‘Jesam li u paklu?’ Svedok smrtonosne proslave Noći veštica u Seulu govori za VICE

SEUL — Stigao sam u kvart noćnog života Itaevon sa laganim zadatkom izveštavanja: da uhvatim kako izgleda proslava Noći veštica u korejskoj prestonici. Nisam očekivao da ću biti svedok jedne od najgorih tragedija Južne Koreje u modernoj istoriji.

Otišao sam u komšiluk sa našim fotografom, Baek Jun-beomom, oko 19:30. u subotu, sa idejom da pokrijem događaj koji je bio poseban za mnoge Korejce i za neke roman.

Noć veštica nije bila popularna proslav u Koreji do pre nekoliko godina, kada je sve više mladih Korejaca prihvatilo priliku da odu u klubove i šetaju se u svim vrstama ludih kostima.

Intervjuisali smo ljude o tome kako su radosni što ne moraju da nose masku u noćnom izlasku po prvi put posle nekoliko godina — Južna Koreja je ukinula oavezne maske na otvorenom pre samo mesec dana — i kako ne moraju da brinete o tome šta bi javnost mogla reći. Prošle godine neki su kritikovani zbog žurki tokom pandemije. Ova noć je trebalo da na neki način bude i proslavljanje slobode.

Ali prilično nas je uznemirilio kada smo, tri sata kasnije, videli radnike hitne pomoći kako nervozno koračaju u blizini jedne strme ulice koja je bila prepuna ljudi i činilo se da niko ne može da izađe ili uđe iz nje.

Kasnije će se to pretvoriti u gužvu koja je te noći ubila najmanje 155 ljudi. Među njima je bilo 26 stranaca, navodi južnokorejska vlada. Najmanje dve trećine umrlih bilo je u dvadesetim godinama.

Išli smo u različite delove Itaevona te subote uveče. Bili smo zbunjeni onim što smo videli: krv i ljudi koji leže na ulicama, spasioci i vatrogasci u kamionima koji apeluju na ljude da raščiste put kako bi prošli.

Nismo se samo mi osećali dezorijentisano. Pitao sam 20-godišnjeg muškarca po imenu Park Seung-jun, koji mi je rekao da je uličica već u 18 časova bila zakrčena . „Videli smo spasioce kako nose ljude na nosilima oko 22.30, ali smo mislili da će se uskoro završiti. Ali nije bilo gotovo", rekao je on.

Koliko je užasna ova noć konačno samo shvatili tek oko 23.30, kada smo se vratili u ulicu preko puta. Govorilo se o desetinama ljudi koji su imali srčani udar.

Tada smo videli mnoga tela na zemlji, kako leže nepomično, i obične građane kako očajnički vrše kardiopulmonalnu reanimaciju (KPR), pokušavajući da spasu živote. Sve je delovalo nadrealno i poražavajuće. Tako nečemu sam bio svedok prvi put u životu. Sećam se da sam se u tom trenutku pitao: „Da li sam u paklu?“

Scena je postala sve morbidnija. Ispred mene su ljudi umirali, ili su već bili mrtvi, ali oko njih su bili drugi koji su se još uvek zabavljali u kostimima – obučeni kao Grim Reaper, bukvalno personifikovana smrt – uz glasnu muziku.

Činilo se da su ljudi ili previše radoznali — mnogi su pokušali da snime scenu — ili apatični. Pitao sam se da li nisu svesni šta se dešava, ili samo pokušavaju nekako da obrade tragediju koja se odvija pred njima. „Spustite telefone“, vikala je policija na posmatrače

Baek je prišao epicentru događanja da bi fotografisao. Opisao je prizor koji će me još dugo proganjati: čovek, u plavim farmerkama, pokušavao je reanimaciju nad nekim ko je već bio pokrivenom krpom, verovatno od strane spasilaca, „bezumno, kao da je opsednut“.

Još 20 ili 30 tela je takođe bilo pokriveno i postavljeno u niz, verovatno zato što su već proglašeni mrtvima, rekao je on.

Sledećeg dana oko 01:30 krenuo sam ka Univerzitetskoj bolnici Soonchunhiang, oko pola milje udaljenoj od Itaevona. Desetine vozila hitne pomoći neprekidno su svetlele crvenim svetlima. Bio je to još jedan pakao, za žive.

„Zašto me ne puste unutra? Ne puštaju me nigde. Gde treba da idem?" rekla je žena srednjih godina u suzama dok je tražila bolničku hitnu pomoć. Predugo je trebalo da se identifikuju žrtve, rekla je sebi.

Drugi čovek sličnih godina sedeo je na zemlji, gorko plačući.

Vlada Južne Koreje proglasila je period nacionalne žalosti do 5. novembra.

Follow Junhyup Kwon on Twitter.