Zovem se Megan, i alkoholičarka sam

Bilo je popodne jednog radnog dana, a ja sam ležela na svom krevetu u fetalnom položaju. Klima je radila u dnevnoj sobi. Mogla sam da čujem njen šum, ali nisam osećala efekte njenog hlađenja. Upravo sam rekla tadašnjem dečku da više nisam oduševljena ovim „zajedničkim životom".

„Toliko te volim", rekao mi je, nakon što mi je postavio baražu pitanja (Pitanja koja uslede su daleko najgora stvar kada kažeš nekome da više ne želiš da živiš s njim). „Opijaću se do smrti, zato što sam kukakvica", smesta sam odgovorila, ignorišući intenzitet njegove izjave, i zakolutala očima da bih izbegla njegov dubok, zabrinuti pogled koji ju je pratio.

I to se nastavilo – danima, nedeljama, mesecima. Mislila sam da je alkohol rešenje za beskrajan spisak problema koje sam uočila da imam, ali on ih je samo uvećao. Nastavila sam svako veče da se opijam do izbezumljenja, ali sam govorila sebi da je to u redu, jer sam imala izgovor. Gomilu izgovora, zapravo. Alkohol je bio jedina stvar koja mi je smirivala neprekidno lupanje u grudima izazvano anksioznošću. Prezirala sam svoje odsutne roditelje. Imala sam utisak da svi moji prijatelji imaju mnogo uspešnije karijere od mene. I tako dalje, i tako bliže.

Piće je odavno izgubilo svoje hipnotičko dejstvo – više ga uopšte nisam ni osećala. To je bila samo jedna od stvari koje sam radila. Ne uživam u većini stvari, ali to su stvari koje moram da radim. Da li uživam u čišćenju toaleta svaka četiri meseca? Ne. Da li to radim? Da. Da li volim ćaskanje na žurkama? Ne. Da li to radim? Da (Izgubiš 100 posto prilika za umrežavanje koje ne iskoristiš.). Da li sam uživala u piću? Ne. Jesam li pila? Jesam.

Ne želim čak ni da se pretvaram da sam pila kao civilizovana, normalna osoba, jer znam da nisam. Najcivilizovanija stvar koju sam mogla da uradim je da sipam otrov u čašu. I kada kažem čaša, mislim na čašicu za žestinu, koju sam isponova i isponova dopunjavala tokom večeri, ne prateći koliko sam popila, ne brinući zbog toga, i pijući sve dok mi ne padne mrak na oči. Probudila bih se i odbrojavala sate do trenutka kada bi bilo prihvatljivo da ponovo počnem.

Dani su mi se vrteli oko pića, i uvek bih se postarala za to da se sklonim negde, ako ću da se razvalim. Ispostavilo se da sam znala da ću se razvaliti kuda god da odem. Ako je napolju mrak, ja sam bila na putu da se razvalim. A ako je napolju padao mrak, ja sam bila na putu da se razvalim. Mislila sam da ipak nije toliko strašno, jer nisam pila ujutru. Kada se sada prisetim, ne znam zašto nisam. Nije da sam imala planove da nešto postignem u toku dana. Samo sam ležala i čekala da padne mrak, da bih mogla da počnem ponovo da pijem.

Pre godinu dana sam pokušala da prestanem da pijem, ali prilično neuspešno. Čak sam napisala i banalan članak o tome, u kojem sam sama sebi čestitala . Dobila sam mnogo poruka povodom njega, i odgovorila sam na sve. U nekima su mi ljudi poželeli sreću; zahvaljivala sam im, želeći im to isto. Ponekad je njima bila potrebna sreća, ljubav ili podrška, i ja sam im je pružala. Često sam pila dok sam pisala te odgovore, pošto sam poklekla čim sam prestala. Osećala sam se kao prevarant. U čemu je poenta otkrivanja moje „istine" i svih mojih mana, kada sam u stvari lagala? Osećala sam se još usamljenije zbog toga što sam mislila da sam prevarant.

Zašto je ovog puta druagačije nego poslednji put kada sam „prestala"? Pa, u stvari, sada istražujem razloge za to što sam uopšte pila, i pokušavam da ih uskladim, umesto da samo pokušavam da ignorišem alkohol, što sam ranije radila. Ako ne istražiš zašto uopšte piješ, samo ćeš osećati prezir zbog toga što si prestao, zbog čega ćeš samo poželiti da ponovo počneš.

Ja nisam uspela zato što zapravo nisam ni pokušala. Zato što nisam verovala da zaslužujem slobodu od svoje zavisnosti.

Činjenica da su prijatelji koji mi žele dobro prihvatili moj jadan izgovor za to što sam ponovo počela da cirkam – anksioznost – mi je olakšala da pokleknem, a da ne istražim duboko ukorenjene razloge za to što sam uopšte pila. I u svakom slučaju, nisam želela da budem prva u svom društvu koja je priznala poraz i odustala. Da ne pominjem to da sam ja zaista imala problem koji oni, koji su pili s vremena na vreme, nisu imali.

Kada sam bila pripita, fiksirala bih se na percipirane, često nepostojeće nepravde koje sam pretrpela. Naslađivala sam se nizanjem i projektovanjem svojih nesigurnosti, proživljavajući srceparajuću priču svog života, iznova i iznova. Bila sam okrutna i nemilosrdna prema sebi.

Moje ponašanje je odbilo mog dečka. Konačno me je šutnuo, umoran od mojih sranja, i s pravom je to uradio. Napatio se sa mnom; do tog trenutka, bio je strpljiv kao svetac. Da je nastavio da bude takav, bila bih ubeđenja da je u pitanju drugi Hristov dolazak. Ali nije, a i zašto bi? Ni ja to nisam želela. Mislila sam da mi nema spasa. Ležala sam na kauču, zurila u daljinu, plakala i proživljavala svoje postojanje, bezuspešno pokušavajući da umirim svoje drhtave ruke.

Svake večeri bih se onesvestila, i svakog jutra se budila u izmaglici. Navikla sam da više ni ne gledam poruke koje sam slala prethodne večeri, užasnuta time šta bih mogla da ugledam. Posedovanje telefona u opijenom stanju bi trebalo da bude nezakonito.

Kada bih još bila pri svesti u dva ujutru, nastupio bi trenutak užasa. Kako da nabavim još? Radnje samo što se nisu zatvorile, a suviše sam omamljena da bih vozila. Osećajući da ne mogu da preživim narednih 30 minuta u svesnom stanju a da ne popijem još nešto, nakon što sam popila više čašica nego što mogu i da prebrojim, iskusila bih istinsku bespomoćnost. Bila sam rob svoje bolesti.

A to nije bila samo uobičajena višednevna pijanka, jer sam pila svakodnevno. Svaka pijanka ima svoj kraj. A kada se nešto događa svakodnevno, to onda nije slučaj. U nekom trenutku, imaš samo dve mogućnosti, da prestaneš, ili da umreš.

Zašto sam prestala? To ne umem da kažem. Jedne noći mi je jednostavno palo na pamet, kada sam bila blizu toga da se onesvestim, da bih možda – samo možda, saslušaj me, pameti – mogla da prestanem tako da živim. Ludo, zar ne?

Morala sam da priznam da to ne mogu sama da izvedem. Stvarno sam morala da razgovaram s ljudima koji su prošli isto što i ja, s ljudima koji su to prebrodili. Ono što me je sprečilo da poslušam ranije savete je bio moj glupi, bolesni ponos. Gutanje tog ponosa i shvatanje da nemam potpunu kontrolu nad ovim igrokazom je teško, ali neophodno. Da bi prestao da piješ moraš potpuno da razmontiraš svoju psihu i ego, koji je kod mene bio prevelik, može se reći.

U trenutku pijanog očajanja, pre nego što sam se onesvestila, poslala sam poruku jednom trezvenom prijatelju u kojoj sam mu napisala da mi je život postao nepodnošljiv. Kada sam se ujutru probudila i mamurna pročitala njegov odgovor, znala sam da je došao taj trenutak.

Odveo me je na sastanak pijanaca sličnih meni, ali koji su prekinuli tu naviku. Slušala sam šta neki čovek priča. Nije bio zlostavljan kao dete, niti je imao neku stvarno srceparajuću priču, osim te da je odrastao u srednjoj klasi i bio depresivan. I život je mogao da toleriše samo kada je opijen. Izgledalo mi je kao da se obraća direktno meni..

Ljudi oko mene su se ponašali normalno, i izgledali su normalno. Izgledali su kao ja. Šta više, izgledali su i bolje od mene. Bili su bolje obučeni, uredniji, i delovalo mi je da finansijski stoje bolje od mene. I svi su priznavali da su nemoćni kada je u pitanju alkohol.

Okružena ljudima koji se bore sa manje-više istim problemima kao i ja, iznenada sam osetila da nisam sama u ovome. Što je bilo potpuno suprotno od toga kako sam se osećala više meseci i godina unazad. Pila sam zato što sam se osećala usamljenom, čak i kada sam bila u društvu drugih, potpuno i sasvim sama u bezbožnom univerzumu. E sad, nisam sasvim sigurna da bog uopšte postoji, ali znam da nisam sama. I zbog te jednostavne činjenice, više ne želim da umrem. Meni je to strano jednako kao što je nekoj normalnoj osobi strana pomisao da želi da umre. Ali ako ništa drugo, prvi put posle dugo vremena, znam da je to osećanje iskreno.

Ako imate problema sa zavisnošću od alkohola, molimo vas, posetite AA.org i NCADD.org i saznajte više informacija o tome kako da dobijete pomoć.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu