatično, ali mislio sam da ništa slično niko drugi nikad nije iskusio. Intenzivna panika praćena konstantnim iscrpljujućim očajanjem. Nisam video rešenje. Možda bi pomoglo samoubistvo, to mi je delovalo kao jedini način da se spasem – kao kad čovek skoči kroz prozor da se spase požara. Ali vreme je jedina stvar jača od depresije," kaže on. „Depresija mi je rekla da neću doživeti dvadeset i petu. Danas mi je trideset deveta."

Kao što je VICE ranije preneo, 50% svih oboljenja od kojih pate mlađi od šezdeset pet godina su duševne prirode, ali samo četvrtina tih pacijenata prima bilo kakvu terapiju. Misli se da samoubistvo pati od duševnog oboljenja, bili oni pod dijagnozom ili ne.

U Britaniji godišnje 4,400 ljudi sebi oduzme život, a deset puta više njih to pokuša. U proseku, ovo bi značilo da se pokušaj samoubistva dešava svakih 12 minuta. Više ljudi mlađih od 35 godina umire od samoubistva nego od npr., saobraćajnih nesreća. Među muškarcima između 20. i 34. godine, samoubistvo pokriva skoro četvrtinu svih uzroka smrti. Godine 2012. 600,000 ljudi koji su potražili pomoć kod Samarićana izrazilo je suicidne namere. Godine 2012. Podaci Nacionalnog zavoda za statistiku kažu da se 9% nezaposlenih između 16 i 25 godina starosti slaže sa izjavom „Nemam zašto da živim," a 35% ih je razmišljalo o samoubistvu.

_________________________________________________________________________

Pogledajte naš dokumentarac pozHIVtivan

_________________________________________________________________________

Uprkos sve češćoj spremnosti na razgovor o duševnim bolestima, i dalje postoji neka vrsta straha od njih, kao da mislimo da bi jedan osetljivi organ koji svi nosimo unutar lobanje moga da otvori nekakvu kapiju u ambis zaraznog ludila. Taj strah je, naravno, prvoklasno sranje.

„Mozak je deo tela, i kao takvog ga treba tretirati," kaže Hejg. „Depresija i anksioznost imaju mnoštvo telesnih simptoma, kao što fizičke bolesti mogu imati mentalne posledice. O duševnom zdravlju treba pričati isto kao što pričamo o telesnom. Niko od nas nije stoprocentno zdrav ni telom ni duhom."

Javnost se duševnim bolestima obično bavi nežno kao čekićem. Na primer kad je Karl Karlajl, bivši profesionalni fudbaler, pokušao da se ubije prošlog decembra, ljudi koji ga nikad nisu sreli proglasili su ga sebičnim. Ako je neko sebičan kad se radi o samoubistvu, onda su to ljudi kojih se taj čin nimalo ne dotiče a ipak ga zovu sebičnim. Tako samo stvaraju začarani krug prebacivanja krivice, dodaju na samoprezir koji mnogi oboleli već osećaju, učvršćuju njihovu odluku da ništa nikome ne kažu.

„Nije tačno da se depresivni ljudi manje plaše smrti nego bilo ko drugi, niti da su više sebični; radi se samo o tome da više ne mogu da podnesu bol sa kojim žive," kaže Hejg. „Sa druge strane, samoubistvo je uvek moguće sprečiti uz pravu vrstu pomoći." Ovog februara, Karlajl je dao hrabar i potresan intervju za Absolute Radio, u kom je govorio o preziru i mržnji koje oseća prema sebi, ali i izneo da se nada oporavku.

„Kad sam odlučio da se ubijem, skoro da nisam znao šta radim, sve je bilo automatski," kaže Džabir. „Kao da sam bio neko drugi. Koliko god sam se trudio, nisam mogao da dođem sebi. Sve vreme sam imao svakakve negativne ideje i misli u glavi: kako sam beskorisan na poslu, kako ću zauvek biti sam. Sve se to skupilo na gomilu."

„U stvari sam samo želeo okončam bol, i nisam hteo da me iko u tome spreči. Mislio sam da je to pravi izbor. Sve sam isplanirao i odvezao se daleko od kuće, ali ipak kao da nisam bio svestan svojih postupaka. Tek kad su sveštenici u čijoj sam oblasti pokušao da se ubijem odlučili da mi se obrate, izašao sam iz tog transa. Tek tada sam se zapitao 'Šta ću ja ovde?'"

Psihološki problemi mogu da počnu u bilo kom životnom dobu, a da se manifestuju mnogo godina kasnije. „Moj otac je preminuo kad mi je bilo 12 godina, a potom sam bio izložen zlostavljanju," kaže Džabir. „Osećao sam se izuzetno otuđeno. Bio sam jako samoprekoran, mislio sam da su moje mane uzrok. Krivio sam sebe zbog vršnjačkog zlostavljanja, i nosio sam to gnušanje kroz ceo život. Mislio sam da je to normalno, da se svako tako oseća. Svi mi mrzimo sebe, zar ne?"

Ali depresija ne mora da bude izazvana nečim konkretnim, ništa više nego rak, objašnjava Hejg. Mogući razlozi su brojni, raznovrsni, specifični, strukturalni, lični, istorijski, reakcionarni, neprozirni, pritajeni, jedinstveni, i iznad svega – individualni.

Poverljiva državna istraga povodom ubistava i samoubistava duševno obolelih lica otkrila je 2014. godine da se 18% samoubica između 2010. i 2012. na taj korak odlučuje u roku od dve nedelje po otpuštanju sa bolničkog lečenja. Dijagnoza i terapija su samo deo procesa – a na nacionalnom nivou Britanija prolazi kroz sveobuhvatnu medicinsku krizu. Pa ipak, prikladan tretman i podrška dok se pacijent oporavlja je od najvišeg značaja.

Po povratku kući, Džabir je bio na terapiji i pod nadzorom NHS i samostalno. Dva meseca kasnije, vratio se na posao. „Ta prva dva meseca bila su posebno naporna. Bilo mi je teško da uživam u ranijim aktivnostima. Tenis me više nije zanimao. Nekada omiljene serije bile su mi dosadne. Bio sam letargičan i anksiozan. Često bih gubio strpljenje sa prijateljima i porodicom, ali oni su to trpeli i ja sam trpeo njih sve dok se stvari postepeno nisu popravile."

Džabir je počeo da ide na terapiju u okviru Mindprograma, gde mu je omogućeno da se „rastereti negativnih misli" i da „prepozna obrasce koji ga vode u mrak". U pitanju je mešavina kognitivno- bihevioralne terapije, psihoterapije, i klasičnog savetovališta. „Bilo je izuzetno efikasno. Koristili smo mnoge tehnike vizualizacije – crtao sam slike bolnih životnih iskustava. Stvarno mi je otvorilo oči."

Na kraju našeg razgovora, Džabir je zastao da razmisli. Bio je to zanimljiv trenutak; obojica smo sedeli u tišini i razmišljali o sopstvenim pogledima na duševno zdravlje. "Kad se osvrnem na svoj život," rekao je najzad, „Pomislim koliko sam samo ranije mogao da rešim problem. Samo da sam rekao sebi: drži se činjenica. Nisi beskorisan, nema dokaza za to. Brige koje te more u 99% slučajeva su neosnovane. Voleo bih da sam ranije shvatio da ima drugih ljudi kao što sam ja i da bi mogli da mi pomognu."

Kasnije sam razgovarao sa Hejgom. „Mislim da je važna svest o tome da negativne misli koje ti se roje kroz glavu – koliko god snažno i realno delovale – nisu stvarno ti. Depresija je oblik koji privremeno zakloni sunce, ali ti si u stvari nebo. Ako pokisneš, to ne znači da si kiša; vreme u tvojoj glavi će se razvedriti. Nećeš se večito ovako osećati. Uragan će postati tek povetarac. Drži se. Duguješ to budućim verzijama sebe samog."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu