​Najgluplje kres šeme koje možeš da nađeš samo u inostranstvu

Osnovno pravilo za seks kada si student u inostranstvu je da u rečniku potražiš reč „kondom" pre nego što izađeš iz kuće.

Kada sam drugi semestar druge godine fakulteta provela u Parizu, imala sam dogovor sa jednim momkom koga ću nazvati Žiljom. Našli bismo se na kafi, onoj sićušnoj evropskoj kafi koja čini da se osećaš kao džin dok je pijuckaš, i onda bismo pola sata razgovarali ne engleskom, a zatim pola sata na francuskom. Njegov engleski je bio stvarno loš, ali bio je deset godina stariji od mene, i meni je to bilo uzbudljivo. Na trećem sastanku smo otišli u bar i prešli samo na francuski. Popili smo par piva i ćaskali o Sarkoziju – sećam se da sam otpevala 15 sekundi pesme Karle Bruni da bih nešto dokazala – pre nego što me je otpratio do stana i učtivo na savršenom engleskom zamolio da mu popušim (Strani momci često lingvistički briljiraju kada žele neki vid seksa).

Pošto nisam bila dovoljno bliska sa mojom domaćicom da bih dovela nepoznatog muškarca kući – bile smo u sukobu otkako je ušla u moju sobu i videla fleke od Nutele na zidovima – predložila sam da odemo u šetnju. Odlutali smo dva bloka dalje, do groblja Monparnas, gde smo se više nego dohvatili na grobu Žan-Pol Sartra. Pakao, to su drugi, pomišljala sam, dok sam svakoga dana do kraja semestra prolazila pored tog groblja na putu do predavanja. Nikada više nisam videl Žiljoma, ali nije u tome bila tragedija; kada si u stranoj zemlji, očekuješ da ćeš se sa ljudima rastati jednako brzo kao što si ih i upoznao. Tragedija je u tome što fleka od Nutele ne može da se skine.

Muvanje dok studiraš u inostranstvu nije razlog za to što provodiš semestar tamo, ali je integralni deo tog iskustva. Kada sam studirala u Parizu, nisam imala nijednog prijatelja kojeg je kod kuće čekala velika ljubav. Iako bi moglo da se kaže da to možda više govori o meni i o krugovima u kojima se krećem nego o kulturi studiranja u inostranstvu, ja ne mislim da je tako. Na primer, Semestar na moru je izgleda potpuno festival jebačine, ali takav je semestar bilo gde. Nije najvažnije mesto, već trenutak – imaš dvadesetak godina, i tek pokušavaš da ovladaš kučećim stilom. Studiranje u inostranstvu ti takođe olabavi standarde: možda se u Nju Hejvnu ne bih kresnula sa tipom sa savršeno negovanim obrvama, ali u Firenci? Si. Bila bih u celibatu kada bih se držala svojih uobičajenih standarda, kao što su „da nema decu" ili da „trenerku nosi samo kod kuće". Ljudi kažu da ne govoriš tečno neki jezik dok ne počneš da sanjaš na njemu, a ja kažem da ne možeš da kažeš da si negde živeo dok nemaš nekoga kome u pola dva ujutru možeš da pošalješ poruku „Šta radiš".

Hajdi* je studirala sa mnom u Parizu i uspela je da nađe savršenu privremenu vezu dok je bila tamo. „Sećam se da sam pomislila, ' Čoveče, ko god da mu je devojka je prava srećnica '", ispričala mi je Hajdi o svom susretu sa Žulijenom u metrou. „Sišli smo na istoj stanici, i ja sam požurila da prođem pored njega – mislim da sam to učinila da bih ga ponovo pogledala. Izašla sam napolje i videla da mi on prilazi. Na francuskom mi je rekao da se nalazi sa prijateljima da idu na kuglanje, ali da se izgubio – potpuna laž – i pitao me da li može da pogleda moju mapu, ako je imam. Imala sam je, on ju je pogledao, i rekao nešto u smislu, „Voleo bih da se nađemo nekad".

Hajdi i Žulijen su neko vreme razmenjivali poruke pre nego što su se našli – on je zadirkivao i zvao je „Mis Amerika", zato što se od ljubavnika u inostranstvu zahteva da ti nadenu nadimak. Na kraju prvog sastanka, kada su odgledali film Džima Kerija, poljubili su se na mostu. Na drugom sastanku su spavali, a posle toga su počeli da se zabavljaju.

„Nije bilo vrdanja i sranja na koje sam navikla. Nije bilo pitanja, 'Da li želiš da mi budeš momak/devojka', niti bilo šta slično. Jednostavno smo bili zajedno…", rekla je ona. „Mislim da sam delom volela da budem s njim i zbog toga što je stariji, sam, i što je bio toliko drugačiji od onih studenata koji se kreću u čoporima, iz kojih sam ranije odvajala tipove". Bili su zajedno do kraja semestra, i pet meseci posle. Kada se vratila na faks u Novoj Engleskoj, raskinula je sa Džulijenom preko Skajpa.

Džena*, koja je najesen 2010. studirala u Buenos Airesu, takođe je sebi našla privremenog dečka, iako se njena veza zasnivala uglavnom na seksu; uzbuđenje zbog toga što imaš šemu, posebno s nekim ko ima strani akcenat, je univerzalno i dostupno samo kada živiš u stranoj zemlji kao zabavna Amerikanka.

„Moj dečko dok sam studirala u inostranstvu je bio savršeno fin tip, ali zbog okolnosti u kojima smo se smuvali sam se uvek osećala čudno", kaže ona. „U Argentini je normalno da mladi odrasli ljudi žive kod roditelja do kraja dvadesetih godina. Kao rezultat toga, tamo su se pojavili hoteli za parove koje zovu telos, da bi napaljeni tinejdžeri imali gde da se karaju, a da im roditelji ne upadnu u sobu. U suštini, dođeš tamo, platiš sobu, karaš se i odeš. Srećom, moj argentinski momčić je imao dobar ukus za telose, pa nikada nismo otišli u neku buvaru. Međutim, kada smo se tek smuvali, bili smo u jednom koji je imao kadu u obliku srca, a na televizoru su se vrteli samo pornići".

Seks je bio sjajan, pa je Džena nastavila da se viđa s njim, iako je na kraju insistirala na „smeštaju koji nema nameštaj u obliku srca".

I dok sve ovo zvuči kao dobra osnova za smešne anegdote koje pričaš na poslednjoj godini studija kod kuće, muvanje u inostranstvu takođe predstavlja i pravu opasnost, čak iako/naročito ako u tom trenutku deluje zabavno i neobavezno. Održavati jednu, pouzdanu vezu, za koju znaš da možeš da je prekineš u svakom trenutku, je idealan scenario, kao što su Hajdi i Džena otkrile.

Kada je Rebeka* studirala u Parizu, leto posle druge godine fakulteta, jedva da je znala da bekne na francuskom. Zbog svog jezičkog hendikepa joj je bilo teško da nađe frajera, a pošto je crna žena, često je bila meta frustriranih dobacivanja („Lepa si za jednu crnkinju", je bilo jedno od njih, kaže ona. „Znam da u Francuskoj i dalje postoji fetišizacija crnih žena, u stilu Džozefine Bejker, i definitivno sam se s vremena na vreme osećala neprijatno".).

Jedne večeri je u baru upoznala Pjera, krupnog ragbistu od 28 godina, uprkos svim preprekama (njegov engleski je bio minimalan jednako kao njen francuski). Onda je nastavila sa svojim „najtupavijim" i najrizičnijim muvanjem ikada.

Kako je veče odmicalo, Pijer je nastavio da naručuje piće, i na kraju ju je pitao da li hoće da odu kod njega kući. Rekao je da živi u blizini Ajfelove kule, što nije bilo daleko od njenog stana. Rebeka je preboljevala raskid, pa je pomislila, „Kada sam već u Parizu, što da ne"?

Ali ubrzo više nisu bili u Parizu.

„Kada je taksi krenuo, primetila sam da odlazimo sve dalje i dalje na periferiju", kaže Rebeka. „Umesto da vidim Ajfelovu kulu, videla sam vrhove planina koje nikada ranije nisam videla, a grad nisam ni videla. Stalno sam ga zapitkivala da li smo blizu, a on je stalno govorio, samo što nismo. Počela sam da razmišljam da Amerikanke TAČNO ovako nestaju u inostranstvu. Niko ne zna gde sam. Ni ja ne znam gde sam".

U tri ujutru su konačno stigli do Pjerove kuće.

Počeli smo sa petingom, i tada sam shvatila da ne znam kako se na francuskom kaže kondom. Nisam mogla čak ni da nagađam. I možeš da se kladiš da nisam imala uključen internet. Onda sam u suštini izvela pantomimu stavljanja kondoma na njegovu spravu, i on je rekao „ Prezervativ"?

Spavali su zajedno te noći, kao i ujutru. Rebeka je otkrila da Pjer živi sa oba svoja roditelja, kao i sa starijom sestrom i njenim malim detetom. Oni su spavali u sobi pored – veoma klasično francuski.

Rebeka je pokušala da se iskrade pre nego što porodica shvati da je tu, ali oni su je naterali da ostane na doručku i na razgovoru koji je daleko prevazilazio njeno znanje francuskog.

„Obrela sam se za stolom sa celom njegovom porodicom, u mini suknji, sa njegovom trenerkom preko, u sportskom šortsu i cipelama na štiklu od sinoć. A njegova mama je veselo ćaskala sa mnom na franucuskom, pitala me za političke stavove, a otac me je pitao šta studiram. A ja sam bila toliko mamurna, da sam samo klimala glavom i smešila se, sa razmazanom maskarom i lažnim trepavicama koje samo što nisu otpale". Pjer ju je posle doručka odvezao u grad, dajući njenom „najtupavijem muvanjem ikad" prijatno, nenasilno rešenje.

Vredi napomenuti da neke žene nemaju seks dok studiraju u inostranstvu – „Studirala sam u Indiji, četiri meseca se useravala u gaće i bukvalno uopšte nisam imala seks", rekla mi je jedna prijateljca – ali ovo verovatno nije norma. Čak i ako nemaš randevu u inostranstvu, mentalitet festivala jebačine putuje sa tobom kada kupiš kupiš kartu od 29 evra za let Rajan Era, i odletiš u neki grad u koji Rajan Er leti. Kada sam otišla u Prag na nedelju dana, da posetim jednu prijateljicu, upoznala sam jednog Australijanca, u jednom klubu od pet spratova, i na kraju se smuvala s njim ispod mosta na Vltavi, nedaleko od jednog beskućnika koji je spavao čvrstim snom. Tog jutra sam se, u bež suknji i u blatnjavim crnim cipelama na štiklu, pridružila jatu besprekorno obučenih Čeha koji su krenuli na posao, i pokušavala da nađem studentski dom u kojem je odsedala moja prijateljica. Nadajući se da ona zna da sam živa, zastala sam u pekari na metro stanici i pojela perecu sa semenkama. Nikada više u životu neću imati prilike da se ponašam toliko tupavo.

*Imena su izmenjena

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu