​Radeći u luksuznom salonu lepote zamrzela sam bogatašice

Kad sam imala 22 godine, preselila sam se u Čikago sa 500 dolara u džepu, bez zaposlenja i sa diplomom državne škole iz engleskog koja nije impresionirala bukvalno nikog sem moje šire familije. Posle nekoliko nedelja mejlova u kojima su me odbili za skoro svaki posao u književnom svetu, odlučila sam da je plaćanje stanarine važnije nego impresionirati bilo koga kod kuće. Dobila sam posao na recepciji fensi salona u Gold Koustu, delu grada punom starih zgrada vrednih više miliona dolara, užasnih noćnih klubova i zaraćenih frakcija luksuzne poslovne pratnje.

Moj razgovor za posao više je ličio na audiciju za filmsku ulogu. Od mene se tražilo da uz CV priložim i svoj portret, a prvo što je osoba zadužena za zapošljavanje uradila bilo je da uživo uporedi moju fotografiju sa mojim licem iz stvarnog života. Postavila mi je nekoliko nebitnih pitanja o mom nepostojećem iskustvu recepcionerke, potom ocenila da sam dovoljno lepa da mogu da počnem da radim naredne nedelje. Jasno mi je stavila do znanja da su devojke za glavnim pultom hodajuća reklama salona. Naša kosa mora svakog dana da bude savršena, naša šminka besprekorna. Ako se pojavimo noseći nešto šljampavo, moramo da odemo kući da se presvučemo ili da kupimo novu odeću od svoje izdašne plate od devet dolara po satu.

Prva ću priznati da me je rad u tom okruženju pretvorio u nadrkanog narcisa. Bila sam pomalo u tom fazonu i pre, ali teško je ne postati potpuno opsednut svojim izgledom kad svi tamo samo o tome pričaju. Mog prvog dana troje različitih ljudi mi je reklo da bih izgledala bolje kad bih ofarbala obrve i bili su u pravu. Ispostavilo se da izgledam sjajno sa tamnim obrvama, šatiranom kosom, savršeno nanesenim "mačjim okom" i širokom paletom "aveda" ruževa na raspolaganju. Volela bih da se šalim kad kažem da sam bukvalno provodila sate zureći u svoj odraz u ogledalu, za vreme radnog vremena i posle njega. Pretvorila sam se u jebeno čudovište.

Srećom, moj novi razuzdani ego bio je svakodnevno zauzdavan. Tokom studija sam radila kao konobarica, pa sam mislila da znam kako je to kad se na poslu prema vama odnose sa nipodaštavanjem. Ali pijane mušterije u mom starom sportskom baru u Mineapolisu bile su mala deca u poređenju sa privilegovanim, bogatim domaćicama koje su posećivale naš salon lepote. Retko sam uspevala da preguram dan a da me ne nazovu glupom kučkom zbog nečega što nije bila moja krivica. Jednog kišnog dana, žena u krznenom kaputu pomenula je kako od takvog vremena samo postane "melanholična". Kada sam se složila s njom, prevrnula je očima i rekla: "Oh, dušo, nemoj da se praviš da znaš šta ta reč znači."

Svakog dana sam doživljavala neko slično poniženje. Usluga feniranja od 10 dolara koju je salon uveo u sklopu friziranja uvek bi razjarila najveće ludake. Gošće nisu imale nikakav problem da plate preko 200 dolara za svoju frizuru, ali Bože sačuvaj da plate i cent više za njeno oblikovanje. Ne mogu ni da prebrojim koliko puta su žene sa torbama marke "birkin", koje koštaju više od mog čitavog studentskog školovanja, vrištale na mene zbog te neznatne cene od 10 dolara.

Držale smo se i politike bakšiša isključivo u gotovini, što je dovelo do manje napojnica za frizerke koje su praktično od njih živele. Jedna stalna mušterija dolazila je svake dve nedelje na tretman u vrednosti od 400 dolara. Kad bi završila, tvrdila je da mora da skokne do bankomata preko puta po gotovinu za napojnicu. A svaki jebeni put bi izašla iz salona i — naočigled sviju za glavnim pultom — ladno ušla pravo u taksi.

Jedina stvar koju su bogatašice izgleda mrzele više od plaćanja i centa više nego što je neophodno bilo je čekanje. Jednog dana sam pozvala ženu da joj kažem kako se termin pre nje malo odužio i zamolila je da dođe u 4:20 umesto u 4. Obavestila me je da je čekanje od 20 minuta za nju potpuno neprihvatljivo. Doći će tačno u svoje zakazano vreme i ni sekund kasnije.

Pojavila se besno u 3:15, 45 minuta pre svog prvobitno zakazanog termina. Predstavila sam joj se dok smo razgovarale telefonom i sada sam joj ljubazno ponovila da, jeste, i dalje će morati da čeka, a ona je iz sveg glasa počela da viče moje ime: "E, pa KAROLINA, ne znam ko je bio tako glup da te zaposli, ali sasvim sigurno nećeš još dugo raditi u OVOM GRADU. MOJE VREME JE VEOMA DRAGOCENO. REKLA SAM TI VEĆ PREKO TELEFONA ."

Salon je bio smešten u delu Gold Kousta koji su meštani zvali "Vijagranski trougao" zbog mnoštva bogatih starijih muškaraca i žena sa lažnim grudima koje su ovi plaćali da im prave društvo na večerama i, pretpostavljam, tokom nastranih hotelskih sesija rokanja u dupe. Te žene dolazile su u naš salon da se časte pilingom celog tela, zamenjivanjem dugih nadogradnji plave kose i kupovinom proizvoda vrednih na hiljade dolara. Najveće drmatorke bile su između srednjih i poznih četrdesetih, botoksovane do neprepoznatljivosti. Nisu baš otvoreno pričale pred devojkama na recepciji o tome kako su došle do novca, ali bi se zato bez problema istrtljale pred frizerkama, koje su nam prenosile sve pikanterije — vikende od 12.000 dolara u Kabou, apartmane od milion dolara koje im sponzorišu dugogodišnje tatice.

Morali ste da budete pomalo ludi da biste radili na mestu na kojem je svaka mušterija hodajuća tempirana bomba. Jedna slatko nevinašce koje je upravo sišlo sa autobusa iz Nebraske dalo je otkaz posle samo tri sata prvog dana na poslu, kada ju je nezadovoljna mušterija preko telefona nazvala glupom pizdom. Pristojne devojke padale su na tom mestu kao muve. Radeći tamo postala sam debelokožac, ali i zlobna. Nisam bila svetica ni pre toga, ali nakon svega nekoliko kratkih nedelja tokom kojih su me bogatašice hranile govnima, razvila sam neobavezan stav "odjebi ih pre nego što one odjebu tebe". U kombinaciji sa krajnjim narcisizmom koji je zahtevao posao, postala sam stvarno predivna osoba za društvo.

Bila sam smrad — rad u okruženju koje je podjednako plitko i agresivno samo je to pospešio. Ako se prema nekom ponašate kao da je đubre čija je jedina vrednost njegov izgled, on će na kraju početi tako i da se ponaša. Sada se trudim da se prema svakom profesionalcu koji vam pruža neku uslugu odnosim kao da mi je upravo uručio dugo očekivano pismo u kojem me obaveštavaju da sam primljena na Hogvorts. Ne mogu biti ljubaznija.

Na tom poslu naučila sam neke osnovne životne veštine: kako da nanesem ruž, kako da smirim psihopatkinju u menopauzi koja preti da će ubosti moju koleginicu pincetom od 100 dolara, kako ostati hladan dok pomažete javnim ličnostima iz druge lige da pronađu savršen suvi šampon. Ali najvažnija lekcija koju sam naučila radeći godinu dana kao vreća za udaranje bogatih domaćica bila je jednostavna: ne ponašajte se kao jebeni kreten. Niko vam ne duguje ništa, ponajmanje devojka koja vam prodaje proizvode za negu kože od 800 dolara. Verovatno je za doručak popila jučerašnju šolju kafe jer je bila suviše dekintirana da kupi novu. Samo joj fale još vaša proseravanja.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu