Hteli ste mučenje, evo kako ono zapravo izgleda

Priznajem da spadam u one ljude koji redovno čitaju komentare ispod vesti, iako mi je jasno da je veliki broj tih, mahom polupismenih uradaka, proizvod obične mentalne dijareje i ventil za izbacivanje nezdravih frustracija.Iako je veoma lako otpisati ove komentare kao irelevantne, oni imaju značaj koji prevazilazi tih nekoliko redova negramatičkog gneva. Komentari su mukli šapat palanke, septični sadržaj koji, pod određenim okolnostima, provaljuje u realno. Od anonimnog priželjkivanja da se nekome skuvaju noge u ulju, do cinizma sa kojim je u prošloj deceniji mučenje, pod nazivom enhanced interrogation techniques, prepoznato kao legitimna obaveštajna praksa u najcivilizovanijem delu planete, samo je jedan korak.

Tipični autori komentara su: pečalbar koji pokazuje koliko je uspeo u dalekom svetu, dežurni gramatički nacista koji besplatno „lektoriše" tuđe komentare, konspirolog koji će reći „nije to slučajno", zabrinuta majka koja se pita „ko to dozvoljava", wannabe aforističar koji će svaku vest dovesti u vezu sa Srbijom (vest glasi da je tajfun pogodio Japan, a komentar „Kada će tajfun pomesti i naše političare"), primitivni šovinista u svim svojim agregatnim stanjima… Od ovih sam ljudi video sve. Pogibija deteta obavezno se prati komentarom „A zašto je bilo na ulici", vesti o nesrećama u Americi komentarišu se sa „Nisu oni nas žalili, zašto bih ja njih."

Povezano: pogledajte VICE News intervju sa psihologom Džejmsom Mičelom koji je osmislio tehniku ispitivanja američke Centralne obaveštajne agencije (CIA).

A jedna od najodvratnijih pojava u ovoj paradi budalesina je – mučitelj. Svaka vest o zločinu propraćena je željama da se „vrati Dušanov zakonik", da se zločinac uzida u samicu, stavi na muke i da se, uopšte, na njegovoj stražnjici provežba Srednji vek. Sasvim u skladu sa time, vest o tome da će na Kalemegdanu biti otvorena izložba srednjovekovnih sprava za mučenje prizvala je jednog od ovih ljudi, koji je napisao: „Treba ovo vratiti u upotrebu", i taj komentar dobio je desetine „pluseva". Pedeset i šest ljudi sa kojima delim vazduh želi da se upotrebu vrate „gvozdena devica" i točak za lomljenje. Okej…

Dakle, dajte da vidimo šta to tačno treba vratiti u upotrebu. Posetio sam Vojni muzej na Kalemegdanu da vidim te sprave i razmislim o tome kako izgleda kada se nađemo u raljama institucionalnog terora.

U lagumima Vojnog muzeja, vlažnim i tamnim kao u pesmi „Tri hajduka" čika Jove Zmaja („gde akrepe memla davi, gde se groze hladne guje, kad se sete nekih muka"), poređani su instrumenti koji, u svetlu izveštaja Amnesti internešenela o tome da su mučenje i srodne metode ponižavanja ljudi prošle godine primenjeni u 141 zemlji sveta, ne deluju kao artefakti prošlosti, već kao pomalo zastareli alat jednog živog zanata.

Mučenje vodom

„O, muka i gušenja! Zatvorio sam usta, ne želeći dalje izlaganje takvoj okrutnosti. Ali, mučitelj mi je gnevno otvorio usta i pomoću gvožđa učinio da ostanu otvorena. Moj stomak, iznuren glađu, od vode je postao velik i napet kao bubanj, a voda mi se vraćala u grlo, borila se da izađe, i nije mi dala ni da vrišti ni da stenjem".

Ovim rečima je škotski putnik Vilijam Litgou opisao tretman koji mu je priredila španska inkvizicija u Malagi 1620. godine. Sprava u koju je bio fiksiran dok mu je voda levkom upumpavana u želudac ista je kao ona koja se nalazi na Kalemegdanu. Pošto bi žrtve napunili vodom, dželati bi ih ponekad tukli po stomaku, što je dovodilo do pucanja unutrašnjih organa pod ogromnim pritiskom, a ponekad bi ih ostavljali da istrpe odvratne posledice disbalansa elektrolita u telu – kao i sve drugo, voda je u prevelikoj količini otrov.

Lomljenje na točku

Točak se nije preživljavao, pa o njemu, kao ni o gasnim komorama Aušvica, nema svedočenja iz prve ruke. Zato su tu zvanična sudska uputstva iz petnaestovekovnog Ciriha.

Kako je zapisao dobri administrator „krvnog suda", koji se bavio zločinima koji podrazumevaju fizičku i smrtnu kaznu, krivac se ima položiti potrbuške,a ruke i noge su mu vezane i raširene na dasci, i tako se vuče do mesta pogubljenja. Točak se priveže na žrtvu, kojoj se maljevima udaraju ruke i noge, a prostor između žbica točka omogućuje da udarci nanesu najveću moguću štetu. Poslednja se udarala kičma, nakon čega je žrtva, ako bi još bila u životu, ostavljana na točku dok ne umre, naočigled rulje.

Gvozdena devica

Ženska figura čija utroba krije ubistvene šiljke. Sam opis najčuvenije sprave za mučenje svih vremena podseća na indikaciju za terapijsko savetovanje. Ovaj spektakularni predmet, ipak, nikada nije postojao osim u mašti, iako danas predstavlja simbol za srednjovekovnu torturu. Naučnici se uglavnom slažu da je današnja predstava o gvozdenoj devici nastala kao amalgam različitih sprava za mučenje, od kojih je najvažnija – kaput srama. Kaput srama podsećao je na gvozdenu devicu, ali je bio mnogo manji, bez šiljaka, i žrtva se u njemu mogla teturati unaokolo dok je rulja gađa trulim povrćem i kamenicama.

Cinik bi primetio da u konceptu gvozdene device ionako nema baš mnogo logike, pošto bi se glavnina mučenja odvijala mimo oka javnosti, koja bi videla samo krv koja se sliva iz naprave.

Klade

Stare dobre klade su osnova svakog srednjovekovnog mučenja. One su među mučiteljima važile za infrastrukturnu bazu procesa, jer se žrtva na kladama fiksirala izuzetno efikasno, što je omogućavalo primenu drugih alata za mučenje, a i sam proces fiksiranja, u kome se žrtva pričvršćivala za ram koji se po potrebi mogao rastezati, nosio je u sebi mogućnost mučenja.

Rastezanje žrtve omogućavalo je dugotrajan spektakl za publiku, pre svega zbog toga što su se vrisci žrtve pridruživali i zvuci pucanja kostiju i ligamenata. Dželati bi ponekad i presecali ekstremno rastegnute mišiće i tetive, što je dovodilo do neverovatnih zvučnih efekata. Mučenje na kladama moglo je trajati veoma dugo, pod uslovom da kičma žrtve ostane cela.

Ručna testera

Ovaj jednostavni alat omogućava silazak u srce pakla. Pogubljenje testerom vršilo se širom planete, od Evrope do Okeanije, a među žrtvama su bili hrišćanski mučenik, sveti Simon, disidenti na kineskom dvoru, pa i grčki ustanik Riga od Fere za koga jedan istorijski navod tvrdi da je, posle silnih muka u Nebojša kuli pod Kalemegdanom, prepolovljen testerom.

Tradicija je nalagala da se žrtva obesi za noge, i da se grozni obred vrši tako što bi se žrtva testerala od prepona prema pupku. Problem za dželate je ležao u tome što bi svako testeranje dalje od pupka dovodilo do smrti usled presecanja velikih krvnih sudova, pa bi to skratilo spektakl. Kako bi se muke produžile, tu se ponekad zaustavljalo, i pristupalo testeranju od ključne kosti, pa dokle žrtva izdrži.

Neki od ovih uređaja su i danas u upotrebi, a umesto inkvizitora, danas muče tajne policije tiranskih zemalja, teroristi i šefovi narko kartela. U provinciji Mičoakan u Meksiku federalna policija otkrila je telo čoveka sa tragovima uzdužnog prepolovljivanja testerom. Izveštaj Amnesti internešenela navodi da čak jedna polovina ljudske populacije ima razloga za strah od mučenja i nečovečnog ponašanja.

Kada odete da pogledate izložbu, imajte u vidu da oko vas žive ljudi koji bi ove sprave najradije videli na gradskim trgovima, i da nas od pada u varvarizam deli samo nekoliko pogrešnih društvenih izbora.

Pogledajte ostale fotografije

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu