Obrišite Twitter

Kao što će vam svaki intenzivni korisnik reći, Tviter je otrov za um i dušu. Tera te da razmišljaš u određenim frazama; izaziva anksioznost; i, kao i svi društveni mediji, na njemu se osećaš loše zbog sebe i - često bez potrebe - zbog drugih. Razumljivo, dosta ljudi na Tviteru redovno tvrdi da više ne želi da bude tamo.

Mnogi koji koriste Tviter žele da ga koriste manje, a oni koji ga ne koriste su više nego verovatno navučeni na neku drugu društvenu mrežu. Doduše, čak i kada je zabavan, Tviter ume da postane nezabavan prilično brzo, obično zato što ste rekli nešto potpuno banalno i neko koga ne poznajete je na to odgovorio nizom koji počinje rečju „Zapravo ...“

I zato se pitam: da li ima smisla prosto obrisati Tviter sa interneta? Šta kažete na to? Šta ako se usudimo da sanjamo?

4. oktobra sve Facebook aplikacije su se pale, uključujući i sam Facebook, Facebook Messenger, WhatsApp i Instagram. Korisnicima društvenih medija ostavljen je izbor: TikTok, Tviter ili „uzmi knjigu“. S obzirom da ovo poslednje ne dolazi u obzir, a činjenica da se i dalje osećam prestaro za prvo, delovalo je kao neka vrsta kosmičke šale da je jedino preostalo da skrolujem Tviter, čuvei najstrašniji od svih društvenih medija (iako i Facebook može da nestane, što se mene tiče).

Status Tvitera kao bukvalno dna kace nije u potpunosti do samog sajta. Bilo koja veb lokacija društvenih medija koja se oslanja na vesti ima težak posao, s obzirom da je takva vrsta sadržaja toliko zastrašujuća i zabrinjavajuća sve vreme (osim one nedavne priče o pijanom Turčinu koji se pridružio ekipi koja ga je tražila). Činjenica da fraza „doomscrolling“ uopšte postoji je prilično ozbiljna optužnica za Tviter.

Doomscrolling – čin dokonog, ali kompulzivnog čitanja svih neizbežno loših vesti u Tviter fidu – je dobar izraz za osnovni način na koji se Tviter koristi, kao i za njegov jedinstve položaja na mreži: kao usluge koju korisnici aktivno mrze, ali je se ipak drže. Ali šta ako se oslobodimo? Šta ako bismo svi bili primorani da prihvatimo naše pojedinačne TikTok niše? (Čvrsto osećam da bi moj bio SaladTok, samo kad bih sam sebi dozvolio.)

To je ideja koju vam je teško zamisliti, jer je Tviter tako sastavni deo toga kako se mnogi od nas sada odnose prema svetu. Internet je doveo do toga da najviše konzumiraju samo vesti koje potvrđuju naše pristrasnosti, a naši Tvitter feedovi su direktan nastavak toga. Ovo je najverovatnije promenilo način na koji konzumiramo vesti zauvek, i verovatno znači da će – uprkos vapajima koji odjekuju u prazninu, kao što je ovaj članak – uvek postojati entitet sličan Tvitteru koji se nadvija nad društvom.

Za mnoge, privlačnost Tvitera je umotana u ideju da njihov rad (ili čak njihovo postojanje!) neće biti toliko cenjen bez njega. Hrabri pojedinci često „napuštaju“ veb lokaciju i društvene medije uopšte, ali brzo ih privlači rastući osećaj FOMO, straha od toga da nešto propuštaju.

Ali šta ako cela stvar jednostavno prestane da postoji, da se više nikada ne vrati, kao Jugoslavija?

Branioci će tvrditi da je Tviter „tržište ideja“ (niko ko je ikad video neku diskusiju na Tviteru ne bi to rekao), i da bi otklanjanje takve jedne arene bilo loše za kulturu. Doduše, korisnost društvenih medija za širenje ideja, organizovanje aktivizma i deljenje informacija ne može se poreći, i to je ključni prostor za inače izolovane pojedince da steknu nekakvu zajednicu – ali teško je ne nasmejati se onima koji misle da je Tviter medij za ozbiljnu i produktivnu debatu, jer na njemu umire nijansirana rasprava, podstiče sofizam i pretvara čak i najbezazlenije objave u nadmetanje u tome ko će kome da zavuče.

Od skoro je Tviter takođe postao i mesto skoror bez humora. Nekada si bar s vremena na vreme mogao da vidiš neki smiješan video, ali sada to pokriva , a vesti su trenutno toliko sumorno egzistencijalne da politika i društvo i diskurs oko toga dominira Tviterom. U isto vreme, međutim, njegova čisto tekstulana priroda omogućila mu je da postane mesto koje zakrivljuje stvarnost - gde svi u principu govore pre svega o sebi, samo kroz prizmu trenutno aktuelne vesti, što je odličan način da se povrede osećanja (na barem na Instagramu možete jednostavno da se izrazite putem fotografija zalaska sunca i tangi).

Gubitak sposobnosti Tvitera da se smeje takođe govori o vrsti ozbiljnosti i težnji prema nekakvoj moralnoj čistoti (što je delimično podstaknuto strahom od “kanselovanja” koji osećaju u osnovi svi korisnici društvenih medija, naročito korisnici Tvitera i Vladimir Putin) koji je očigledno sveprisutna u aktuelnoj kulturi. To je isti rezon koji tvrdi da je nemoralno uživati ​​u knjigama u kojima likovi rade loše stvari.

Ovo je, očigledno, štetno i za umetnost i za inteligentno razmišljanje. Ljudi-čak i oni koji se posvećuju mega-tredovima na Tviteru- su samo ljudi, sa svim svojim manama. Neki od nas bi rekli bukvalno bilo šta za malo pažnje. Možda bi onda život bio lakši da nismo izloženi svakoj misli i hiru tolikog broja ljudi, svakog dana po ceo dan. Naravno, ovo je potpuno hipotetički, nikada se neće desiti (kao MySpace, Tviter će morati organski da umre, samo da bi ga zamenilo nešto gore).

Ali kad bi Tviter prosto nestao preko noći, ala bismo mirno spavali. U suštini, iako ćemo svi nastaviti da ga koristimo da bismo sebi pomogli da razumemo svet, i da bismo se osećali važnim, i, možda, da osetimo povezanost, to je takođe daleko od jedinog mesta gde možemo da radimo ove stvari. Da koristim tviterizam – šta dođavola! – pošteno je reći da je društvo evoluiralo dalje od potrebe za Tviterom. Zamisli!