Cele prošle godine trenirala sam sa tajlandskim bokserima u Srbiji. Da li mi je stvarno to trebalo?

Posle skoro dvadeset godina u sportu, mogu slobodno da kažem da nisam ja nikada bila neki šampion ni u kik boksu, ni u savate boksu, pa ni u boksu u kom sam danas. Imam spakovane sve osvojene medalje, još uvek kristalno sačuvana u glavi sva takmičenja, svaki jebeni sparing, nokaut, povredu i borbu u kojoj sam istinski uživala, iako se možda ne sećam svih detalja jučerašnjeg dana. Borac sam i to me je ring naučio da budem, na svim životnim poljima. Ali tek u poslednjih godinu dana videla sam gde se postaje šampion. I u krajnjem slučaju, kako. Ali i zašto ja to nisam.

Godinu dana kasnije. 6. decembar 2015. godine. Stojim u uglu gradske sale prepune ljudi koji su došli da uživaju u sportu i borbama i, da se ne lažemo, priželjkujući da vide krv. Za nekoliko trenutaka će pred stotinama sugrađana na ring petnaestogodišnja Sara (koju sam cele godine gledala kako iz devojčice izrasta u divnog malog čoveka), Jakšić (dugokosi dvadesetogodišnji metalac kojem ovaj sport nikako ne ide uz autfit, ali je brutalno talentovan i loži se na to), Mija (najuspešniji takmičar kluba, kapiten, zaljubljenik u sve što ovaj sport nosi), Mile („najteža" dobrica i surovi udarač u isto vreme, koji je verovatno i sada gladan), Luka (zaljubljenik u svaki lakat i koleno koji prođu), Bocki (mališa koji je svašta proživeo u poslednjih godinu dana i bojim se da ima veću tremu nego što bi trebalo) i Maja (prelepa devojka, čije koleno mi je tokom priprema gotovo slomilo rebro). Imam tremu kao da treba da se bijem umesto svih njih i imam tremu od toga hoće li naš trener sve to i preživeti.

Pre nešto više od godinu dana, sasvim slučajno, da bih se spremila za svoj boks meč, došla sam u jedan od svega nekoliko klubova tajlandskog boksa u Srbiji. Novosadski Victory je mali klub u još manjem skloništu, ušuškan, sa svim veličinama koje ovaj sport nosi, znam sada, godinu dana kasnije.

Smrdljiva sala kao i skoro svaka prava u kojoj se kale borci za, uglavnom, ni sami ne znaju šta sve. Došla sam da sa namerom da ostanem tu svega mesec dana, čvrsto odbijajući da ikada u životu naučim da udaram kolenima i laktovima, jer mi je i danas, posle svega proživljenog, i dalje presurovo.

- Ok, treninzi su svaki dan od osam uveče, pa izvoli. Jebiga, moraćeš da radiš u paru sa nekim sve što i drugi, nisi klinka, nije ti sve ovo novo, naučićeš, a na kraju treninga ćemo ti i ja raditi boks – bio je iskren Bogdan, ili Boba, ili trener, kako ga već ko zove ovih nekoliko godina, koliko klub postoji i koliko taj negde tridesetogodišnji, tada otac dvoje dece, a danas troje, ostavlja sate i sate u ovih nekoliko šarenih zidova.

Šta sam tada osećala, teško da mogu i da se setim, ali negde, nije mi bilo teško da se dok se zima uvlačila u svaki dan, sat vremena vozim busom do te male smrdljive sale, gde skoro nikoga ne znam, da prvi put posle mnogo godina, ponovo treniram bosa (i pobedim kompleks jako ružnih stopala koja su mi ostavljena u nasledstvo) jer treniranje u patikama nije ni opcija, da se kući ne vraćam skoro pre ponoći, potpuno iscrpljena. Danima sam imala kombinaciju psihološkog pritiska toga - koliko u stvari ne znam ništa o ovom sportu, a koliko treba da se spremim da sačuvam glavu u meču od 10 rundi koji me očekuje. I kako da sačuvam uopšte jebenu snagu tokom celog muay thai treninga i onda na kraju dam sve od sebe u rundama čistog boksa. A nemam skoro nijedno poznato lice da mi u tome pomogne. A imala sam milion pitanja svaki dan.

I osećala sam da me ne vole tamo. Prva sam žena koju je trener prihvatio da sprema za neki meč i bila sam uljez. Koliko sam znala, trenirale su devojke, ali trener je čvrsto odbijao da u grupu takmičara koja je trenirala od šest popodne ubaci neku jer bi to u nekom momentu i značilo da će morati kad tad da joj stoji u uglu. I verovatno u nekom momentu gledati kako u ringu i krvari. Iako je mene spremao samo za boks, posle nekog vremena, pristao je da dođem ranije i treniram sa momcima.

Nisam smela da zakukam, naredila sam sebi, da pričam uopšte, samo da se prilagodim, kada god me uopšte puste u taj svoj svet. I bila sam smotana i spora, usporavala sam svakoga ko bi se našao samnom u paru, ali prokleto žensko nije htelo da odustane. Nisam došla da se zabavljam i sklapam prijateljstva čvrsto sam rešila. U svoj toj pari testosterona na svakom jebenom treningu, jedini način da te prihvate bio je da se pobiješ sa njima kada god se za to ukaže prilika. Da i kada me svi ti momci teži od mene, udare skoro svom snagom, ne zakukam na sav glas (osim u sebi) i nastavim dalje. Nije mi tada uopšte bilo jasno zašto mi je to i bilo bitno, ni približno jasno kao danas.

Nikada nisam bila prgavi borac, da po svaku cenu vraćam milo za drago. Sve do prvog sparinga u klubu tajlandskog boksa. Za razliku od nekih drugih, srodnih borilačkih sportova, ovde su dozvoljeni i poželjni hvatovi i bacanja. Uvek sam to mrzela i pizdela kada god me neko „počisti" i ostajala dole i po nekoliko sekundi da psujem sebe.

Onda, sećam se ko juče, Luka je na jednom sparingu jedva dočekao da me počisti, ali sam u deliću sekunde bila toliko rešena da ne padnem sama, da sam svom preostalom snagom povukla i njega. Sa tada nekih dvadeset kila više od mene, pao je svom tom težinom na mene i izbio mi sav preostali vazduh. Ali prgavost koju sam tada prvi put upoznala u sebi, naterala me je da ustanem prva i sačekam njega da se digne i da nastavimo. Ne može se u reči nažalost, pretočiti sve ono što osećate kada sami protiv svih jako želite da uspete u nečemu

Prošao je i taj moj meč jednog vikenda. U ponedeljak sam se, sam bog zna zašto, vratila u salu.

Kuva mi u stomaku i glava tutnji i ide mi se u vece, sve isto kao pred moj meč, dok gledam kako trener Sari navlači kacigu. Devojčica koja je u klub došla kada i ja, sada treba da radi svoj treći meč. Samo što sada više nije bila devojčica kojoj sam pre godinu dana, pre nego što ću da odem na meč, poklonila svoje najdraže roze bandaže. Devojčica kojoj smo na trčanju tokom pet kilometara objašnjavali zašto ne treba da kupi knjigu aktuelne blogerke i nikada ne bude prepotentna kao Ronda Rouzi. Devojčica koja pre treninga meni plete pletenice i priča o simpatiji, a onda se pobijemo ko da sutra ne postoji.

Sada je rešena da pred verovatno celom školom koja je došla da je bodri, ne posustane ni sekunde. I nije! Jer je već posle prvog meča rešila da više ne bude devojčica, već bokserka u nijednom drugom, već samo tajlandskom boksu.

Foto by Aleksandar Jovanović

Godinu danas kasnije, sa ponosom mogu da kažem da sam jedna od tri žene (tačnije dve, plus jedna devojčica) koju je Boba pristao da sprema za mečeve. Godine i, možda, nemanje muda (bukvalno) učinili su svoje da se na ring nikada ne popnem kao muay thai borac, ali negde verujem da sam kroz ove dve devojke kojima sam, koliko sam mogla pomogla sparinzima da se za svoje mečeve spreme, namirila i tu želju. Tačnije, pobedila neke svoje demone i namirila neke druge.

Pripreme za ovu, jedinu reviju tajlandskog boksa u Srbiji, ovim klincima traju cele godine. Iako svesni da u matičnoj muay thai disciplini verovatno nikada neće imati državna prvenstva i mogućnost da osvoje medalje, treniraju ujutro, odriču se pa skoro svega – i Egzita i rođendana i žurki na Oficircu i opuštanja uz alkohol i sve one hrane koja je nezdrava, ali nas usrećuje na momente. I plaču, verovatno kada ih niko ne vidi, od bolova, povreda, psihičke eksplozije mozga kada im je meč za koji se pola godine spremaju otkazan, kada ih izda sportska sreća, pa za poen izgube prvi meč na Svetskom prvenstvu u kik boksu, jer prvenstava u tajlandskom boksu ne postoje, kada izgube u polufinalu pred domaćom publikom, i kada znaju da posle svega toga, za par sati kada će i svanuti, treba opet da se vrate u salu.

Ali vraćali su se i gurali dalje. Nisu bili tim kada sam ih počela upoznavati posle mesec, dva koliko sam već dolazila u klub. Trenirali su zajedno, okupljeni oko trenera kojeg, nisu ni svesni ni danas verovatno, većina boraca iz celog sveta, možda nikada ni nema sreću da ima (iz svog iskustva to mogu i da potpišem). Uradiće sve što im se kaže, ali neće biti inicijatori. A onda, negde na polovini prošle godine, počeli su da komuniciraju, da pomažu jedni drugima, da pomažu i meni. Počeli su da odrastaju.

I dalje sam ona što ne zna dobro laktove i kolena i radi mečeve u boksu. Ali probaću ovako da objasnim: znate ono kada igrate neku video igricu i prelazite nivoe i skupljate nove moći za svašta? Pa ih u borbi malo koristite, malo ne? Pa onda baš izdominirate i dobijete neke super kul na koje se navučete i ne možete bez njih?

E tako sam se ja osetila posle šest meseci treniranja tajlandskog boksa. Kada koleno ili lakat prođu posle višemesečnog smešnog pokušavanja, uh, pa onda ne možete ni bez bekfista, ni svega ostalog što ovaj brutalni sport nudi. Pa vam i u boks meču zamalo krene i noga ka protivnici, pa se nasmejete u sebi, samoj sebi. Ne bude vam žao što ste pokušavajući, još na početku slomili mali prst na nozi, namestili ga i nastavili trening, ni što ste gledali kako drugima iskaču kolena i pucaju arkade, ni što više od lou kikova nemate celulit na nogama (to svakako nije žao) i što ne znate u kom momentu vam se telo naviklo na udarce i više vam ne izlaze modrice. Znam, znam da ovo nije baš normalno razmišljanje, ali jeste za one sa kojima ste godinu dana bili jednako ludi.

Foto by: Milenko Đilas

I rešiš tako da ostaneš i svaki sledeći dan iako ne nalaziš razuman razlog da to objasniš onima koji ostaju da žive u tom svetu iznad skloništa u koje silažiš i ostaješ satima, bez bilo kakvog signala sa spoljašnjim svetom. I mrziš kada zbog posla ili povrede ne možeš, mrziš jer su svi drugi mogli.

Sara je pobedila, a onda i Jakšić, Luka, Maja, Mile i Mija. Bockijeva trema je bila nesavladiva nažalost, ali sada zna kako ne treba, za sledeći put.

I gledala sam ih sve, tako gotovo veličanstvene, sa svim tim skupljenim besom, energijom i neopisivom željom da neko vidi šta sve mogu, za šta su sve spremni da se životom bore, gde ostavljaju mladost, potpuno svesni da možda nikada neće biti nagrađeni onako kako bi u stvarnom svetu trebali da budu – da žive od svega toga čemu se toliko daju. A imaju svega dvadesetak godina i evo, godinu dana kasnije, čvrsto verujem da će njih nekoliko postati veliki šampioni!

Neke će možda elan dva vezana dobijena meča previše poneti, pa neće znati da se bezbedno prizeme kada i za to dođe vreme, nekima će sigurno dopizdeti svo mučenje i odricanje i reći će šta meni ovo uopšte treba, neki će se zaljubiti i salu zameniti seksom, a samo njih nekoliko će ostati u tome do kraja, jer jebi ga, samo i jedino tako se postaje šampion – da sve svoje uložiš u samo jednu želju. I nju bukvalno živiš, dok je stvarno ne proživiš!

Foto by: Nenad Mihajlović

Luka (23)

Nema šta, treniram da bih napredovao u sportskom smislu, ali pre svega fizicki i mentalno. Sazrevam. I pre mi se dešavalo bacim protivnika u nokdaun ili nokautiram, dosta puta sam nos polomio protivniku laktovima i nikad nije to budilo nešto posebno u meni. Tek od meča iz Slovačke od pre nedelju dana, osetio sam razliku, da ulazim u meč sa željom da ga povredim i željom da se potučem. U suštini, laktovi me lože.

Mile (27)

Tajlandski boks zato što je najkompletniji udarački sport. Treniram devet godina. Najdraži meč mi je prvi, jer sam na njega čekao baš dugo i pobedio sam za 30 sekundi nokautom.

Jakšić (20)

Za šta treniram… Hm, dobro pitanje. O samom odlasku na trening više ni ne razmišljam, to je vec postala moja obaveza i rutina. Treniram skoro pet godina i odričem se mnogo stvari. Zapravo, odričem se jednog dela sebe jer sam metalac, a seks, droga, rokenrol i profesionalni sport ne idu baš zajedno. Verujem u sebe i znam da mogu mnogo u ovom sportu. Moj sportski san je da budem najbolji u svojoj kategoriji i ništa manje od toga ne prihvatam. Ovaj sport je brutalan i prelep, cilj i jeste da povrediš protivnika i naneseš što veću štetu. Bar meni jeste Nikad nisam osetio da me se protivnik plaši, a za takve borce imam samo savet da skupe muda ili promene sport.

Maja (25)

Tajlandski boks treniram zbog profi meceva, amaterska me ni me zanimaju. Treniram zbog lične satisfakcije i nenormalnog osećaja u ringu i zato što ne mogu da zamislim da ne treniram u životu. Odričem se druženja, izlazaka, zapostavljam fakultet, dakle svega, čak i čokolade. Sportski san mi je uspešna profi karijera na svetskom nivou. A najdraži mi je ovaj poslednji mec, zbog prvog zvaničnog nastupa za Victory, zbog ogromne podrške i zato što sam, pored svih problema, uspela da uđem u ring i pobedim.

Foto by: Nenad Mihajlović

Sara (15)

Tajlandski boks sam počela da treniram iz radoznalosti jer sam želela da probam nešto novo, ali nisam mislila ništa ozbiljno jer sam se plašila sparinga. To je trajalo možda mesec dana. Posle prvog sparinga, jedva sam cekala sledeći. Iako nema državnih prvenstava kod nas, pronađe se uvek neka revija u inostranstvu. Odričem se izlazaka i druženja i odrastanja, ali želim da postanem najbolja na svetu.

Mija (25)

Treniram osam godina. Čega se odričem? Izlazaka, fakulteta, posla i stabilne plate, nedeljnog ručka, čokolade, malo više lepšeg raspoloženja i neke sigurnosti većinom vremena, ali mi ničeg nije žao. Svi misle da to tako glatko ide, treniraš, spremaš se, pobediš.

Mene često pitaju što nisam srećan posle pobede. Šta da im kažem? Naravno da sam srećan, al jedna pobeda ne znači ništa. Prošle godine sam izgubio od borca za kojeg nikad ne bih rekao da moze da me pobedi. Nekoliko meseci pre te borbe sam imao velikih privatnih problema sa kojima nisam uspeo da izađem na kraj, trenirao sam koliko sam ja mislio da je dovoljno, mentalnu pripremu gotovo skroz odbacio i dobio tri šava iznad levog oka da me lepo podsećaju na to sve. I niko ne može da mi obriše osećaj gađenja prema samom sebi u toku tog meča i kad sam tek posle pet laktova u glavu shvatio šta sam uradio, odnosno šta nisam.

Bogdan - trener

Za uporne nema prepreka. Naši takmičari se bore i u kik boks disciplinama i putuju stotine kilometara da bi se borili u matičnoj sportskoj grani. Muay thai krasi velika tradicija, sportski ferplej i poštovanje između takmičara. Rizičan je, slažem se, ali surov, ne bih rekao.

Bio si protivnik žena u ovom sportu. Na poslednjem takmičenju si izveo dve devojke? Da li je i šta drugačije kada njima stojiš u uglu, u odnosu na momke?

Bio sam, zbog pometnje koje unose cure u sali prepunoj nezrelih momaka … I zbog činjenice da su njihova tela još krhkija i osetljivija. Ali vremenom sam naučio da kontrolišem nezrele momke i da sa curama radim malo drugačije kako bi ih što bolje spremio. Za sada uspevam…

Šta ti prolazi kroz glavu dok se biju u ringu, a šta kada se povređuju?

Prvo oni se ne biju, jer da se biju, utrčao bih i ja da pomognem, ali pošto se bore, kroz glavu mi prolaze sve mane protivnika i kako da ih oni iskorsite da bi dominirali i odneli pobedu, kao i neke njihove greške koje moraju ispraviti. Kada se povrede, to je samo opomena da su naša tela krhka i da moramo da uradimo sve kako bi ih što bolje pripremili da izdrže napore. Bude mi žao, ali ne previše već se koncetrišem preko same činjenice da je neko povređen, u oporavak i nastavak tamo gde smo stali. Svi dobiju dve prilike, treću traže u nekom drugom klubu, nažalost. Život je suviše kratak da bi tugovali i gubili vreme kukajući. Nema izgovora, samo izazova.

Foto by: Aleksandra Jovanović

Cela moja godina, uz sve drugo, na svim ostalim životnim poljima, ipak je bila u znaku ovog neplanskog ostanka u skloništu. Da li mi je to trebalo? Definitivno nije i mrzim što nisam bila karakter da se posle meča više nikada ne vratim i ne osećam ovo što, dok čekam početak novih priprema, osećam – zavisnost od prokleto dobrog sporta i svih ljudi koje on okuplja. Da iznova učimo kako preživeti još jednu godinu koja već ne obećava.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu