Filmovi o panku: dobri, loši i ostali

Zašto izgleda gotovo nemoguće dočarati pank kako treba na filmu? Nije u pitanju samo Holivud, iako ga u holivudskim filmovima definitivno više kasape nego u nezavisnim. Ali izgleda da čak i nezavisni – ili relativno nezavisni – filmovi jednostavno nisu u stanju da prikažu pank nikako drugačije nego karikaturalno.

Nedavno sam sebi priredio nesrećno iskustvo gledanja CBGB, filma koji opisuje (ovaj termin koristim u najlabavijem mogućem smislu) prvih nekoliko godina postojanja ovog kluba, kada su neki od legendarnih izvođača otkriveni unutar njegovih zidova. Ovaj film može da posluži kao priručnik za svaku moguću grešku koju možeš da napraviš u pokušaju da napraviš film o pank roku. Gledanje ovog filma me je navelo da razmišljam o celom podžanru pank filma, prepunog nekih od najklasičnijih kultnih dela koja možete da zamislite, zajedno sa najvećim klišeima i besmislicama ikada zabeleženih na filmskoj traci. Zato sledi moj kratak izbor najboljih i najgorih pank filmova (namereno nisam uključio dokumentarce, koji zaslužuju posebnu priču).

LOŠI

CBGB

Uprkos tome što bih želeo da je film CBGB zamisao bezidejnog rukovodioca nekog studija, prilično sam siguran da je verovatno projekat iz ljubavi Rendala Milera . Ako ste upoznati sa Milerovim radom, a verovatno niste, on je čovek koji stoji iza klasičnih filmova kao što su Šesti čovek i Gost, u kojima glumi Sinbad; zašto onda on ne bi bio taj koji će da snimi film o panku? Šta je to toliko loše u ovom filmu? Jednostavno je. Nedostaje mu koherentan zaplet i uverljivi/entuzijastični glumci, labavo ga drži proizvoljna tema stripa, a scenario je nepodnošljiv, uključujući replike kao što su: „Kladim se da smrde", „Hej, čoveče, moraćeš da se otpanjiš" (izgovoreno bez imalo ubeđenja), i moju omiljenu, „Iz kog si dela Klivlenda? Klivlend, Nemačka" (pitanje za Dead Boys izazvano njihovim čuđenjem što šuplje zemičke uopšte postoje), prosto je neverovatno kako je bilo koji od glumaca uspevao da ih izgovori, a da ne prasne u smeh.

Izabrani trenuci koje ovaj film nudi uključuju: sjajnu scenu kada tonac, „Taksi" (da bi izbegao da stane u pseća govna, i da ga buve ne bi grizle po člancima), kupuje vojničke čizme (čin koji je u filmu prikazan kao trenutak nekakvog prosvetljenja); Ramonsi koji sviraju I Wanna Live (pesmu koju su objavili 1987) na audiciji u CBGB-u (koja je bila negde 1974); brojni kadrovi u kojima se vide nalepnice savremenih bendova (to je moglo lako da se izbegne); i neki od najgorih pokušaja fingiranja sviranja koje ćete ikada videti (omiljene su mi bas deonice Evana Aleksa Kola, koji glumi Ričarda Hela).

Treba naglasiti da je film imao problema sa autorizacijama, i zbog toga Ramonsi nisu mogli da sviraju istorijski tačne pesme. Iako ova činjenica možda objašnjava zašto se ovo dogodilo, to nikako ne opravdava izbor. Biću fer, ima nekoliko dobrih stvari u ovom filmu. Alan Rikman izvlači sve dobro što može iz ovog užasnog scenarija, i onoga što izgleda kao rediteljevo potpuno zanemarivanje glumačkog doprinosa. Posle gledanja ovog filma sam bio rastrzan. Da li da ga preporučujem i ubrzam večnu bruku ovog reditelja, ili da jednostavno upozoravam ljude da ga se klone? Naginjem ka ovom drugom.

SID I NENSI

Film Aleksa Koksa Sid i Nensi je sasvim drugačija vrsta filma od njegovog remek dela Zaplenjivač. Razlomljen, Sid i Nensi je u osnovi 112-minutni opis heroinskog propadanja dva čuvena lika. Film je bolan na brojne načine. Bolni opisi drogiranja često postaju izvor i hvalospeva i gađenja. Pristalice na ovaj film gledaju kao na tragičnu priču dvoje ljubavnika koji se bore sa groznom zavisnošću; kritičari vide samo slavljenje heroina koje je slabo maskirano kao biografski pank film.

Ali za razliku od nekih drugih ovakvih filmova, Sid i Nensi vredi pogledati, šta više, većina mojih poznanika nalazi neki kvalitet u njemu. Mogu da priznam da je Geri Oldman, kao i uvek, neverovatan u svojoj ulozi. Pristupa ulozi na svoj uobičajeni, višeslojni način, uprkos jednodimenzionalnom scenariju koji je dobio. Nesrećom po nas, to dovodi do njegove nenamerne komične genijalnosti u filmu Tiptoes, ostavljajući nam ovde dobro odigran, ali svejedno prazan lik. Što se tiče Nensi, gluma Kloi Veb je, po svim postojećim parametrima, odlična. Kada kažem „svim postojećim parametrima", mislim samo na njenu sposobnost da odigra najiritantniju ulogu koju sam ikada video, u uverljivoj formi. Autentičnost je jedina vrednost lika, zasenjena jednim od najizluđujućih kreacija u istoriji filma.

Da budem iskren, nikada nisam bio u stanju da odgledam ceo film odjednom, osim prvi put, i prilično sam siguran da bi ovaj film mogao da bude jedan od perfidnijih metoda mučenja, kada bi ga puštali iznova i iznova. Samo boja Nensinog glasa je dovoljna da dovede do ludila. Iako mi se film ne dopada, to nije posledica priče, ili navodne glorifikacije droge. Uzrok moje averzije je isključivo odbojnost prema Nensi; Veb u toj ulozi će me progoniti doveka.

PANK U SOLT LEJK SITIJU (SLC Punk)

Pank u Solt Lejk Sitiju je film koji je uspeo da osvoji srca mnogih pankera, iako nema nikakve veze sa pankom. Složiću se da u ovom filmu ima nekih zabavnih trenutaka, i to ne samo onih u kojima se neko ismeva. Moj osnovni problem je da se film pretvara da sadrži sva potrebna znanja o panku, a ipak, njegov zaključak je da je najpankerskija stvar koju možeš da uradiš u životu da nađeš posao u korporativnom svetu, sa nekom maglovitom idejom da ga srušiš iznutra. Jedno što je ovaj film na kraju postigao je verovanje kancelarijskih „pankera" širom sveta da će „srušiti sistem iznutra". Ne zavaravajte se, ne činite apsolutno ništa, i ja krivim Pank u Solt Lejk Sitiju za to što mislite da nije tako.

Sramne napomene: Pot Zombies, Wassup Rockers i SubUrbia (ne treba ga pomešati sa Suburbia, SubUrbia je grozno monoton podvig Ričarda Linklatera i Đovanija Ribizija).

DOBRI

ZAPLENJIVAČ (Repo Man)

„Jebeni obični ljud i". Ako prepoznajete ovu repliku, onda tačno znate zašto se Zaplenjivač, klasik Aleksa Koksa iz 1984. godine, nalazi na vrhu liste mojih omiljenih pank filmova svih vremena. Ne mogu da zamislim kako mu je pošlo za rukom da uopšte snimi ovaj film, ali zahvaljujući nekom čudu, ili nasledstvu koje je došlo u pravi čas, uspeo je. Zaplenjivač je delom naučna fantastika, delom komedija i delom potpuno ludilo. To je skoro savršen film; čak je zaslužio i da ga distribuiše prestižna kuća Criterion Collection. Film dostiže genijalnost poigravanjem konvencijama različitih žanrova, protkanim sopstvenim uvrnutim humorom. Svesti ovaj film na jedinstvenu ideološku odrednicu je gotovo nemoguće. I pored toga, mislim da je ovaj film tako žestoko odjeknuo u pankerskoj zajednici zbog svoje averzije prema bilo čemu običnom. Obični ljudi, obični poslovi, pa čak i obično filmsko stvaralaštvo su na udaru kritike Koksove vizije, i vizije likova koje je stvorio. Kao što svi znamo, „život zaplenjivača je uvek intenzivan". Ako ništa drugo, ko ne bi voleo film u kojem veliki Hari Din Stenton urla ciganski dildo pankeri?

PREDGRAĐE (SUBURBIA)

Na jakom drugom mestu nalazi se film Penelopi Sfiris, Predgrađe. Penelopi Sfiris, ubrzo nakon što je ostavila trag svojim pank dokumentarcem Propast zapadne civilizacije , i mnogo pre nego što je postigla mejnstrim uspeh Vejnovim svetom, u Predgrađu je uradila skoro sve baš kako treba. U filmu ima sjajnih ljigavih dijaloga („Gde je rat?" „U tvom dupetu"), nastupe D.I., T.S.O.L. i The Vandalsa i glumačku podelu sastavljenu gotovo isključivo od pravih pankera. I da, pre nego što se zapitate, Fli igra u filmu. Ali film je napravljen iste godine kada su Red Hot Čili Pepers nastali, tako da u to vreme nije bio poznat široj javnosti kao ostali glumci.

Predgrađe je veoma drugačiji film od Zaplenjivača i po tonu i po pristupu. Dok Zaplenjivač ni ne pokušava da sprovede u delo ništa osim čiste neobičnosti, Predgrađe čini iskren napor da se drži tipičog holivudskog narativa. Ono što postaje toliko zabavno kod ovog filma je način na koji mu to ne uspeva. Moguće je da je neuspeh ovog filma da bude normalan ono što ga čini tako autentično pankerskim. Ovaj film je zaista srčan. Možda je banalan, i na trenutke previše sentimentalan, ali je čista zabava; svako ko je formirajuće godine proveo odlazeći na pank koncerte mora da ga pogleda.

ROKENROL GIMNAZIJA (Rock 'n' Roll High School)

Naravno, ne možemo da pričamo o pank filmovima, a da ne pomenemo Rokenrol gimnaziju. U produkciji legende B produkcije Rodžera Kormana, film predstavlja sve ono što je izvanredno u kinematografiji osamdesetih godina. Svakako, osamdesete označavaju početak jednog od najimpresivnijih razdoblja nezavisnog filma (Spajk Li, braća Koen, itd), ali se tada pojavio i retro treš koji svi toliko volimo, u filmovima kao što su Rokenrol gimnazija, Klovnovi ubice iz dalekog svemira i Otrovni osvetnik, između bezbroj ostalih.

Ovaj film je loš na mnogo načina. Ali to je jedan od onih loših filmova koje svi volimo; film koji uživa u sopstvenoj jeftinoći. Hibrid tinejdžerskih filmova iz šezdesetih, mjuzikla i komedije apsurda, Rokenrol gimnazija je ostvaranje sna svakog fana Ramonsa. Tamo gde Sid i Nensi ne uspeva da otelotvori realnost života pankera, Rokenrol gimnazija uspeva tako što ne obraća pažnju na realizam. Ono što preostaje je čista zabava, puna pacova u prirodnoj veličini, sa sjajnim saundtrekom, prepunim pesama Ramonsa, i ono što je najbolje u svemu, Ramonsi su zaista duhoviti u svojim podsmešljivim karikaturama pankera koji su ludi za picom.

OČAJNIČKI ŽIVOT – PANK PRIČA (Desperate Living aka Punk Story)

Priznajem, tehnički govoreći, Očajnički život nije pravi pankerski film, utoliko što se njegova priča ne vrti oko pankerskih likova ili kulture. Odlučio sam da ga uključim zato što Džon Voters zaslužuje da bude krunisan za kralja pankerskog filma. Uprkos tome što njegovi filmovi ne govore o panku, nešto u njegovoj pojavi, nešto što njegovi filmovi oživljavaju nesumnjivo je pankerski. Njegova potpuna zgroženost normalnim životom i njegovo divljenje za neprilagođene i nepoželjne stvaraju predivnu briljantnost od nečega što bismo mogli da opišemo jedino kao čistu degradaciju i ljigavštinu.

Očajnički život nije moj omiljeni Votersov film, ali je onaj koji najduže pamtim. On ostaje jedan od najuznemirujućih i najnelagodnijih filmova koje sam ikada pogledao u celosti, ali uživao sam u svakom trenutku njegove prljavštine.

Vredno pomena: Return of the Living Dead, Class of Nuke 'Em High i Thrashin'.

OSTALI

ONO ŠTO RADIMO JE TAJNA (What We Do Is Secret)

I konačno, tu je i Ono što radimo je tajna. Mučim se da ga stavim i u kategoriju „najgori" i u kategoriju „najbolji", jer najiskrenije, ovaj film i nije toliko loš. The Germs su verovatno bili prvi pank bend kojim sam bio opsednut: ponosno sam sa sobom nosio primerak Lexicon Devil po hodnicima srednje škole, kao da je u pitanju „Rat i mir", ili neko drugo književno remek-delo koje bi moglo da zadivi druge. Pretpostavili biste da sam predodređen da prezirem film koji pokušava da zaradi na nečemu što mi je toliko blisko, ali ne mogu da kažem da sam ga prezreo, niti da ga prezirem sada.

Film ima svoje probleme: najočigledniji od njih je narativ. U filmu dolazi do velikih promena narativa; od pseudo-dokumentarca, do direktnog klasičnog narativa nakon prve četvrtine filma, koji postaje dodatno konfuzan uključivanjem likova koji izveštavaju (Klod Besi i Rodni Rok), i koji ponekad izgledaju kao da su tu samo da bi ubrzali radnju. Osim čudne narativne strukture, neke muči i istorijska tačnost ovog filma. Iako mnoge ključne događaje prikazuje ispravno, ponekad sebi daje čudne slobode. Po meni, stvari koje su u filmu ispravno prikazane prevazilaze one u kojima se istorija prekraja (na primer, kada se Don Bols pridružio bendu, i pobuna u Viskiju).

No, najvažnije je što film dobro opisuje netrpeljivost prema homoseksualnosti na pankerskoj sceni u Los Anđelesu krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, ne prekrajajući istoriju preko Darbijevog javnog izjašnjavanja, niti prekomerno zloupotrebljavajući homofobičnost. To jednostavno postoji kao činjenica o toj sceni, i na gledaocu je da je tumači. Takođe moram da naglasim da je, voleli ga ili ne, gluma Šejna Vesta izvanredna, i umnogome nosi neke od manje uravnoteženih izvedbi.

Najjači utisak ostavlja način na koji su prikazane svirke. Umesto da, kao u većini muzičkih biografskih filmova (pogledaj: CBGB), glumci fingiraju sviranje preko studijskih snimaka, za potrebe ovog filma su pesme snimljene ponovo, da bi se dobio ugođaj sviranja uživo. Ta tehnika doprinosi sveukupnoj autentičnosti ovog filma. Ono što radimo u tajnosti je daleko od savršenog filma, i nisam siguran da bih ga nazvao čak i dobrim, ali u njemu ima aspekata koji više nego zaslužuju malo vašeg vremena. Gledajte ga bez predrasuda, i možda ćete izvući neki kvalitet iz njega.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu