Sve što treba da znate o tome što država plaća promenu pola a decu lečimo SMS porukama

“Država plaća promenu pola transrodnim osobama, a za to vreme decu lečimo SMS porukama.” Ova rečenica je neizbežan komentar i nešto što mi para uši od kako sam se 2018. godine javno autovao kao transrodni muškarac.

Od tada sam desetak puta davao intervjue za različite novine i portale i skoro svaki put se susretao s nekim oblikom ovakvog razmišljanja. U početku nisam obraćao pažnju, budući da se zaista trudim da komentare ne čitam, ali naravno oni najzanimljiviji mi budu prosleđeni u vidu skrinšotova, od strane prijatelja i porodice. No, stekao sam utisak da ovo popularno mišljenje većine ne proizilazi iz mržnje niti transfobije, već da ljudi zaista ne znaju, da ni jedna hirurška procedura (a ima ih više) prilagođavanja pola – uopšte nije besplatna.

Naime, zdravstvena usluga “prilagođavanje pola iz medicinskih razloga” utvrđena je kao pravo koje se obezbeđuje iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, članom 45, tačka 4. Zakona o zdravstvenom osiguranju lica osiguranih na teritoriji Republike Srbije. Lica koja su prošla prethodne faze tranzicije i ostvarila su pravo na ovu uslugu u njoj participiraju 35% od cene usluge, što iznosi ugrubo 205.000 dinara.

Od 2013. godine, do danas, pravo na ovu uslugu iskoristilo je oko 100 građana i građanki ove države, što znači da je spašeno 100 života. Statistički podaci Američke Asocijacije Pedijatara kažu da preko 50% transrodnih adolescenata koji žele da pređu iz ženskog u muški pol pribegava pokušaju suicida, usled nerazumevanja i neprihvatanja okoline, kao i nedostupnosti adekvatne medicinske nege. Procenti nisu mnogo manji ni kada su u pitanju odrasle osobe.

Pored toga, kada su u pitanju transrodni muškarci, pomoć države važi samo za PRVU operaciju, a neretko ih je potrebno i više od pet, dok cene svih zahvata idu i do nekoliko desetina hiljada evra.

Od mnogo sistema koji ne funkcionišu u Srbiji, zdravstveni je možda i u najvećem kolapsu. U ovom momentu, na lečenje u inostranstvu čeka oko 1000 dece i odraslih, zvanično, a nezvanično i mnogo više. Razloga je mnogo, ali u najviše slučajeva je do toga što u Srbiji ne postoje adekvatni lekovi, procedure ili stručnjaci. Budući da je u pitanju inostranstvo, naravno da su iznosi milionski i da naš zdravstveni fond ne može da ih pokrije.

Ali to ne znači da bi se, prestankom državnog finansiranja npr. operacija prilagođavanja pola, sada odjednom magično stvorio novac za “lečenje dece”. Najpre, jer deca koja lečimo sms-om su obolela od bolesti koja se u Srbiji jednostavno ne mogu lečiti jer ne postoje odgovarajući uslovi. A zatim, zato što, kao što smo videli, država ne troši baš toliko mnogo novca na prilagođavanje pola - većinu plaćaju sami pojedinci koji prolaze kroz tranziciju.

Ako bismo ipak pričali o nepotrebnim stvarima koje svi plaćamo, izdvojio bih tretmane u hiperbaričnoj komori i ostale estetske procedure podmlađivanja Zdravka Čolića, kao nešto što zaista ne moramo da finansiramo.

Voleo bih i da se zapitamo, da li problem koji država mora da reši, treba da svaljujemo na leđa ionako diskriminisanih i zlostavljanih pojedinaca i pojedinki iz marginalizovanih društvenih grupa, koji se u suštini ni po čemu ne razlikuju od većine i koriste usluge zdravstvenog osiguranja, kao i svi ostali državljani, a čak ih i doplaćuju. Da li kao društvo možemo da pomognemo svima kojima je pomoć potrebna, ili neko mora biti ostavljen na cedilu?

Posle svega rečenog, pitanje koje treba da postavimo jeste, zašto operacije trans osoba NISU besplatne?