Ko su statisti u Srbiji i kako dolaze do posla

Uvek se pitamo ko su svi oni ljudi koje vidimo pored glumaca na filmovima ili kao publiku u televizijskim emisijama. Zato smo pitali Sergija Ajvaza, prekaljenog statistu i bivšeg stjuarta, da nam otkrije tajne ovog zanimanja kojim se neprekidno bavi već pet godina.

VICE: Opišite nam u nekoliko rečenica Vaš posao?

Sergio Ajvaz: Posao statiste je veoma interesantan i kompleksan u isto vreme. Ljudi sa strane obično ne vide to tako, čovek dok ne proba, ne zna. Ima raznih vrsta statiranja. Većina nas je počela da statira idući u publiku kao masa za aplauz. Svuda gde se traži prisustvo publike, kao na primer, Farma, Veliki brat, tamo gde se od publike očekuje da aktivno učestvuje u snimanju. To mnogo znači za produkciju. Znači, bez publike, nema snimanja. Publika je ta koja daje atmosferu i izvesnu dozu akcije. To je jedna vrsta statista, ljudi koji samo idu u publiku i vole da budu publika, ne vole da idu na druge vrste snimanja.

Ja sam lično počeo u publici, a posle sam osetio potrebu da probam druge stvari. Druga stvar je biti statista u reklami ili nekoj grupnoj sceni kad ima 50 do 150 statista koji se gotovo i ne vide ili uopšte ne vide, ali na snimku izgleda kao masa ljudi. Treća podvrsta je statista sa zadatkom, na primer, da u reklami čovek kaže neku rečenicu, da se pojavi bliže, da ga snima kamera. To je poseban angažman i malo više se plaća. Naravno da većina nas voli da se vidi u reklami, mada ima i ljudi koji uvek ostaju u publici i nikada ne probaju te stvari.

Takođe, u filmu su interesantni nastupi. Najčešće se snimaju grupne scene od 10 do 200 statista, ali ima i negde gde se traži neka mala uloga i onda oni izaberu po liku ili fizionomiji, interesantan im je neko i meni je uvek bilo primamljivo da snimam takve stvari.

Kada ste i zašto počeli da radite kao statista?

Počeo sam jer me je zanimalo, prvenstveno, kako se stvarno snimaju te stvari i kako izgleda snimati film ili neku seriju ili reklamu. Suština me je zanimala, kako se to radi. Nisam pre toga imao nikakva iskustva sa kamerama i želeo sam jednostavno da malo istražim taj svet. To je bilo nešto novo za mene i mislio sam da ću upoznati neke interesantne ljude i tako je i bilo. Sve se to kasnije proširilo i otvarali su se neki novi vidici i perspektive. To je osnovni razlog.

Postoji i drugi razlog, materijalne pomoći. Znao sam da nije mnogo plaćeno. Pričali su mi neki ljudi kako su išli u publiku tu i tu, kao što ti ne bi pokušao isto to i tako sam nekako počeo. Učlanio sam se u jednu agenciju, drugu, petu, desetu. Sad sam član svih agencija u Beogradu, a ima ih 25, koliko ja znam.

Da li se plaća članarina u agencijama?

Članarina se ne plaća. Slikaju vas profil, anfas i ostavite osnovne podatke. Onda se preko mobilnog telefona uspostavlja taj inicijalni kontakt da bi kasnije bio pozvan na neko snimanje. Zavisi naravno, ima mnogo agencija koje su zvale ljude i napravile bazu podataka, a nikada ih nisu zvali na snimanje. Šta se radi sa tim bazama podataka, to je već drugo pitanje, ali mi znamo, otprilike, ima od pet do deset agencija koje ozbiljno rade i sa njima sarađujemo.

Ponekad se desi da nas zovu iz tih agencija koje nikad ništa ne snimaju. Ne plaća se učlanjenje, besplatno je i to tako funkcioniše. Preko mobilnog telefona se dobijaju poruke za snimanje.

Koje je vaše prvo iskustvo u statiranju?

Snimanje studentskog filma pred Muzejem 25. maj koje nije dugo trajalo, možda dva-tri sta. Studenti snimaju puno tih filmova tokom školovanja i onda zovu agencije za statiste. Bili smo samo kao posmatrači, neke transparente smo dizali u pozadini, naravno posle se nikada nije znalo ko je šta snimio, to je bilo samo za njihovu upotrebu. To je bilo prvo iskustvo.

Prvo iskustvo u publici je bio odlazak na Farmu. Bio sam deo publike u studiju u Šimanovcima. Aplauz i reakcije. Ta Farma je specifična i meni se jako svidelo i do sada mi se to najviše sviđa kada se ide kao publika. To je bilo prilkom izbacivanja ukućana sa Farme i išlo je uživo. Oni su dolazili u studio i Aleksandra Jeftanović je vodila razgovor sa ukućanima. Nije dugo trajalo snimanje, bilo je interesantno. Puno smo se slikali sa tim poznatim ličnostima i to mi je bilo lepo iskustvo u publici.

Kolika je dnevnica statista, kako je organizovana ishrana i prevoz?

Dnevnica je za jedno snimanja u studiju publike od petsto do hiljadu dinara. To je snimanje koje traje od 6-12 sati. To su rijalitiji i potraju sa odlaskom i povratkom oko 12 sati i povratkom nekad i posle ponoći i tu je dnevnica oko hiljadu dinara.

Neka manja angažovanja u publici u Grand produkciji se plaćaju oko 500-600 dinara. To je par sati manje. Za film zavisi, otprilike se dobija od 1,500 dinara do 2,400, recimo da je 20 evra ta gornja granica, za neku manju ulogu, tog specijalnog statiste, može da se dobije i do 40 evra, sve zavisi koliko je čovek angažovan.

Ne smatram da se dobija ni malo ni mnogo, uspostavljena je neka sredina. Nekad se u reklami može dobiti i do sto evra po ulozi, ali to se dešava vrlo teško i zavisi šta produkcija hoće, to su malo jače scene.

Obično se dobija jedan sendvič, dobar sendvič, nekad i dva ukoliko ostane manje ljudi, a više sendviča. Mogu reći da je to dovoljno jer čovek se ne kreće mnogo u studiju i nije ni dobro tamo mnogo jesti. Ljudi nekad ne razmišljaju pa kažu ovo je malo, ali naravno, ako se ostane 12 sati, onda bi sigurno trebalo dobiti dva sendviča.

U određenim produkcijama, prvenstveno inostranim, statisti jedu kuvan obrok koji ketering sprema. Nekad se jede zajedno sa ekipom, a nekad posebno. To sve zavisi od produkcije. Nekad ima fantastično dobrog keteringa i nekad se jede sa snimajućom ekipom, nekad čak i sa glimcima, ali vrlo retko, a najčešće mi posebno dobijemo sendvič u pauzi.

Kafa je meni najveći problem. Neophodna je za snimanja, pogotovo za duža i noćna. Sve produkcije to znaju i snabdevaju kafom najčešće, ali dešava se ponekad da nema ili je limitirano i onda je to veliki problem. Ljudi jednostavno žele da piju kafu, puno sati snimanja i tako dalje.

Ja nosim od kuće sve što mogu, skuvam čaj i nosim u flašici, nosim moju vodu i ne moram da čekam kada ću dobiti vodu, mogu svoju da pijem, ali to sve zavisi kako se čovek snađe i gde ostavi svoje stvari.

Ima snimanja gde mora da se skloni apsolutno svaki ranas, torbaili ono što se ponese od kuće. Prevoz je dosta problematična stavka pogotovo kad se ostaje posle ponoći i u tim studijima. Desi se da nekad da razvoze po gradu, a nekad ne. Dešava se u retkim prilikama da kombi dođe po vas i da vas vrati kući, ali to su retka snimanja sa malim brojem statista gde učestvuje dvoje, troje ili četvoro statista.

Koje vam je najlepše iskustvo do sada?

Što se tiče angažovanja, Fejsbuk je dosta preuzeo ulogu posrednika, jer većina statista koristi Fejsbuk, agencije imaju svoje straniccee na Fejsu i tu objavljuju potrebe za statistima i to je jedan značajan improvement što bi se reklo sada. Meni se to lično jako sviđa.

Najlepše iskustvo mi je bila jedna reklama gde sam bio samo običan statista, zvali su me da budem jedan od tih koji se neće videti ili će se slabo videti, a ja sam se izborio na snimanju sam nekim mojim dobrim osećajem za tu scenu i za to sve što se dešava.

U jednom trenutku kad sam bio bliže kadru, trebalo je da se kaže jedna rečenica i statista koji je trebalo da kaže nije to najbolje uradio. Produkcija i reditelj nisu bili zadovoljni i ja sam rekao, dajte meni da to kažem. Pitali su me, pa gde ste do sad vi bili, a ja kažem, pa rekao sam vam od početka da mi date nešto jače. Na kraju je ta reklama odlično ispala. Ja sam tu rečenicu jako dobro izgovorio.

Koja je to reklama i koja je rečenica to bila?

Bila je to reklama za Komercijalnu banku a rečenica je: "Ta gospođo, ne mslite Božić da ćemo dočekati ovde?"

Tu je bilo glumaca koji su već učestvovali, ljudi sa ulogama i imali su iskustva u snimanju reklama, a ja sam prvi put došao i iz pozadine se probio. Ta reklama je jako dobro primljena i za mene je to nešto kreativno i nešto čemu ja težim uvek kada odem na snimanje, da budem bliži kadru, da kažem neku rečenicu i da ostavim neki pečat. To je jedan lep utisak sa snimanja.

Šta biste poručili budućim statistima?

Statista u zadnje vreme ima sve više i više, zbog ove situacije jer mnogi nemaju posao i gledaju to kao dodatni prihod. Svako prema svojim nahođenjima i željama krene na to ako želi da proba i da vidi šta ga tu privlači više ili manje, gluma ili publika, neka specifičnost tog posla. Zahteva se velika profesionalnost.

To bi prvenstveno bio savet mlađima i budućim statistima, da čovek uvek sarađuje sa ekipom, radi ono što mu se kaže, nema mnogo pitanja, ali da se, ako može, istakne na neki način, da pazi na izgled, bude čist, namirisan, da se sa ljudima ophodi kulturno, da bude jednostavno prijatan i kolegama i ekipi sa kojom snima i vrlo rado će ga svi zvati.

Treba ići redovno na kastinge čak iako ne pozovu jer se tu dosta nauči o ponašanju pred kamerama i može da se opusti, šta može da se traži, kako čovek da reaguje u određenim situacijama. Kasting je jedan trening.

Iskusni statisti stalno pitaju gde ima kastinga. Na kastingu se dosta razmene iskustva. Moje iskustvo posle pet godina statiranja pokazuje da su statisti ljudi različitih profesija, obrazovanja, porekla, a suštinski ima dosta sličnosti.

Jedna stvar koja je za mene jako iznenađujuća, vrlo malo statista se druži među sobom, postoji i mržnja i ljubomora. Ali iskusni statisti nikada nisu ljubomorni i ja mislim da pripadam toj vrsti ljudi. Osnovao sam grupu "Statisti koji su na Fejsu", nema veze sa agencijama i nikoga ne angažuje, nego se svi mi nalazimo, družimo i razmenjujemo iskustva.

Ali postoji i loša strana jer ljudi objavlju slike sa snimanja scena gde se izričito zabranjuje da se snima, da se dolazi u kontakt s glumcima. Ima ljudi koji kao paparazzi snimaju i objavljuju te fotografije sa scena. Umereno slikanje može čovek da izvede, vi to možete da obavite van scene filma ili na nekom neutralnom mestu, u pauzi. To postoji, često se radi. Ja isto volim da se slikam sa poznatim ličnostima i imam dosta slika sa glumcima i drugima i gledam obavezno to objavljujem tek kad film izađe.

Posao statiste može da bude odskočna daska. Svako snimanje je priča za sebe. Čekam novo snimanje.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu