Četrnaestogodišnji dečak, izbeglica iz Sirije, napravio je Alep iz svojih snova

Tekst: ANNIE JULIA WYMAN

Vael Kutaiš i njegova supruga Šahed su se 2012. godine vratili u Salahedin, južni kraj Alepa iz kojeg su pobegli kada je sirijska vlada prvi put bombardovala grad  buradima – bombama. Eksplozija je uništila Vaelovu prodavnicu elektronske opreme, pa se zaposlio u jednom američkom NVO. Šahed i drugi roditelji su improvizovali osnovnu školu u kraju. Tako su živeli pod stalnom pretnjom od vazdušnih napada: živelo se obazrivo, fleksibilno, pazili su jedni druge, i uvek su bili ili u prizemlju, ili u podrumu.

Negde kasnije 2012. godine, najstarije dete Kutaiševih – svetlooki, dugoruki i dugonogi jedanaestogodišnjak po imenu Muhamed – je prekršio ta pravila. Popeo se na krov dvospratne porodične vile, sa sobom ponevši papir i flomastere za koje je njegovom ocu ponekad bilo potrebno dva ili tri dana da ih nabavi, na teritoriji koju je tada kontrolisala pobunjenička Slobodna sirijska armija. Vael je Muhamedu davao sve što mu je potrebno da bi podržao sinovljevu kompulsivnu ljubav prema crtanju, kaže mi on, ali krov? Narednih nedelja, Vael i Šahed su doneli odluku. Pitali su komšije da li njihov sin može da zauzme prazno prizemlje njihovog stana.

Naredne tri godine, Muhamed je tu prostoriju ispunio panoramom koju je izgubio. Tornjevi od papira, ulice, solarne ploče, jezera, restorani i boemska četvrt, sve to ručno obojeno vodenim bojicama – i to ne nacrtano, već napravljeno u tri dimenzije, prema arhitektonskim modelima koje je video na internetu. Zeleno drveće je stajalo pored nebodera visokih više desetina santimetara. Alep je nekada bio najveći grad u Siriji: pre više hiljada godina, bio je jedan od stajališta na putu svile. Muhamed je pomislio da bio ponovo mogao da bude lep, moderan i jak. Na njegovom radnom stolu je rastao novi Alep, iz koga je on obrisao bilo kakve tragove petogodišnjeg stradanja: grad bez ISIS-a, Al Nusre ili Bašara al Asada.

Muhamed je dnevno na svom projektu provodio po četiri do pet sati, „naravno, sa pauzama", kaže mi on. U međuvremenu, uslovi su se u Alepu i Siriji pogoršali. Prijatelji i komšije su stradali; bomba je razvalila improvizovanu školu; Muhamedovu mamu su izvukli živu ispod ruševina. A onda je jedna komšinica, Vad Alkateab, koja je novinarka, prenela poruku Muhamedu i njegovoj porodici. Da li je voljan da pošalje svoj rad na izložbu u Sjedinjene države? Kontaktirao ju je kustos jednog muzeja, Aleks Kalman. Da li bi bilo moguće da Muhamed da svoj rad za izložbu na Menhetnu, skoro 9 hiljada kilometara daleko?

Muhamed se složio.

Da bi stigao do njujorškog Mmuzeja, gde je Muhamedov Alep budućnosti izložen do kraja decembra, njegov rad je morao da prođe skoro isti put kao i milioni izbeglica: išao je od osobe do osobe, od prtljažnika automobila do hotelske sobe, počevši putovanje sa istih ulica koje je Muhamed napravio na svojoj maketi, sa istom kombinacijom slučajnosti, hitnosti i rizika. Kalman, kustos Mmuzeja, saznao je za Muhamedovov rad ranije 2015, kada mu je prijatelj poslao snimak koji je prikazan na britanskom Kanalu 4. Kalman je onda poslao mejl producentu te televizije. Nakon gomile mejlova i tragova, došao je do novinarke koja je napravila snimak. Vad Alkateab, za koju se ispostavilo da je Muhamedova komšinica, odgovorila je u roku od par dana, mada Kalman kaže da mu je delovalo kao da je prošlo dve nedelje.

Muhamed je narednih nekoliko nedelja proveo praveći nove delove Alepa budućnosti. U međuvremenu, predvođeni Kalmanom i Alkateabom, grupa turskih i sirijskih neznanaca je mejlovima i preko WhatsApp-a  organizovala prevoz iz srušenog grada u zemlju u kojoj su tenzije između turskih građana i sirijskih izbeglica već eskalirale u nasilje.

Detalj 'Alepa budućnosti' Muhameda Kutaiša u Mmuzeju 2 u Njujorku. Fotografija: Eni Džulija Vajmen

Prvi koji je poneo maketu je bio doktor pod imenom Zahed Katerdži – muž Alakteabove – koji je u prtljažniku svojih kola preneo maketu od doma Kutaišijevih do pograničnog grada na jugu Turske, Gazijantepa. U raskošnom hotelu Tugčan, predao je ogromnu providnu plastičnu kesu punu papirnih zgrada i drveća.

Kesu je preuzeo Ozgur, Tručin koji je odneo maketu jednom prijatelju koji je napravio kutuju za njen transport. Ozgur je onda spakovanu maketu odneo u DHL, gde je Eva, dizajnerka iz Istambula, već ispunila sve potrebne carinske forumlare. Ozgur preko Votsapa objašnjava da je želeo da učini nešto i za Sirijce i za Turke odjednom; Eva mi je u mejlu objasnila da je pomislila da nema izbora, s obzirom da je majka.

Muhamedov Alep je u Njujork stigao 24. decembra 2015, nakon tri dana transporta. „Bio sam budan 72 sata", rekao mi je Kalman preko telefona, ranije ovog leta. Kasnije mi je poslao fotografiju ekspolozije trake i kartona: istog skromnog materijala od koga je napravljen Alep budućnosti.

Na maketi, tvrđava stoji na niskom papirnom brdu na kome se jasno vide Muhamedovi potezi četkicom. Isto to brdo, nazad u Siriji, se koristi još od 3000 godina pre nove ere, mnogo pre nego što je tvrđava sagrađena – Abraham je možda tamo muzao koze – ali je sada civilima tamo zabranjen pristup. Tokom sukoba, UNESKO se zalagao za to to da se očuvaju i dokumentuju istorijske lokacije u Siriji, pa je čak tamo slao i obučene civile sa trodimenzionalnim skenerima. Na fotografijama Alepa, sada možete da vidite preostale zidove tvrđave kako se ruše nadole prema gradu, koji je sada prekriven belom prašinom od svojih uništenih zgrada.

Pet spratova ispod stana u Tribeki, gde se ponekad nalazim sa Kalmanom da razgovaramo o njegovom poslu kustosa, nalazi se preuređeno okno za lift, koje sadrži tri zida staklenih kutija osvetljenih sakrivenim LED svetlom. To je Mmuseumm, koji su osnovali Kalman i još dvojica filmadžija, sada potpuno pod njegovom zahtevnom i idiosinkratičnom upravom. Prečujem Kalmana – visokog, kovrdžavog i brbljivog čoveka od trideset i nešto – kako ovo mesto naziva savremenim prirodnjačkim muzejem, savremenim arheološkim muzejem, i savremeni domaćim muzejem. „Novinarstvo predmeta" je fraza koja mu je sada draža, i koju je smislio dizajner Rov Voker. Kalman misli da ćemo ako naučimo da gledamo svakodnevne predmete moći da otkrijemo nove priče – čak i goruće teme – u svom savremenom svetu. Trenutno su u Mmuzeju, tokom njegove pete sezone, izloženi: drangulije na temu Trampa; artefakti koje su imigranti ostavili na meksičko-američkoj granici; verne kopije valute ISIS-a.

Nekoliko metara niže niz uličicu, nalazi se još jedno čudno mesto: dodatak Mmuzeja, Mmuzej 2. Na katancu na vratima piše „OJAČANO": Kalman ga skida jednog popodneva da bih pogledala umetničko delo koje se sada zove Alepo budućnosti. Na malom ispustu, osam blokova papirnog grada zauzima nišu od otprilike jednog kvadratnog metra. Tu su drveće, autići, solarne ploče, reka, most preko reke koji se diže da bi ispod njega prošao jedrenjak. Par taksija je parkirano kod alepske tvrđave, jedne od najstarijih tvrđava na svetu, koju je 300 godina pre nove ere izgradio Saif al Daul al Hamadani. U blizini se nalazi kula sa bazenom na krovu, još jedna kula sa heliopadom – vizija Alepa koji ne samo da je obnovljen, već je i unapređen. Tu se nalazi i park, zato što Muhamed dodaje park na svaku maketu koju napravi.

Alepo budućnosti odlazi iz Mmuzeja 2 kasnije ove nedelje, da bi ga pripremili za narednu sezonu i transport u London, na predstojeću izložbu u Muzeju Viktorije i Alberta, koja se prikladno zove Dizajn budućnosti. Ako je posetite, videćete snimak Muhameda koji boji drveće. Iza njega ćete videti krš koji se nalazi u njegovom studiju – toj prostoriji u prizemlju – i njegove crteže na zidovima, pošto je Kalman u izložbu uključio i snimke koje je Vad Alkateab snimila za Kanal 4. U katalogu za izložbu se takođe nalazi izjava Alakateabove, u kojoj opisuje svoje nade za Alep i Siriju. Za slobodu i pad tiranije, uz pomoć sa Zapada, kaže ona, potrebna je pravovernost, naročito sada, kada će Sjedinjene Države možda stupiti u bliskije odnose sa Rusijom, koja je podržavala Asada u tome da masakrira sopstveni narod.

Sirijci napuštaju deo Alepa koji kontrolišu pobunjenici i odlaze u deo koji kontrolišu vladine snage, 13. decembra 2016. Fotografija: Karam Al-Masri/AFP/Getty Images

Dvadesetpetogodišnja Alkateab je počela da radi kao samostalna novinarka 2012, unutar grada, rizikujući svoj život i slobodu. „Snage režima mogu da uhapse ili kidnapuju bilo koga", kaže mi u govornoj poruci poslatoj preko Votsapa. Imala je 21 godinu kada je sukob počeo. Kaže da joj je najveći strah to da možda bude prinuđena da ode. Usred svog izveštavanja, i dalje ima vremena da radi na drugim filmskim projektima, uključujući i duži rad o majčinstvu pod opsadom, i tome kako je bilo biti trudan tokom opsade. „Ja lično, kada se osećam loše, odem u Stari Alep", kaže mi Alkateab. „Šetam ulicama i gledam spomenike. To mi ulije energiju i nadu".

I Muhamed se seća starog sjaja Alepa. Kada je počeo da radi na maketi, počeo je sa modelom tvrđave, za njega – kao i za većinu ljudi koji poznaju Alep – „simbol grada" (Takođe je u ranoj fazi napravio maketu svoje srednje škole, koja je „svedočila o njegovom detinjstvu").

Dok razgovaramo preko Skajpa, veoma je strpljiv sa mojim pitanjima, od kojih se mnoga odnose na informacije koje je kustos Kalman već prikupio od njega. Takođe je i temeljit, često traži pojašnjenje od našeg prevodioca. U ranoj fazi razgovora, prišao je Muhamedov mlađi brat i mahnuo, a onda su svi članovi porodice Kutaiši, roditelji i deca, njih sedmoro, prišli i pokazivali znak mira.

U to vreme, Kutaišijevi su bili u jednom turskom lučkom gradu i proslavljali bajram na svom prvom odmoru od početka sukoba. Dan su proveli kupajući se, i u Muhamedovoj kosi se videla so iz okeana. Ovog leta su napustili Alep, i smestili se u jednom drugom gradu na jugu Turske. NVO u kojem radi Muhamedov otac im je obezbedio odgovarajuće dokumente za odlazak iz Sirije. Njegova deca nemaju dokumenta, ali Vael kaže da ionako ne želi da odrastu u Turskoj, gde često tuku i pljačkaju izbeglice. Vael kaže da ne bi želeo da živi u Turskoj ni da se u njoj nalazi raj. Samo želi da pruži svojoj porodici koliko je god moguće sreće, bez podizanja njihovih očekivanja ili obećanja nemogućeg. Slikarska oprema da, krov ne, rekla bih.

Takođe pitam Muhameda šta misli da će sledeće da uradi. Ne odustaje od ambicije da postane arhitekta. Iako je sve ostavio, ponovo je počeo da crta. Pitam Muhameda da li misli da bi umetnost mogla da pomiri ljude u Siriji. On kaže, „Da, verujem da bi mogla", tonom koji sugeriše da su mu zabavni ljudi koji misle da ne može. Takođe mi kaže da ima poruku za javnost: „Ako vam je dete nadareno, molim vas, pomozite mu da razvije svoje veštine. Pomozite nam da obnovimo našu zemlju i društvo".

U Muzeju Viktorije i Alberta, Muhamedova maketa će biti izložena pored blistavog sivog ringa: još jedne makete, koju je izgradila britanska firma Foster & Co, makete Eplovog drugog sedišta, u Kupertinu u Kaliforniji. Kustos Rori Hajd kaže da se postavljanjem rada Muhameda Kutaiša pored Normana Fostera postavlja jednostavno pitanje: „Čija je budućnost"? Muhamedov rad opisuje kao „spekulativan, ambiciozan, velikodušan". Nešto u njegovom tonu sugeriše da misli da radovi sa takvim kvalitetima mogu da stanu ravnopravno pored bilo čijeg. Muhamed taj fenomen objašnjava jasno: „Moja tuga zbog uništenja me je izuzetno inspirisala".

Posle više od dva sata našeg intervjua, naš prevodilac ustaje i odlazi na preko potrebnu pauzu. „Samo ćemo sačekati da se vrati", kaže Kalman, sedeći pored mene u Njujorku. „U međuvremenu, zapalićemo po cigaretu". Vadi elektronsku cigaretu i smeši se. Preko Skajpa, vidim da je Muhamedov otac zapalio cigaretu i naslonio se na ogradu u Turskoj. Iznenada mi otac i kustos deluju kao dva momka koji bi mogli da budu bilo gde, ispred bara, ili na pauzi u nekoj uličici. Retka i krhka veza – a možda ipak jedna koju je lakše uspostaviti nego bilo kakvu vezu između Alepa i ostatka sveta. Ruski i režimski lovci već nedeljama i mesecima razaraju istočni Alep: oko 250 hiljada ljudi je zarobljeno. Sve bolnice su uništene. Usred borbe, iz užasa koju većina nas nikada neće videti i upoznati, Vad Alkateab piše Kalmanu o čudima. Pravo je čudo, kaže ona, što je ostala živa.

Kada je Amnesti Internešenal prošlog meseca dvaput odao priznanje Alkateabovoj za njeno izveštavanje iz Sirije, ona je na listu ružičaste hartije napisala saopštenje njihovom komitetu za dodelu nagrada. Rekla je da bi to moglo da bude njeno poslednje pismo svetu.  U pismu je napisala da vazduh više ne može da se diše, i da je u toku samo jedne noći na njen kraj bačeno 30 buradi – bombi. Pro-vladine snage su od tada opkolile poslednje četvrti Alepa koje su još uvek u rukama pobunjenika, posle čega su usledili izveštaji o masovnim pogubljenjima civila, o prekidu primirija, a zatim o njegovom ponovom uspostavljanju jedne srede uveče. Alkateab i njen muž su još uvek živi, zatočeni u jednoj gradskoj bolnici. Njihovi životi, kao i životi toliko mnogih drugih Sirijaca, su u velikoj opasnosti.

„Postoji iščezao grad pod imenom Alepo", napisala je u novembru komitetu za dodelu nagrada. „I svi njegovi stanovnici vas mole da se setite svoje humanosti". Jednostavnost njenih reči me je podsetila na nešto što sam videla u njenom filmu o Muhamedu. Na zidu svog studija, on je držao prikačeno jedno parče papira. Na njemu je pisalo: Oni uništavaju. Mi obnavljamo. Mi obnavljamo – u svojim sećanjima, svojim rukama, bilo čime čega možemo da se domognemo – bolji i nestali svet na koji smo jednom sa krova bacili pogled.

* Neka imena u tekstu su izmenjena zbog bezbednosti

Annie Julia Wyman je spisateljica i doktorand na Departmanu za engleski na Harvardu. Pratite je na  Twitteru.

Još na VICE.com

Potresne slike života u Alepu

Kakav je život u opkoljenom, ratom razorenom sirijskom gradu Alepu

Moje putovanje u središte Islamske države

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu