​Mračan i usamljen svet muzičara koji strahuju od nastupa

IZ NOISEY VODIČA ZA MUZIKU I MENTALNO ZDRAVLJE

Ovaj članak je deo Noisey vodiča za muziku i mentalno zdravlje (u saradnji sa organizacijom Help Musicians UK). Više članaka iz ovog serijala možete da pročitate ovde, a VICE vodič kroz mentalno zdravlje ovde.

„Stvarno sam ozbiljno razmišljao o tome da platim nekome da me prebije; da me jedno nedelju dana pred koncert pošalje u bolnicu. Pomislio sam da ne bih morao da natupam kada bi mi slomili jednu ili obe noge."

Dejv Džejks, pevač grupe Lonley The Brave, sedi u Ridžents parku i opisuje šta se dogodilo prošle godine, kada je saznao da treba da svira na glavnoj bini na svom omiljenom festivalu, Redingu. Po sopstvenim rečima, on je ekstremno anksiozna osoba – sedeo je okrenut leđima meni, baš ka što je i na sceni leđima okrenut publici, i dok je govorio, čupkao je busene trave.

„To mi je potpuno upropastilo čitavo leto. Razmišljao sam o tome, sve vreme sam se brinuo, svaki dan, i zamišljao najgori mogući scenario. Mozak mi je potpuno odlutao."

Strah od nastupa može da pogodi bilo kog muzičara, bez obzira koliko sa strane deluje sigurno. Priča se da je Maraja Keri patila od njega, kao i Ozi Ozborn, Van Halen, Lordi, Brajan Vilson i Nial Horan. Prema rezultatima nedavne ankete koju je sproveo Help Musicians UK, 75 odsto muzičara je reklo da u određenoj meri pati od njega.

Adel se još 2011. otvorila i pričala o sopstvenim iskustvima, rekavši, „Plašim se publike. Na jednom koncertu u Amsterdamu sam bila toliko nervozna, da sam pobegla na izlaz u slučaju požara. Nekoliko puta sam povraćala. Jednom sam se u Briselu ispovraćala po nekome. Često imam napade anksioznosti". 2013. godine je objavljeno da je krenula na terapiju hipnozom. Prošle godine – uprkos blistavoj karijeri najveće britanske pop zvezde, sa isplaniranom mamutskom turnejom koja ju je čekala – rekla je da joj je sve gore. „Ili jednostavno ne postaje bolje, pa izgleda kao da je gore, jer bi do sada trebalo da bude bolje". Simptomi se kreću od lupanja srca, suvih usta, povraćanja, do gubitka apetita više sati ili dana pred koncert. To može da znači da izađeš na scenu i potpuno se parališeš, ili potpuno izgubiš sposobnost da zapevaš.

Iako se već dugo razgovara o strahu od nastupa u svetu klasične muzike, gde je tehnička preciznost od izuzetnog značaja, u svetu pop i rok muzike ga ne shvataju toliko ozbiljno. Što se tiče studija o tome, praktično ne postoje. Prema stručnjacima, to je tako zato što muzičari sami leče taj strah i industrija to dopušta. „Moja istraživanja su pokazala da su pop muzičari veoma, veoma ranjiva populacija", kaže Dijana Keni, vodeća profesorka psihologije i muzike. „Rekla bih da su ranjiviji od klasičnih muzičara. To mora da se promeni."

Ne treba biti genije da shvatiš šta to „lečenje" podrazumeva. „Alkohol i droge", kao što je Šon Rajder 2011. izjavio za BBC, kada su ga pitali kako je prevazilazio parališući strah od nastupa. Nije tajna da se alkohol i droga često smatraju za društveno prihvatljive, a muzička industrija ponekad aktivno ohrabruje njihovu upotrebu, tako da veoma lako mogu da postanu oslonac. „U ranim danima sam stalno bio pijan", kaže Džejk. „Žestoko opijanje je bilo uteha. Ali bih posle, mamuran, bio na ivici da puknem". On ovih dana ne pije na turneji da bi ublažio strah, jer iako je delovalo da mu alkohol na kratke staze pomaže, njegove posledice često mogu da podstaknu probleme sa mentalnim zdravljem.

Džes Vajs iz brajtonskog benda Fear Of Men, koja je takođe anksiozna kada treba da nastupi, ima slično mišljenje. „Postoji određeni nivo alkohola koji uzmeš pre izlaska na scenu da bi ti bilo prijatnije, ali tako na neki način gubiš dodir sa onim što se zapravo dešava", kaže ona. „I ako to radiš svake večeri, sve se to nakupi, i ljudi počinju da imaju probleme, a da to ni ne shvataju."

Džejksov strah od nastupa ga toliko iznuruje, da nije siguran da li uopšte treba da nastavi time da se bavi. Prošlog proleća je pokušao da napusti bend, kada su Lonley The Brave (čiji treći album izlazi u petak, 20. maja) dostizali vrhunac. „To se dogodilo posle jednog lošeg koncerta, i moj menadžer je sutradan popodne došao kod mene da se lepo ispričamo. Naravno, ja sam bio veoma uznemiren. Bilo je to emotivnih par dana, ali ubedili su me da to ne činim. Deo mene misli da ću kada se sve ovo završi duboko uzdahnuti i pomisliti, 'Hvala kurcu što je gotovo. Bilo je fantastično, ali više ne moram da se brinem zbog toga'. To bi bilo utešno. Ali ne mogu da prekinem. Izneverio bih previše ljudi, uključujući i sebe i svoju ćerku. Ponovo bih vozio mali, beli kombi, kao što sam činio pre nego što sam pristupio bendu". Džejks kaže da bi bio veoma srećan kada bi mogao da bude samo studijski muzičar – ali na nesreću, teško je izbeći nastupe kada si u uspešnom rok bendu.

Zbog toga se našao u paradoksalnoj situaciji. Lonely The Brave su do sada objavili tek dva albuma, i drugi je bio posebno uspešan, što znači da će biti pod još jačom svetlošću reflektora, kako vreme bude prolazilo. „Kada si u bendu, imaš cilj da postaneš najveći što možeš. Po tom obrascu, moji koncerti će bivati sve veći i veći. Kada bi ljudi prestali da vole naš bend, onda bih barem imao valjan razlog da ga napustim…"

Kao i kod mnogih drugih umetnika sa kojima sam razgovarala, njegova anksioznost pred nastup se manifestuje na određeni način. Džejskov strah potiče od mogućnosti da će ga glas izdati dok peva. Takođe pati i od postnazalnog slivanja – to je zvaničan medicinski izraz za višak sluzi koja se sliva niz grlo – što ga često iritira. „Pre nekoliko godina sam prošao kroz apsolutni košmar na nemačkom festivalu Rock AM Ring", kaže on. „U suštini, rešio sam da pre izlaska na binu popijem bocu vina. Pred naš nastup je bilo nekih 40 stepeni, i crno vino mi je zalepilo grlo. Ispuštao sam grozne krike, skičao sam. Umalo da zaplačem na sceni; to mi je bio najgori dan u životu. A narednog meseca ponovo treba da nastupim na tom festivalu. Pre par dana smo imali probu, i zvučao sam promuklo, i brinem se zbog toga što uskoro ponovo krećemo na turneju, jer imam osećaj da se stari demoni vraćaju."

Lora-Meri Karter iz benda Blood Red Shoes od početka svoje karijere ima strah od nastupa, ali je taj strah doživeo vrhunac tek kada je pročitala nešto o sebi na internetu. „Ljudi su govorili da sam veoma tiha u poređenju sa koleginicom iz benda. Razmišljala sam o tome tokom jednog nastupa, i pomislila sam da nešto ne radim kako treba. Bilo je trenutaka kada sam baš bila u depresiji zbog toga, i sećam se kako sam na turneji posle svakog koncerta bila ljuta na sebe, i mislila da nemam pojma. I danas se uglavnom tresem pred nastup. Moram da ubeđujem sebe da je sve u redu."

U situacijama kada je čovek pod velikim pritiskom, kao što je nastup na koncertu, često dođe do telesne reakcije „bori se ili beži". Nervni sistem u krvotok pumpa dva hormona – adrenalin i noradrenalin. Kada njihov nivo postane visok, to dovodi do bržeg pulsa, grčenja mišiča i osećaja mučnine. Kada naučiš da zauzdaš ovu neravnotežu, to može da dovede do višeg stanja svesti i sigurnog, moćnog nastupa. Ali neke ljudi zbog toga postaju anksiozni, gube pamćenje ili imaju napade panike, koji često izazivaju hroničnu anksioznost.

Ali iako strah od nastupa možda nije dobrodošao, nije ni sasvim nerazuman. „To nije prirodna stvar; izaći pred ljude i suočiti se sa tolikim stresom", izjavio je za Gardijan Aron Vilijamon, profesor nauke o izvedbi na Kraljevskom koledžu za muziku. „I to nema nikakve veze sa uzrastom ili neiskustvom. Koliko god da je neko vešt, preprogramirane reakcije tela na stres znače da može da zapadne u drugačije fizičko stanje, a ponekad i u drugačije psihičko stanje."

Razumljivo je što su publika i obožavatelji skloni tome da veruju da su pevači harizmatični svetionici za privlačenje pažnje koji jedva čekaju da izađu na binu. Ako umetnik ima negativnu reakciju na ideju nastupa, to se jednostavno podvodi pod „strah od izlaska na binu" – izraz koji je postao toliko kolokvijalan da se njime to iskustvo često potcenjuje. U stvarnosti, u pitanju je nešto mnogo više od toga. „Kada sam ja pre 15 godina počela da istražujem ovu oblast, vladala je potpuna zbrka", objašnjava Keni. „Strah od nastupa nije bio priznat kao psihološko stanje – i dalje je u DSM 5 (dijagnostičko uputstvo za mentalne poremećaje, koje objavljuje američko Udruženje psihologa) o njemu napisano svega pet, šest redova, i idalje nailazi na nerazumevanje."

Ali je daleko od toga da je minorna pojava kojoj ne može biti data dijagnoza. Keni je osmislila kliznu skalu za ozbiljnost straha od nastupa. Prva kategorija je „normalni" nivo nervoze koja se javlja kada treba da nastupiš. Kako ona to kaže, samim tim što si muzičar, osetićeš to, u nekom obliku. To je evolutivna reakcija. „Protiv takve anksioznosti se boriš tako što si dobro pripremio svoj repertoar i dostigao si majstorski nivo umešnosti po tehničkim aspektima onoga što ćeš svirati, i tako što radiš sve one razumne stvari koje izvođači rade pred nastup, na primer, da se pred nastup dobro odmoriš i piješ dosta vode."

Drugi nivo je „klinički" strah od nastupa, za koji ona kaže da se javlja kod osoba koje već pate od nekog oblika društvene anksioznosti. Martin Vots je stariji partner u Centru za lečenje od stresa u severnom Londonu, gde stres leči kombinacijom hipnoze, kognitivne bihejvioralne terapije i psihoterapije. „Na kraju krajeva, sav strah od nastupa ili problemi vezani za stres su misli, a misli mogu da se kontrolišu uz pomoć određenih tehnika", kaže on."Uz pomoć hipnoze ljude takođe mogu da odvedem na neki drugi nivo, gde mogu da se oslobode negativnosti koje su im urezane u podsvest."

U nekim slučajevima, umetnici celog života pate od straha od nastupa, u nekom obliku. U drugim, postoji okidač. „U većini slučajeva, skloniji su tome da makar sumnjaju šta bi mogao da bude okidač, i to može da bude bilo šta", objašnjava Vots. „To može da bude nova ljubavna veza, neka neočekivana kritika. Na primer, loša recenzija ili niz loših recenzija u štampi iz čoveka mogu da isisaju svo samopouzdanje."

Kognitivno bihejvioralna terapija i hipnoza su po prirodi takve – pored meditacije, telesnih vežbi i opuštanja, što psiholozi koji se bave muzičarima toplo preporučuju – da nema lakih i brzih rešenja za strah od nastupa, i češće je slučaj da se radi o tome da se stres smanji i održava na minimumu. Iz ovog razloga, Vots mnoge senase hipnoze obavlja preko Skajpa, da bi mogao da stupi u kontakt sa muzičarima dok su na turneji, u hotelskim sobama. Ponekad mu dođe neki umetnik koji koristi beta blokatore – lek koji se preporučuje klasičnim muzičarima. Poznati i kao propranolol, to su lekovi za srce, koji se sada povremeno prepisuju ljudima koji pate od napada panike, zato što usporavaju rad srca. Vots kaže da u takvim slučajevima radi sa umetnikom na tome da se skine sa beta blokatora tokom seansi.

Ali treći i najozbiljni oblik straha od nastupa, po Keni, koji uključuje i depresiju i napade panike, doživotan je i često dovoljno ozbiljan da nekome okonča karijeru. Potpuna depresija ili čista, mučna panika kada umetnika pozovu da izađe na scenu. „Takva anksioznost se ne leči zdravorazumskim pristupom, niti kognitivno bihejvioralnom terapijom", kaže Keni. „Izvor ovakvog tipa anksioznosti vezuje se za nivo povezanosti u odnosu sa roditeljima. Zbog toga što je ta veza bila uznemirujuća i nesigurna, podložniji su tome da budu ophrvani, poniženi i osramoćeni nastupom, ili time što treba da nastupe. Anksioznosti koje se u takvim prilikama javljaju okidaju njihova rana sramotna iskustva."

Ova pojava nimalo nije retka, i Keni veruje da oko četvrtina do trećine muzičara koji osećaju strah od nastupa pate od ovog tipa. Za lečenje ovog teškog oblika anksioznosti, Keni je adaptirala vid psihoterpije – psihodinamičnu psihoterapiju zasnovanoj na povezanosti – koja se „ne fokusira na simptome, već teži tome da reši te probleme sa bliskošću."

Za mnoge muzičare, borba sa strahom od nastupa je priznanje da je to čest problem na kome može da se radi i za čije rešavanje može da se dobije pomoć, da nije samo nekakva urođena mana. Borba sa tendencijama da se oslanjaju na droge i alkohol da to reše je prvi korak ka tome da se uhvate u koštac sa problemom. „Može da dođe do tačke kada umetnik više nije u stanju da izađe na scenu ako nije odvaljen od nečega", kaže Vots. „Diskografske kuće ili menadžere krive za to, kada stvari toliko daleko odmaknu. Ostali članovi benda, menadžeri turneja, publicisti i tako dalje, moraju da motre na takve znake. Ali na kraju krajeva, ljudi to primete tek kada nastup nije dovoljno dobar."

Kada izađeš na binu, publika ne treba da ti bude neprijatelj, a scena ne treba da bude bojno polje. U mnogim slučajevima se radi o pakovanju evolucije nazad u malu kutiju, ali srećom, kada se na tome radi, i uz profesionalnu pomoć, to je izvodljvo – čak i kada je u pitanju najteži oblik. Za Loru-Meri Karter iz Blood Red Shoes, ta borba je imala čak i svojih pozitivnih aspekata. „Mislim da bi se ta anksioznost verovatno javila u drugim segmentima mog života, da nisam članica benda. Rad na tome mi je pomogao da prebrodim određene stvari, i to samopouzdanje se proširilo i na druge aspekte mog života, i sada sam otvorenija za više stvari. Prihvatam ono što me plaši."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu