Žarko Paspalj, naš čovek u srcu Teksasa i NBA

Biti rođen u Jugoslaviji šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih…značilo je bukvalno biti rođen sa košarkaškom loptom u rukama. Čast fudbalu koji je sve vreme imao epitet narodnog sporta, i sporta sa velikim brojem ljubitelja, ali košarka? Jugoslavija je tu bila svetska sila. Nebrojena osvojena evropska zlata, olimpijsko zlato u Moskvi, svetska prvenstva, Zvezda, Partizan, Jugoplastika, Cibona…to je bilo veliko vreme košarke. Ipak, za nas koji smo malo mlađi (autor priznaje trideset i pet godina životnog iskustva), košarkaško odrastanje u velikoj meri obeležila su tri slova – N-B-A.

Američka profesionalna košarka je tih godina stidljivo počela da se probija u naše dnevne živote. Ko je jednom video majstorije tadašnjih NBA asova – Magica Johnsona, Isiaha Thomasa, Michaela Jordana, Larrya Birda – taj tome više nije mogao da odoli. Ubrzo su počeli da se traže satelitski prenosi, da se razmenjuju video kasete, da se igraju neke prve, skromne NBA video igrice – ko može da zaboravi Lakers vs. Celtics and the NBA Playoffs i TV Sports : Basketball?…i ubrzo je NBA postala velika fiksacija ne samo u mom krugu društva, već i rekao bih, kod svih kojima je košarka bila u srcu. Ali, da bi sve to prešlo neku kritičnu tačku interesovanja, potrebno je bilo da se tamo, ipak pojavi neko naš. A zašto i ne bi? Kao što vam kažem, mi smo imali veliku košarkašku istoriju i tradiciju. Odlazak u NBA bio je sasvim logičan korak.

Taj logičan korak napravio je prvi tada dvadesettrogodišnji Pljevljak Žarko Paspalj. Levoruki krilni košarkaš Partizana, u tom trenutku, bez problema možemo reći, najbolje krilo evrope, prvi je krenuo stopama kapetana Kirka – to boldly go where no man (ili, barem, Srbin, prim.aut.) has gone before – na leto 1989. potpisao je za San Antonio Spurse . Naši su igrači tada polagano stizali i na američke radare. Reprezentacija Jugoslavije je 1988. u Madridu igrala tradicionalni McDonalds turnir, i predstavila se NBA zvezdama tog vremena – Boston Celticsi, veliki Celtsi sa Birdom, McHaleom, Parishom i ostalima, su nas porazili sa 113-85. Dobru partiju pružili su upravo Paspalj i njegov tadašnji klupski saigrač Vlade Divac, koji je jedva koju nedelju iza popularnog „Palje" otišao u Los Angeles kod Pata Rileya. Stigli su onda i Dražen Petrović, pa i Toni Kukoč, Dino Rađa, Saša Danilović, Predrag Stojaković…u svakom trenutku devedesetih, mi smo imali dobar razlog da roditeljima kažemo da ne, večeras ne idemo u krevet pre pet ujutru, jer zaboga, ćale, igraju Lakersi, tojest Hornetsi, tojest Heat, tojest Kingsi. Kada je Danilović u svojoj rookie sezone u Gardenu Knicksima stavio sedam trojki iz sedam pokušaja i onda se nešto dobacivao sa Spike Leejem, to se prepričavalo u najmanjoj meri kao danas kad Novak osvoji neki teniski turnir.

Naš Žarko je, međutim, nešto brže od svojih generacijskih prijatelja završio NBA karijeru. Godina u San Antoniu je brzo prošla, a usledile su „zlatne godine" u Olympiakosu (gde je, inače, u jednom momentu imao prosek od skoro trideset i četiri poena po utakmici – razmislite malo o tom podatku iz današnje perspektive), te fenomenalna epizoda u reprezentaciji SR Jugoslavije, evropsko zlato u Atini, srebro u Atlanti, i nezaboravna partija protiv Dream Teama gde Paspalj, tada već malo stariji i sporiji nego što ga pamtimo, favorizovanim Amerima meće 19 poena za poluvreme. Dok se ulicama glavnoga grada tih godina leti orilo ono „sad si uz'o trofej Paspalje, Paspaljeeee, Paspaljeeee-eeee" , hiljadama kilometara daleko, u tom gore spomenutom gradu na jugu Teksasa, jedan Amerikanac srpskog porekla – 1989. inače asistent - imao je neke svoje planove o svetskoj dominaciji. A svemu tome prisustvovao je upravo Žarko, koji se, kako se ispostavilo, bio svojevrsni „vesnik evropskog proleća" – prva lasta u globaliziciji NBA lige koja je usledila.

Međutim, dok se o avanturama Vlade, Peđe, Saše i inih bezmalo sve zna, o jednoj Paspaljevoj godini u najjačoj svetskoj košarkaškoj ligi malo je šta ostalo zapisano. Ako konsultujete američke izvore, naići ćete na stare „player cards", i na anegdote o tome kako je Žare u Americi najviše voleo Marlboro i Pizza Hut. A kod nas se, uprkos velikoj globalnoj popularnosti San Antonia, gde su dva ključna igrača u dugogodišnjoj dinastiji ne-Amerikanci, o tome skoro i ne priča. Vođeni tom, takoreći, istorijskom nepravdom, sastali smo se sa Žarkom nekih četvrt veka post-facti, i u neformalnom razgovoru pokušali da saznamo šta se tu zaista i desilo. Kako je do toga došlo, zašto se to završilo, i još, saznaćete, mnogo štošta.

***

VICE Srbija : Žarko, ti si stigao u NBA na leto 1989. Ali, da počnemo ispočetka. Kada si ti postajao košarkaš, kakva je bila percepcija ljudi koji su se bavili košarkom o NBA ligi. Šta ste vi kao mladi košarkaši uopšte znali o toj košarci?

Žarko Paspalj : Rekao bih da je to bilo minimalno znanje. Sad kad me pitaš, čini mi se da to uopšte nije bio spektar našeg interesovanja, nešto što smo mi trebali da znamo. Što i, znaš, ima nekog smisla. Kad si bio mali, rastao u nekoj maloj sredini, sve što je bilo bitno je da se zabaviš. A najveća zabava, što je već više puta dokazano, je lopta. Nekome kroz fudbal, nekome kroz košarku…imam utisak da je svima lopta bila način nekog druženja. Lopta je, i u obrazovnom sistemu, bila forsirana, kroz taj predmet fizičkog vaspitanja, i služila u krajnjoj liniji kao filter da odvoji ljude kojima će to u budućnosti i biti životno zanimanje. Što se sad tiče nekog znanja, ja iskreno sve dok nisam došao u Budućnost, što je bilo prilično rano, ne mogu da se setim nekog interesovanja ni za domaću ligu – tada vrlo jaku. Jednostavno, meni je to bilo super, ja sam igrao, trenirao po celi dan, tako da, niti mogu da pričam o nekim preteranim idolima, ni o nekim utiscima o stvari kao što je NBA. Znači, minimalno neko znanje sam imao.

Ali znao si da to postoji ? I znao si da je tamo negde, i da se tamo igra najbolja košarka.

Svakako. Ali pazi, ja mislim da naše razmišljanje dotle nije ni dosezalo. Mislim da to uopšte nije bila zona interesovanja. Praktično, do tamo neke 86-7, kako da ti kažem, nije pominjano. Gledali smo mi Jordana, gledali smo sve, ali to ti sve nekako izgleda kao kroz maglu. Rekao bih – nedokučivo, nemoguće, i samim tim krajnje pogrešno. A što bih se bavio nečim pogrešnim ako imam ovde kod sebe nešto potpuno drugačije.

Mi smo tada ipak imali neke naše heroje. Dalipagić, Slavnić, Kićanović…

Kako bih ti rekao – biti deo košarkaške porodice u tom momentu, ti počinješ da shvataš da si deo nečega velikoga, i da je to jedna velika stvar. Jednostavno, igraš sa velikanima, igraš sa neuporedivo starijima od sebe, i sve ti je nekako super. To ti je, znaš, kao veliki zabavni park – igraš tu sa nekim ljudima koji su, bre, legende. Oni polako odlaze, i ti tu prepoznaješ svoj kvalitet, i vidiš da dolaze neke nove generacije. To traje par godina. Ne preterano dugo, ali ti vidiš da negde si ti izabran da budeš deo toga.

Te 1989. godine, petoro Evropljana – Vlade Divac, Dražen Petrović, Šarunas Marciulonis, Aleksandar Volkov i ti – ste stigli u NBA. Od te „green card" petorke, kako vas je odmilja krstio Sports Illustrated, samo ti nisi bio draftovan. Kako su i gde tebe spazili?

To leto se igrao Evrobasket u Zagrebu. Pre toga, jedan od tradicionalnih turnira na kojima smo učestvovali – inače, nikad nismo igrali kući jer savez nije imao para, pa smo stalno išli napolje – je bio turnir u Dortmundu. Tad pripreme nisu bile kao danas, šest nedelja, osam nedelja, šta već, nego se znao red – kako se završi sezona, spakuješ se, izljubiš se sa najbližima, torbu u ruke i 'ajmo, cijelo ljeto, jaši ovamo, onamo. I svi smo mislili da tako treba.

Elem, igramo mi tako Dortmund, koji smo igrali i dve-tri godine pre toga, i baš smo dobri. Ipak je to jedna ozbiljna ekipa, jedan skup ljudi koji je imao smisao, disciplinu, intenzitet, dobro smo bili vođeni. Tu se, kao posmatrač, pojavio Gregg Popovich, tada pomoćni trener San Antonia. Posle sam saznao da je on već par godina unazad insistirao – da je on prvi shvatio – da i van Amerike ima profesionalne košarke, i da to ne treba odbacivati, već pogledati, istražiti šta se tu dešava. U svakom slučaju, Gregg je gledao te neke naše mečeve, i valjda sam mu se nešto ja svideo, i sad, on hoće da se vidi sa mnom. Ja ne znam engleski – ja sam ruski đak iz Podgorice, samo ruski jezik sam imao u školi – i neko je to morao da prevodi. Tu se našao Zoran Jovanović, tada Zvezdin centar, da nam pomogne. I tako, ide ta diskusija, priča Gregg, to je sve lepo, ovako, onako, i, kako bi ja voleo kad bih otišao tamo. Đe tamo, đe ja da idem, o čemu mi uopšte pričamo ovđe…celi taj aranžman je, ispostavilo se, organizovao, isto jedan američki đak, Nebojša Bukumirović, koji je igrao u OKK Beogradu sa Dankom Cvjetičaninom, u toj ekipi. Preko leta se ta priča još gurala, ja sam sve to podržavao, sve je to super izgledalo, ali ja nisam računao da ću ja ikad otići.

Posle nekog vremena, posle Dortmunda i Zagreba, ja sam na moru, na Slovenskoj Plaži, sa Lukom Pavićevićem i igramo – ja, osvajač Evropskog Prvenstva i mega zvezda, Luka, tada igrač Jugoplastike klupskog prvaka Evrope – igramo basket protiv Alekse Miloševića i Slađana Stojkovića, i oni nas tako deru da mi nismo dali pet poena. Stojimo posle Luka i ja sa strane, i ja njemu kažem, Luka, vidi, zvali su me ovi, ja treba prekosutra da idem za Beograd, da se pakujem i da idem za San Antonio. A on, bivši NCAA igrač, igrao je na Utah koledžu, kaže meni ovako – "znaš šta, ja nisam siguran da ti je to najpametnije, iz prostog razloga…znaš, oni imaju neke svoje principe, rade nekim svojim ritmom, poštuju te stvari, oni su draftovali tog nekog Elliotta koji igra baš na tvom mestu". Ma, kažem ja njemu, boli me kurac za Elliotta. Šta sad, Elliott ko Elliot, bilo koji Elliott! Ko bude bolji, igraće. "Eh, to tako baš i neće moći", sećam se tih reči. To smo i posle dosta puta pominjali…"ne funkcioniše to tako. On je treći sa drafta, dolazi sa dobrog fakulteta, ja ne znam koliko ćeš ti tu da imaš šanse. Razmisli dobro, ne znam da li je to pravo rešenje". Ja nikad ništa nisam razmišljao, mi se tu pozdravimo, i tako ti ja prekosutra dođem u Beograd, dan posle toga, čuvenim "Pan-Am"-ovim avionom iz one nam Jugoslavije drage direktno za New York, odatle direktno za San Antonio, i eto me. Niti znam đe sam doš'o, niti znam đe sam , u svakom slučaju, obećanje Greggovo da ću imati prevodioca – ništa od toga ne bude, i odjednom, ja se tu nalazim kod njega u kući. I situacija je sledeća – tu je njegova žena Erin, dvoje klinaca, kuče, on i ja.

Uh.

Što se tiče konverzacije, mi tu samo možemo da se gledamo. I tako je i otprilike bilo. On šatro mene razume, vidim po očima da ne razume ništa, ja njega možda za nijansu više.

Srećom, brzo si ušao u mašinu.

Ozbiljna saradnja je odmah počela. Potpisao sam ugovor, i kroz dva dana krenuo u Los Angeles da igram letnju ligu. Vlade još u tom trenutku nije došao, bio je draftovan ali još nije potpisao ugovor, tako da, ja sam tu prvi i jedini. Smeštaj je bio u nekom hotelu pored aerodroma, tu sam se i malo upoznao sa ekipom, David Robinson je igrao letnju ligu sa mnom, tu je bio i jedan sjajan momak, Anthony Bowie, kasnije igrao po Grčkoj, uzeo Evroligu sa Žalgirisom, i Gregg kao trener. I kaže njima Gregg, njima ostalima, kad vi posle utakmice – jer tu nije bilo nekih zajedničkih ručkova, večera, nego dobiješ neke parice i onda sam krkaš po onim, Denny's-ima, itd. – elem, kad vi krenete da jedete, da ovaj ne bi išao gladan u sobu, povedite i njega i vodite ga za ruku. Ja ne znam ni ovaj čisti engleski, a kamoli njihov engleski, ali oni su bili super prema meni, i ostali smo veliki prijatelji posle.

Pa tebi je, u suštini, David Robinson kupovao ručak.

U suštini. Jeli smo svi zajedno, gde ja ne bih ni znao šta bih jeo da mi njih nije bilo. U svakom slučaju, igramo mi tako tu letnju ligu, i nekog recimo trećeg dana, ja počnem da shvatam posledice te moje odluke – đe se nalazim, šta sam uradio, koji će ovo meni u životu, brate mili. Sve mi je negde tamo – žena, prijatelji, koji ću ja ovde, niti Srbina, niti Crnogorca, nigde. Muka živa. I bogami, počne tu mene nostalgija ozbiljno da trese. Verovatno, da sam imao neki način, ja bih otišao, ali nisam ni znao kako. I odjednom – fantastična scena. Prođe tako nekih sedamnaest, osamnaest dana, ja se već nekako svikao. Ovi dolaze po mene, vraćaju me k'o kofer u sobu, odigraš utakmicu i to je to. I, opet ta letnja liga, opet jedna od tih nekih utakmica, tu je nekih sto, dvesta, petsto ljudi, i ja odjednom spazim u publici, neka kockasta glava. Vidim, poznat mi je. U svoj onoj masi onih Amerikanaca, vidim poznatu glavudžu, onu našu, crnogorsku . Poznata mi, ne znam odakle, on mene gleda, ja njega gledam. Kad ono to neki dotični Vukotić, tamo sa Zabjela gore, iz nekog kraja Podgorice, koji inače živi u nekom tamo San Pedru…vidi, nisam ga puštao kući da ide. Ozbiljno, znači, kad se završi sve, ja idem u hotel, on treba kući – ima čovek ženu i decu – ja mu kažem, ne, ostani sa mnom. Kad sam se na kraju letnje lige vraćao u San Antonio, rastanak sa mojim Vukotom, mogu ti reći, nije bio nimalo lak.

U San Antoniu, ja sam kod Gregga bio kući jedno mesec dana. Ja sam tih dana trenirao jedno tri puta dnevno. Ujutru, treniram…pa onda, popodne treniram…pa onda uveče opet treniram. Da nisam trenirao, ne bih znao šta bih sa sobom. Oni uveče spavaju, ja nikad nisam bio umoran, i jebiga, šta sad. Posle jedno deset dana, shvati Gregg da taj ritam spavanja u deset meni nešto ne odgovara, bez obzira što ustajemo u sedam. I da meni, je li, treba neka zabava. Pa me je vodio na bilijar…ali svakako, mnogo sam trenirao. Gregg je stalno pričao, moramo raditi na snazi. Moraš shvatiti, ja sam dosta rano stigao, u nekom Julu. Posle sam igrao tu letnju ligu, vratio se u San Antonio, i bio tamo pola Avgusta, ceo Septembar. A trening kamp počinje tek u Oktobru. Tako sam ja dva-tri meseca bezmalo drndao loptu i dizao tegove, i da ti kažem, rezultati su bili itekako očigledni.

Kako je izgledao živeti tada u San Antoniu? Deluje kao da si od svih gorenavedenih završio u najmanje kosmopolitskom mestu.

Ja sam završio na jugu Texasa, gde nema Srbina u trećoj generaciji, ili ja makar tek tamo kasnije saznajem da ima. Za celu godinu, ja sam upoznao jednoga Makedonca. Nije to bilo kao Divcu, koji potpisuje ugovor i prvu noć ide na Beverly Hills i upoznaje četiri Srbina konobara.

U Los Angelesu i dan danas možeš da sretneš svakoga.

Jeste. A u San Antoniu uglavnom Meksikance. Ali tako se potrefilo, šta da radim. I to mi je dosta pomoglo da se ja brže adaptiram i bolje naučim engleski.

Šta se zbivalo u trening kampu, kad je počeo?

U tom nekom raspitivanju, čujem ja, počinje neki kamp, počinje nešto…mislim se, šta li ovi rade na tom kampu brate mili kad toliko pričaju o tome. Pitam ja tu – u tom momentu, već umem da sklopim tri rečenice – Williea Andersona, za koga sam kasnije shvatio da je jedan od najvećih neradnika, je li Willie, majke ti, kako je to na kampu? A on će meni, auh, to je strašno. To se po celi dan trenira. To je ludilo. Uf jebem ti, mislim se. Nije valjda gore od ovoga što radim sad, treniram po osam sati. I počne tako kamp, ujutru, dva sata neka priča, pa neko trčanje. Drugi dan, isto neka priča, pa malo trčanja. Treći dan, četvrti…i vidim ja, ovde se ništa ne dešava. Mislim, trening dva puta dnevno al' to znamo ceo svoj život. Pitam ja Gregga, je li, kad počinje ovaj kamp? On meni, počeo je. Pa ka'ćemo da treniramo? Pa, to ti je to, kaže on. Znači šest dana po dva treninga, sedmi dan neki scrimmage, malo taktika, malo individualni rad, posle dvadeset dana neke prijateljske i to je to. A mi, znaš, u tom momentu, mi smo ta neka naša škola, treniramo kao konji, bez pogovora, to što ti kažu to radiš, niko te ne pita, samo radiš, i, to i daje neke rezultate jer smo mi tada ipak bili najbolji. I to ne tu, nego si najbolji u Evropi. I sad odjednom dolaziš na neko drugo mesto i pitaš se, kako su oni sad toliko bolji, a treniraju tako malo? A posle shvatiš da su oni neuporedivo bolji u svemu što rade, da imaju neuporedivo više znanja, i da te neke stvari što mi radimo po ceo dan oni urade mnogo brže.

Tvoj trener je bio Larry Brown, čovek koji i dan danas ima reputaciju da je malo tvrd na mladim igračima, pogotovo Evropljanima.

Ja to tada nisam znao, i mogu ti reći, često sam se kasnije vraćao na one Lukine reči. Vidim ja, upirem, upirem, upirem, Gregg stalno viče, strpljenje, ovo, ono, doćiće tvoja šansa. Sean Elliott igra svoju prvu godinu, ne liči to ninašta još uvek, i njemu je vreme privikavanja – ali opet, on dobija trenerovo poverenje, a ti pored imaš nekoga ko mu je, da kažemo, pandan, a on ne dobija ništa. To je strašno počelo da mi smeta. Pripremne utakmice, čak i početak lige, ja sam tu igrao nešto, to je bilo OK, bio sam motivisan. Međutim, odjednom, počelo je to da biva sve teže. Nisam ja tražio da igram u prvoj petorci, ali sam hteo da se osećam deo tima. Da bih bio deo tima, ti treba nešto da mi daš. Šta očekuješ od mene, da sedim na klupi, da se osećam loše. Verovatno bih ja tu nešto i napravio, da nisam imao obzira prema Greggu, koji me je tu doveo.

Kako je to izgledalo, igrati uz Robinsona, Elliotta, Mo Cheeksa, Caldwella Jonesa, Vernona Maxwella…?

U jednom trenutku je to sve postalo normalno. Morao sam da ojačam, morao sam da čuvam loptu, morao sam da budem tvrđi, morao sam da igram odbranu, i to niko od mene nije očekivao da ću ja to odmah da krenem, posle mesec dana. I to je sve bilo okej. Ja sam napadački vrlo brzo ovladao svime time što sam trebao da ovladam, fizički sam bio dobar za to gde su me doveli, bilo je to više nego dovoljno da ja budem deo toga. Ali nakon par meseci, ja se više i nisam osećao delom toga, jer nisam ni igrao. Posle nekog vremena, kada sam već dovoljno dobro ovladao engleskim, tražio sam preko Gregga – hoću da razgovaram sa Larry Brownom.

Njemu je vrlo brzo bilo jasno da to neće ići u dobrom pravcu. Nemoj, nemoj, strpi se još malo. Ali ja moram da ga pitam. Ja sam imao ugovor na tri godine, prva godina je bila obostrano garantovana, druge dve su bile team option. I tako, zatražim ja razgovor sa coachom, i kažem mu, coach, ja nisam baš i happy ođe, ja bih voleo da znam ima li ovde neki razlog što ja ne igram. Izvrsno treniram, izvrsno se ponašam…

Išla je priča da si bio pušač i da mu je to smetalo.

Uvek mi je to malo smetalo. Kad god je trebalo da se da razlog zašto ja ne igram, bilo je – Žarko puši.

Jel' to bio toliki šok za njih da profesionalni košarkaš puši?

Tu je samo pitanje bilo da li je to javno ili tajno. Ako bih ti rekao da su petorica pored mene bili pušači, vrlo tajno dolazili kod mene u sobu – to nije šok. To je bilo krajnje licemerno.

Da li si stvarno pušio koliko kažu da si pušio?

Ma jok, šta ti je.

Pominju se tri pakle dnevno.

Ma gde…sve i da sam hteo, ne bih imao vremena. Pa gde sam mogao to? Mislim, moraš i da spavaš, i da jedeš, i da treniraš. To ti je ono, dovode te iz Crne Gore, kažu, pušiš i piješ. To je ipak na kraju samo neka fama bila. Sa time se i Vlade sretao, al' on je to bolje manipulisao, kao, ostavio sam, pa nisam, pa jesam …

A čuvena priča o Pizza Hutu, koji si isto navodno često posećivao?

Pa to potiče pre svega od mog ranijeg neznanja engleskog jezika. Oni su insistirali da komuniciramo na engleskom, a sve što sam ja u tom momentu umeo da kažem je bilo – " I like pizza hut". Dobro, i jesam ja tamo jeo, nije da nisam, ali je to malo otišlo van proporcija.

Novinski izveštaji iz tog doba su prenosili da si bukvalno samo tamo jeo.

Ma bjež.

Ipak je to možda pečat tadašnjeg vremena. Ti dolaziš iz komunizma, dolaziš u Ameriku, oni hoće da prikažu kako se ti sad gušiš u novonastaloj slobodi da radiš…sve što valjda nisi imao kući.

Postoji i taj ugao. Oni mogu da te prikažu na taj način. Ako Kurir i Informer mogu da te prikažu kako hoće, što ne bi i oni. I vidi – sa pravom. Oni su vlasnici nečega što je najbolje. Ti tu dolaziš na njihovo…da si igrao petnaest minuta i davao petnaest poena, ja ti garantujem da tu niko ne bi spominjao ni Pizza Hut ni cigare. Al' znaš kako, ide to svojim putem. U tom momentu, tebi je fokus košarka, i tebe nije briga jesi li u San Antoniu, ili si u Žagubici, ili si bilo gde – tebe samo boli to što ne igraš.

Čitao sam da su koristili i neke ezoterične metode kako bi pokušali da te odviknu od pušenja.

Zove mene Gregg jedno jutro, mi smo u San Antoniu, idemo u Boston. Kaže, slušaj, ja sam u Bostonu našao čoveka koji te hipnotiše i ti ostaviš cigare. I kako bih ti rekao, ne pada mi na pamet da ostavim cigare, a vidim da njemu mnogo znači, momenat je dobar da pokušam. Svo vreme dok mi nismo došli tamo, ja vidim – on priča k'o da on ostavlja cigare, a ne ja. Dobro, dođemo mi u Boston, on je zakazao taj sastanak, dolazimo mi ispred neke kuće, kad tamo, gomila ljudi stoji ispred i stoji jedna velika piksla, i oni gase svoju "poslednju cigaru", neki tobož ritual. A Gregg, njegovoj sreći kraja nema, on računa, ja ću da uđem unutra i to je to – gotovo. Ne pušim više.

Dođe moj red, ulazim, kad unutra neki Rus, hipnotizer. Znači, vidi, ozbiljna prevara. I kaže Rus, odakle si, Srbija, odlično, pa možemo na srpskom, na ruskom, ma da, to je sve isto, ja ionako onol'ke godine učio ruski u školi, kaže on meni, ništa, zatvori ti oči i malo se fokusiraj, ja ću sad tu nešto da ti bajam oko glave. Traje to jedno deset minuta, odjednom, kaže, otvori oči – čestitke, više ne pušiš. Izlazim ja napolje, a Gregg, burazeru, kao fudbalska radost, kao gol u 90. minutu – to je to? To je to, kažem ja.

Zove on taksi, ulazi on sa jedne strane, a ja držim vrata sa druge strane, i kažem, ček samo da probam ja jesam li stvarno ostavio…i stvarno, prvih par dimova, čudan neki ukus cigare, valjda je to neka psiha, šta li…a Gregg, otvara ta vrata, seda unutra, i vidi mene kako dimim sa druge strane, i sav onaj entuzijazam, sva ona radost, sve je to vrlo brzo splasnulo. I kad sam mu evo, pre pet meseci rekao, "ostavio sam pušenje", kaže on, a ne, to ti ne verujem. Jednom si me već zajebao. Ma jesam, stvarno, ostavio sam cigare…e ako jesi, svaka ti čast, veli Gregg.

Vratimo se na razgovor sa Larryem Brownom. Šta ti je on odgovorio na to tvoje izlaganje?

I tako, kaže on meni, znaš, ova godina je pretesna. Nema tu baš mesta za tebe, trenutno. Kad se završi ova godina, mi imamo kamp u Severnoj Karolini, ti ćeš ići tamo, ti u stvari prirodno nisi trojka, ti si četvorka, tamo ćeš da ojačaš itd. Dobro, kažem ja, hvala vam, to je sve super što vi imate planove za mene, ali šta ćemo sad? Ne očekujete valjda od mene da sedim na klupi, držim peškir, da i dalje treniram kao konj a za to ne dobijem ništa? Kaže on, ja ću da pokušam, ali mislim da za tebe ove godine nekog preteranog vremena – nema. I kažem ja njemu, slušaj, da nije zbog Gregga, i da nije moja familija – moja žena, moje dete – ovde, ja bih sutra uzeo stvari i otišao nazad. Prvo, to nije pošten tretman, drugo, ja mislim da zaslužujem mnogo bolje.

Kako smo mi završili taj razgovor, završilo se i moje vreme na parketu. I ono malo što sam do tada ulazio, više nisam.

Imao si jedan period posle u Januaru gde si dobio neku šansu.

To se desilo u New Yorku, protiv Knicksa. Ja već neko vreme ne igram ništa, mi smo u New Yorku, ja se nalazim s prijateljem, sedim s njim u hotelu, krkamo neku masnu Dominoes pizzu u recimo tri-četiri popodne. Utakmica je u osam, meni je glava negde drugde, ja nemam ni pomisli da bih mogao da igram. Odjednom, zove Gregg. Šta radiš, ništa, evo me u sobi, sedim sa ortakom. A on će meni, bolje bi ti bilo da se spremaš za utakmicu večeras. Ma 'ajde Gregg, k'o i dosad, opušteno. Ne, kaže on, Sean Elliott se povredio jutros na treningu – ja to nisam ni registrovao – Larry je odlučio da ti da šansu. Igraš petorku.

Ja tu umrem od smeha. Gregg, vidi, i ja tebe volim , kažem mu ja. Ne ne ne, počinješ utakmicu, u petorci si. Kak'a petorka, nisam igr'o mjesec i po dana …i počne to tako. Ja mislim da sam u prvih pet minuta pripalio jedno šest lopti. Svaku koju sam dofatio. Meni je to izgledalo kao da sam šutnuo ne šest nego šezdeset i šest puta. Znam samo da mi je u jednom momentu, u trećoj četvrtini – oni imaju onu foru, starteri počinju prvu i treću – Terry Cummings rekao, Žarko, razigraj malo, protrči neki cut, dobićeš loptu. Ma pušti me Terry, protrčavam ođe tri mjeseca… oni su svi imali super odnos sa mnom. Svi igrači. A eto, moglo je i to bolje da bude možda – samo da sam ja osećao da sam deo tog tima tada.

Odmah posle si odigrao i solidne minute u Denveru.

To je bilo odmah posle, sledeća utakmica. I tu sam dao nekih desetak poena, i posle toga – ništa više. Jedva da sam igrao do kraja, dok nisam bio cutovan pred playoff.

Baš i ne možemo reći da si imao mnogo sreće.

Nisam uopšte imao sreće. Ružno je reći, ali nisam imao sreće da se tu sad neko povredi pa da ja uskočim – godinu dana i pre i posle je bila hrpa povreda, nisam imao sreće sa Larry Brownom, i što je najgore, nisam imao sreće kad je bio trade deadline. Spursi su imali neke razgovore sa Golden State Warriorsima, moje ime se tu pominjalo, ja sam molio i kumio Gregga da me puste, ali Larry Brown je izabrao da se odrekne sada pokojnog Christiana Welpa. I taj Christian Welp ostvari tamo nekih 18-20 minuta po meču.

U ondašnjem Golden Stateu, gde su svi manje-više ispaljivali bez savesti.

Tako je, gde su bukvalno svi igrali u fazonu, udaramo, šutiramo, idemo…

Spomenuo si Welpa. Te godine, igrao si i sa Uwe Blabbom, koji je stigao baš iz Golden Statea, pre njega, u Spursima je igrao Petur Gudmundsen, Islanđanin…Detlef Schrempf je u Dallasu, ima tu nekih Evropljana ali to su sve bivši NCAA igrači. Kako su Amerikanci gledali na vas koji niste prošli koledž sistem? Šta su oni znali o vama u tom momentu?

Ja mislim da su oni jedino znali da mi dolazimo iz nekog komunizma, a oni tu baš i nisu pravili previše razlika, jer su mislili da je sav komunizam kao sovjetski komunizam. Svejedno, ja nijednog momenta nisam osetio nikakvu neprijatnost, ti svi ljudi su bili prema meni predivni – igrači, komšije, svi. Ni traga nekakve ksenofobije. Ja imam fantastično sećanje na taj period, upoznao sam neke prijatelje za ceo život, i naučio da se tu igra neka drugačija košarka, neki drugačiji sistem. Samo, eto, nisam igrao što mi je bilo najvažnije. Ali dobro.

Govorimo o pre-internetskoj eri, gde nema youtubea, sajtova, ovoga i onoga. Ti ipak dolaziš sa velikom reputacijom, i stvarno niko ništa ne zna o tebi?

Ma ne. Gledaj, oni sebe – opet, kažem, sa potpunim pravom – percipiraju kao krov košarke, kao nešto najbolje što postoji. Tu sad dolaze neki momci, igraju, ali tek se kasnije nešto naučilo o tome – kroz Divca, Dražena, Kukoča itd.

Sa kakvim si osećanjima napustio San Antonio? Da li si znao da će do rastanka uopšte doći, uzevši ugovornu situaciju u obzir?

Nisam. To sam saznao kad sam jednom došao na trening, video Gregga – koji je bio, onako, dobro popizdeo – i on mi je rekao, vidi, situacija takva i takva…mislim da mu je to bio jedan od najtežih momenata. Taj momenat, i momenat kad me je pratio na aerodrom, kada sam odlazio. Njemu je tu bilo teže nego meni. Ja sam, verovatno, bio najsrećniji čovek na svetu što idem – moja misija je tu bila završena.

Mada, u stvari, nije ni počela.

Tako bih i rekao. Posebno taj momenat na aerodromu je bio težak. Jedna mučna, vrlo tugaljiva scena. Ali, ja to uvek sa ponosom pominjem, ja sam tu stekao jednog fantastičnog prijatelja, upoznao jednog fantastičnog čoveka.

Vi ste i dan danas u kontaktu.

Kontakt nikad nije bio ni prekinut. Niko u tom trenutku nije znao da će on postati toliko uspešan, i ja ga kroz to nikad nisam gledao. Ja ga gledam kao Gregga, koji me je primio u kuću kad nisam imao kud. Ja sam kao njegovo treće dete. Kroz mene, Gregg je upoznao Luku Pavićevića, i oni se sad isto druže, i eto, sedi Luka tamo kod njih - ja Erin, njegovu ženu, nisam video dvadeset i pet godina, otkako sam otišao, i oni mene još uvek tamo pominju. To je, znaš kako, sa jedne strane, da ti srce pukne, a sa druge strane – posle dvadeset i pet godina, tebe se tamo neki ljudi sećaju. To imaju Amerikanci, oni to imaju. Ja se tu slažem sa Divcem, kad pričamo o Amerikancima, oni su jako gostoljubivi. I oni, i NBA kao organizacija. Ja kad pričam o njima, to je sa najvećim mogućim poštovanjem.

Gregg je svoju košarkašku viziju na kraju ipak ostvario. Ostvario je kroz Divca, Dražena, kroz mnoge druge evropske – i svetske – igrače koji su prolazili kroz ligu, i kroz Spurse. Meni je samo žao što ja nisam bio neki veći deo toga. Gregg je čovek koji je dugo bio u vojsci, on je bio stacioniran van Amerike, dugo je bio u Turskoj. On je vrlo upućen u evropske prilike, i njegovo gledište je drastično drugačije od onog standardnog američkog konzervativnog gledišta. On je vrlo dobro znao šta se sve tamo dešava. Pratio je, znao je da tu ima "mesa" koliko god hoćeš. Samo ga je trebalo uzeti kad treba, i na pravi način.

Ja sam ovo rekao milion puta, i bez obzira što se ja ponavljam, ali moram opet reći. Gregg – to je jedan fantastičan dasa. Jedan šmele, pravi šmele. Bez obzira sad na to ko je on, i šta je osvojio.

Ko bi rekao, uglavnom izgleda nadrkan na pressovima i kad priča sa novinarima.

Izgleda, jeste. Ali on je jedan tip – neverovatan. I znati ga u tim situacijama kad je on opušten, kad nema utakmica i nema tenzija…kunem ti se životom, on je jedan dobrica neviđeni. Kad stekneš takvog prijatelja, to je veliko životno iskustvo. Ti možeš da se ne čuješ sa njime dan, dva dana, nedelju dana, mesec, tri meseca, al' kad se čujete, znate i sami…pravi prijatelj. Ja gledam i dan danas sve što mogu od San Antonia, evo neku noć sam ih gledao protiv Golden Statea recimo, a playoff ? Kad počne playoff, znači, u devet sednem uveče, i do šest ujutru nema spavanja. Prošle godine, igraju protiv Miamija, one utakmice 3-4-5 – ja u životu nisam gledao bolju košarku.

Realno, obrisali su pod sa njima.

Ja poštujem Jordana, ja poštujem velike timove, ali – nikad u životu nisam video da neko onako…i sad, gledaj, igra se ta peta utakmica, a u tom momentu, ja sam negde na Savi. Neko društvo, klopa, piće, provod…otegne se to u veče, počinje peta utakmica u dva sata. Oni odigraju nenormalno, završi se tekma, svi polegali, svi mrtvi, ja dvojicu udavio da gledaju sa mnom, meni oči ovolike. Ja – da umrem od sreće, majke mi. Oni to završaju, recimo u pet i trideset. U šest i petnaest, ma reko', sa'ću da mu pustim poruku, ko ga jebe.

I on se javi. Četrdeset i pet minuta posle osvajanja šampionske titule u NBA, on se čovek javi da priča. Znači, ja gledam na televiziji kako mu onaj uručuje pehar, i pola sata posle, on se javi. Alal ti kurac majstore, rekoh. To je to.

Ti si se 1990. vratio u Partizan, i posle si dugo igrao u Grčkoj. Koliko je jedna godina u američkom sistemu ostavila traga na tebi, kao igraču? Kolika je to zapravo promena?

Napadački, ja nisam bio ništa bolji nego što sam otišao, ali fizički sam bio značajno jači. Moje je najveće iskustvo međutim bilo što sam video drugi sistem, što sam shvatio da ima drugi način rada, a ne ono – lopatu u ruke, pa idemo.

Mi Srbi volimo da kažemo "bez muke nema nauke", ali to izgleda baš i nije zaista uvek tako. Ti si tamo, koliko shvatam, mnogo produktivnije radio uz manje provedenog vremena.

Neverovatno produktivnije. To su stvari koje ti shvatis mnogo kasnije, da sve to može efikasnije. Da ono što uradiš u dva treninga, ti možeš da uradiš s jednim.

Pa gde je razlika?

U znanju. Vidi, u tom momentu, kada mi to pričamo, mi smo velesila – i niko te više ne pita zašto je to tako. Naš rad je donosio rezultate, i nije sad tu bilo potrebe da ti tu nešto preispituješ. I ne samo iz te potrebe, nego i iz potrebe vaspitanja. Jer ti nikad nisi preispitivao oca, učitelja, trenera…jednostavno, postojala je hijerarhija koja je bila jasna. Tebi je trener otac. Tebi je učitelj otac, a ti si učen da poštuješ starijeg. I ti onda odeš u neki drugi sistem, i odjednom shvatiš, jebiga, što bih se ja sad ovde tuširao hladnom vodom kad mogu toplom?

Mi ove godine nemamo nikoga u NBA. Dobro, tu je Kuzmić, al' on ne igra tamo mnogo.

Imamo tačno onoliko koliko trenutno zaslužujemo.

Ko po tebi danas od naših može da igra u NBA?

Imamo, mislim, dva igrača sa NBA potencijalom. Imamo Bogdanovića, koji po meni to zaslužuje, i imamo Bjelicu.

Bjelica je baš mnogo napredovao.

On je veliko iznenađenje. Meni je najfascinantniji momenat kod njega bio to što je razvio ne neku snagu kao snagu, nego neku, znaš, žilavost, toughness. On je ojačao, ne samo fizički nego i mentalno, da hoće da udari, da se potuče ako treba. Sećam se jedne scene, ne znam sad protiv koga, Brazila ili koga već, nekoga je tako otkinuo u reketu i onako mudasto mu se uneo u lice…to je za mene bilo sjajno. On je recimo igrač za Gregga. On voli te aktivne četvorke. Ne može on da igra trojku, to samo u vanrednim uslovima, on može da igra tu jaku, aktivnu četvorku, da otvori igru, da se pobije u odbrani kad treba.

U to vreme – neko prošlo vreme – stiče se utisak da su Evropljani išli u NBA tek kad bi nabili ozbiljan CV, igrali dosta domaće lige, Evroligu, i osvojili ponešto. Sad deluje kao da možda igrači idu i prerano. Šta ti misliš o tome? Jel' igrači idu prerano, ili pak prekasno?

Sve treba raditi sa merom. Ali vidi - velika je razlika između one Evrope tad i ove Evrope sad. U onoj Evropi, gde je Jugoslavija imala jaku ligu, razvijala svoje talente, izuzetno je imalo smisla ostati. Ali ako pričamo o ovoj Evropi sad, gde trenutno dolazi da igraju viškovi iz NBA, a ti nemaš sa čime da se takmičiš jer više – mimo Turaka i Francuza, i donekle Španaca, jer oni imaju dobro organizovanu ligu i dobro rade – baš i nemaš mladih igrača, tu se postavlja pitanje hoćeš li ti da igraš tu jednu šarenu lažu koja se zove "Euroliga", koja je vrlo diskutabilna po pitanju kvaliteta, i ima li poente uopšte se zadržavati. Ko ima iole talenta, obrazovanja, pameti i mogućnosti, ne da treba da ide, nego treba da ide odmah. Jer tu on postaje najveći gospodin, igra i funkcioniše u organizaciji koja je najbolja na svetu, u organizaciji koja brine o svojima. Ko god je pristojan, zna da se ponaša i dobar je primer za tamo – on će tamo ostati celi život, zarađivaće ceo život. I biće poštovan.

Da ti sad igraš, u ovoj eri, i da si isti igrač kao što si bio onda – da li bi proveo isto onoliko vremena u Partizanu i Budućnosti koliko si proveo?

Verovatno bih otišao mnogo ranije.

Znači, ko hoće da bude igrač, pravac tamo.

Pravac tamo. Francuzi su pravi primer. U poslednjih nekoliko godina, desetak ih je otišlo tamo, i svi su dobri. Svi igraju, napreduju košarkaški do maksimuma. Ne može Amerikancima da se desi da se pojavi neki Ajinca sa 215cm a da oni od njega ne naprave najbolje - maksimum od onoga što može da se napravi.

Posle olimpijskih igara u Atlanti 1996., i finala sa Dream Teamom III, išla je neka priča da si bio na pragu povratka u NBA.

Da, bio sam tada baš u Atlanti, u Hawksima. Bio sam potpisao i ugovor. Lenny Wilkens, tadašnji trener Hawksa i Dream Teama, me je spazio tokom turnira. Potpisao sam za minimum pošto se izjalovio dogovor sa Olympiakosom, ja sam treba da se vratim u Olympiakos, ali kad je to propalo, otišao sam u Atlantu. Mislim da je to, ipak, u tom momentu, bilo više bežanje od nekih mojih privatnih problema…ja jesam bio tamo, ali nisam bio spreman da igram košarku. Ja sam to njemu – Lennyu – u jednom momentu i rekao…on je jedan divan čovek, mi smo se tu brzo dogovorili šta i kako. Znaš, ja imam potpisan ugovor, mogu ja tamo da sedim i da ne radim ništa, ali to nije situacija koja odgovara ni meni ni njemu. I tako smo se razišli.

I tako si otišao u Pariz i završio sa NBA.

Završio. U tom trenutku, kažem ti, baš ništa ne valja, glava mi je ponajmanje u košarci. U isto to vreme, Vlade Divac biva trejdovan iz Lakersa u Charlotte, što je tričavih 180 milja od Atlante. Diki u autu, ja van fokusa za bavljenje košarkom – ja sjedam u auto i idem kod njega u Charlotte. I mi tu provedemo jedno mesec dana zajedno. U stanu sa dva kreveta, bez nameštaja…on polu-lud, jer nikad nije očekivao da će otići iz Lakersa, a ja mu se nađem kao prijatelj. I tako, u "tuzi" obadvojica…u jednom momentu, dolazi njegov tadašnji menadžer, Mark Fletcher, i pita me, "je li, šta bi ti radiš?". A ja mu kažem, vidi, u ovom momentu, najrađe ništa. 'Ajde, kaže on, imam dobru priču za tebe, Paris-Saint-Germain, ako hoćeš tamo. I ja razmislim, ne mogu ni sa Divcem da sjedim ovde, da mu izigravam ženu, i tako, odem ja u Pariz.

Da završimo sa jednim kliše pitanjem. Od svih NBA igrača protiv kojih si igrao, je li bio neko ko je ostavio poseban utisak na tebe. Ko te je posebno impresionirao?

Pa, ne znam šta da ti kažem. To je neki utisak…znaš, odjednom kažeš, čoveče, ti igraš sa svim tim ljudima. Trčkaraš za tom nekom loptom…ali hajde mi to bolje da vratimo na '96, na to finale u Atlanti, gde ti igraš protiv Malonea, protiv Robinsona, Shaqa, Olajuwona, Reggie Millera, Stocktona…tu se ne zna ko je veća ala. To je ala do ale! I ti onda kažeš, jebote, i ti si jednom bio deo te familije, makar i na kratko. I žao ti je što nisi ostao više.

*** I ja mislim da ne postoji idealniji način da se ovaj intervju završi. NBA plej-of počinje za koju nedelju, a coach Pop, Tim Duncan, Manu Ginobili, Tony Parker i ostali će u pohod na svoju šestu titulu. Moćni San Antonio Spursi, ekipa koja je u NBA postala sinonim kvalitetnog, pametnog rada, koja je iznedrila i nebrojene velike igrače i sada već i neke uticajne trenere i generalne menadžere…i oni su negde imali svoj neki početak. A na početku te priče, ispostavilo se, bio je Žarko Paspalj. Jer, i pored sve te priče, da budemo (ne)realni – nijedna svetski košarkaški trend ipak ne prolazi bez našeg čoveka.

Možda će i sledeće godine neki novi Paspalj početi neku drugu priču u NBA, i možda opet dođu generacije poput moje, koje su pravo sa NBA finala na televiziji krvavih očiju išli u školu na časove.