Nikola Đuričko za VICE o glumačkom putu i pomirenju sa samim sobom

Nikolu Đurička sam upoznala kada sam kao dramaturškinja radila na predstavi "Slučajna smrt jednog anarhiste" i kako to obično biva, izgubili smo svaki kontakt nakon premijere i nekoliko repriznih igranja. Dve godine kasnije naša predstava je sa male scene JDP-a prebačena na veliku scenu, a Nikola ima svoj samostalni stendap šou "Sve što ste oduvek hteli da znate o Džoniju a niste smeli da pitate" koji puni Kombank dvoranu i putuje po Srbiji. I to je zvanični povod da ga konačno pozovem da se ispričamo.

E sad, naravno pomislićete on je glumac, oni umeju sa ljudima, oni znaju te stvari. Ali postoji jedna caka sa tom glumom. Najbolja je kada je prirodna. I takav je u stvari i Nikola Đuričko - neposredan, prirodan. Zato sam dopustila sebi da ovaj intervju jednako neposredno i prirodno teče, da nas razgovor vozi. Naravno, krenula sam od pitanja koje je mene lično najviše intrigiralo.

VICE Srbija: Kako je tvoja baka Tomanija, glumica, uticala na tvoj izbor profesije?

Nikola Đuričko: Pa nije baš direktno, ali odvela je mog brata u Dečiji omladinski studio radio Beograd, a pošto sam mlađi brat godinu i mesec dana odmah samo hteo i ja da idem. Hoću da idem, šta god da je to. I onda mi je Radio Beograd pomogao u opredeljenju jer sam nešto tamo malo radio i to mi je lepo išlo, a matematika i istorija ne baš. Tako da nije njen uticaj presudan, ona je htela više moj brat da se bavi glumom.

Vidiš, ja do skoro nisam ni znala da imaš brata…

I brata i sestru, ja sam srednje dete. Brat je inače završio režiju kod Branka Pleše.

Pa da, internet laže, svuda piše da je glumac.

Uuu, ne da laže, nego baš laže. Meni godište lupaju samo tako. Mislim na toj Vikipediji ja sad mogu da napišem Sara je plavokosa atletičarka, što evidentno nije istina.

Reci mi nešto više o tvojoj baki, ja sam ženu sa takvim imenom zamislila kao nekog zmaja.

Tomanija? Pa jeste, ona je bila skroz ćaknuta, jer je u tom trenutku bila glumica. Lakše bi joj bilo da je otišla u kupleraj. U to vreme se gluma kao profesija za ženu smatrala za moralno posrnuće. Ali gluma je kao bolest i baka je bila zaražena. Bilo je sedmoro dece, a njen otac je bio neki strogi dasa, i onda je on nju tukao pljoštimice sabljom kada je čuo da u nekom folklornom društvu izvodi neke skečeve. Onda je ona htela da se ubije. Ali živeli su u Skoplju pa je skočila u Vardar. A kako je Vardar plitak izvadili su je iz tog blata pa su je ponovo prebili. Hoću da kažem da je njena želja tada da se bavi glumom mnogo veća nego što je to bilo čija danas.

Neuporedivo drugačije je vreme bilo.

Mada i dan danas je mnogo teže biti glumica. Prvo u literaturi je jedno osamdeset odsto muških likova, a nas na Akademiji uvek bude jednako. Što nije fer. Drugo kod glumica je mnogo teža ta tranzicija u godinama. One su osuđene da su lepotice, pa majke, pa bake. A to je baš drastično.

Ali čini mi se da se danas malo pomeraju te granice.

Pa to se menja kroz pisanje. Mi imamo sad Milenu Marković i Biljanu Srbljanović, i kako sam puno igrao u njihovim komadima znam da uvek pišu tako da su muškarci debili, budale ili zlikovci (smeh). Dobro, zavisi, i njih dve su skroz drugačije sa dva potpuno drugačija životna iskustva, ali razumeš.

Svakako nekada je sveukupno bilo čudno baviti se glumom. Nekada se glumačka plata čekala sredom ispred pozorišta, i priča mi baka, deca prolaze i upiru prstom a roditelji im govore da se ne smeju tuđoj nesreći jer se nikad ne zna šta njih čeka u životu, i tako…

Kad smo već kod upiranja prstom, u kom trenutku si shvatio da si javna ličnost?

Pa ja nisam baš javna ličnost, znaš. Tu moramo da podvučemo crtu. Ovi koji su plaćeni od našeg poreza oni su javne ličnosti. I oni su dužni da odgovaraju na pitanje, a ja nisam dužan da dajem intervje. Mogu, ali ne moram. A stvar je i u tome što je nekada bilo samo dva kanala, i ja ako se pojavim u nekoj emisiji, mene su svi videli - i komšiluk i neki dečko na Zlatiboru. A danas kad se pojaviš na televiziji, sa toliko raznih kanala, to ne mora da znači ništa dobro. Svakako, moje prvo pojavljivanje je bilo u nekoj dečijoj emisiji i odjednom je to kao neka frka i pomama…

Pa ti si u ustvari rastao i srastao sa tim…

Pa da, moguće da je to moja prednost jer sam kao klinac ušao u to. Mislim ima i to nekih prednosti, tipa konobar mi kaže nekad da ne uzmem čorbu i tako to. Ali nije ni to popularnost na nivou nekog pevača, sportiste. Mi živimo baš isto kao i svi ljudi. Apsurdno je pričati o nekoj slavi. To sam viđao u inostranstvu kako izgleda i to baš može biti opasno.

Na sajtu IMDB piše da si ostvario 77 uloga dosad, od kojih su najistaknutije te u stranim produkcijama. Kad smo već kod inostranstva, šta te je zadržalo u zemlji?

Uf, pa vidi prvo za dobijanje uloge imaš dva stepenika. Za početak da uđeš na učešće za kasting je velika stvar, pa još i da ga dobiješ, jer ceo svet je učestvovao u tome, ne samo ja. A ja „pobedim“, mada tu nema pobede, nisi ti ništa bolji ili gori od drugih ti si samo čučnuo, legao za neku ulogu, plus sreća i još hiljadu faktora. E onda dolazi još jedna najgora lestvica – papiri. I to je ono što me najviše tera odavde i što me istovremeno drži ovde. Ti da si Hrvat pa već možeš da odeš do Češke, da snimiš nešto. Tu je i jezik, naravno. Jer ti kad odlaziš tamo imaš jednu nogu vezanu. Svi trče trku, a ti ideš sa vezanom nogom. I naravno uvek moraš da glumiš stranca. Ali tamo postoji jedna ogromna širina. Tamo se toliko snima, tamo postoje neki žanrovi koje ja nikad nisam niti ću raditi. Meni se baš radi na primer neki vestern sajns fikšn, nema veze što je treš.

Čini li ti se da se pomeramo malo što se žanra tiče? Videla sam da si sad i u ovoj novoj komediji „Taksi bluz“.

Da, to je super, ali nekada se snimalo dva tri takva filma godišnje. Sad sveukupno izađe toliko filmova godišnje. I u tom smislu, danas mladi glumci nemaju vremena ni da se kale, malo su u veš mašini. Uzmu neko novo lice, super, hajde sad novi neki. Nemamo vremena ni da izgradimo neke zvezde, ali u smislu da to budu lica za koje će gledalac da se veže, a oni da sazrevaju. Mislim Điđa (Srđan Karanović) i Goran Marković su uradili po desetak, dvadeset TV drama na Radio televiziji Beograd. Ko danas može to? Naravno i prostor delovanja se suzio a ove naše igračke su skupe. Mada, ono što se jeste otvorilo je neka nezavisna scena. Ti možeš da probaš pa da radiš nekako, o svom trošku. Tako nezavisne scene i nastaju.

Iz nužde?

Pa da. Moramo da se setimo Godara i Skorsezea. Oni nisu imali novac nego što se kaže, kamera u ruke pa „hit the streets“. Mislim da je to ono što moramo ponovo da otkrijemo - kreativnost iz nemanja. Ja se zato stalno zezam sa mojim kolegama kreativcima, i pitam se da li bismo umeli kad bi nam neko dao blanko budžet. Kod nas ti to ovako krene – juri ga dinosaurus, ne ne, dobro možda foka, okej neko kuče, ma ništa, na kraju je sve to u njegovoj glavi. (Obostrani smeh, mada se meni malo plače.)

To me sve podseća na „Munje!“.

Pa da, mi smo imali relativno mali budžet, a imali smo 600 hiljada gledalaca. Imali smo najveći broj gledalaca u regionu u odnosu na „Titanik“ a tada to nisu uopšte bile loše kinematografije. Samo su jedino kod nas „Munje“ gledanije bile od „Titanika“ i evenutalno neki film u Bolivudu. Nakon kreativaca koji su radili „Munje“ , Momčilović (Miroslav Momčilović) je nastavio tu oruk filmsku priču. I to je stvar, mi ne možemo da pariramo ni sa čim, osim sa idejama. Mi i da hoćemo ne možemo da kopiramo, ne može kod nas King Kong da otme devojku.

Zato je po meni „Jutro će promeniti sve“ važna serija.

Jeste, super je serija ima jedan dašak svežine. Ne imitira ni američku ni tursku seriju, nego traži svoj izraz i to je prava stvar. Autentična i iskrena, ali ne iz atraktivne namere da to bude, na stranu što ja obožavam sve te mlade glumce. I mislim to RTS treba da radi, da postavlja standarde u kvalitetu.

Kad smo kod mlađih kolega, ti si nekada radio sa jednim Draganom Nikolićem, a sad neki ljudi rade sa tobom.

Pa dobro, nisam ja dostigao taj nivo da se razumemo. A verovatno nikad i neću, jer Gaga je igrao i u fimovima crnog talasa, i u filmovima drugog tipa, pa je bio na televiziji, pa je i privatno bio svima draga osoba, pa smo ga gledali u njegovim zrelijim fazama… Mnogo su male šanse da ja to dostignem, a ovim mladima skoro nikakve. Ali sećam se „Gospođe ministarke“ , tu je bila Milena Dravić kao Ministarka, Dragan Nikolić, Voja Brajević, Taško Načić, Pepi (Predrag) Laković, ma ludilo ekipa. Ja sam bio potpuno fasciniran. Ono što fascinira je da su oni ljudi kao i svi drugi i da oni imaju svoje dobre dane, loše dane… Ali uvek su se prema mladim glumcima ponašali kao da su im deca. To je ostalo valjda od tih putujućih pozorišta, gde su glumci deca - naša deca, deca nekih tvojih, to su bili suflerkin sin, električareva ćerka.

A posle sam tek upoznao neke kao velike glumce i shvatio da su vrlo sumnjivi ljudi. Moram ti priznati da mi je njihova gluma zapravo upitna. Mislim ako je gluma produžetak tvog ega, to nije dobro. Ako ne možeš da razumeš strah i slabost… To je kao torta od devet spratova a ti jedeš samo gornji sprat. Pa matori, ti si promašio temu.

Kad smo kod straha, da li je bilo momenata kada si hteo da odustaneš od glume?

Pa da, ali mislim da i gluma neće da odustane od mene. Ja sam gledao da nađem neke alternativne vidove kako bih sebi obezbedio prihode da se zaštitim. Ali onda se ispostavilo da baš i ne mogu. Par puta je bilo kao, malo je bezveze al' dobra je lova, stisni zube biće druge stvari. Kao ona priča - Orson Vels je snimao tri filma za lovu, tri zbog toga jer zna reditelja i tek jedan da bi snimio film koji hoće. Ali ja kad napravim malo jači kompromis, ja krenem da kasnim, odjednom ne mogu da naučim tekst, nedisciplinovan sam. A ja to nisam. Ja ne kasnim, ne pijem… Mislim čovek može da pravi kompromis, ali kad dođeš u neke godine, skapiraš da ne vredi. Kaže neka pesma – moraš da se pomiriš sa sobom. I stvarno, moraš da se pomiriš sa stvarima koje ne možeš. Naravno moraš sebe nekako da pokriješ jer si strašno ranjiv i ljudi to znaju da iskoriste. Sa druge strane možeš i da se polakomiš na lovu. Što veća glupost, što manje umetničkog truda, to više para, ovako što se više kao glumac trudiš to ti je gore.

Pogledajte:

Po ovim primerima nije baš ni „preko bare“ bolje, šta je tamo drugačije?

Znaš šta je meni tu bilo prečudno. Ti sedneš, pa te agent pita – a šta ti hoćeš? Ja sam mislio da me zeza. Ovde kada te to pitaju to ima čisto ironijski kontekst, saslušaju te pa ti kažu, e super, baš nas briga, radićeš šta ti se kaže. A oni te nateraju da ti definišeš šta hoćeš, pa svaki put kad kreneš da ševrdaš oni te lepo podsete – ti si hteo ovo, a sad radiš ovo. Mnogo se ovde serucka po Americi, i tom njihovom pozitivizmu ali meni se čini da tu ima nekog vraga. Okej, kod nas je možda to neprimenjivo u širem smislu. Ali mislim to nije loše da uradi svako sa sobom – e, a šta ti hoćeš. Koji je tvoj cilj? Naravno, treba ti vremena i da ne znaš šta hoćeš, i da otkrivaš. E, toga nema sa druge strane u Americi, tamo je surovo, tamo moraš da znaš šta hoćeš i nema milosti za prosečnost. To se ne toleriše. Sa druge strane, tamo su dnevnice na vreme, pa čak i ako radiš nešto dve nedelje pa dobiješ otkaz ti si za to plaćen. Toncu dva puta upadne pecaljka u kadar i sutra ga već nema, ali nije tu niko bezobrazan, on samo nema koncentraciju za to, neka radi nešto drugo.

I naravno nikome ništa ne dođe, nikakav rod i druge slične stvari.

Ma jok, toga nema. Tamo se zna neki red. Svi su jako ljubazni i fini, ali nema onoga, čekaj stani da popijemo, napravila tetka gibanicu. U pitanju su nečije pare. Luk Beson je bio producent na jednom filmu na kojem sam radio. Snima se do devet, i u osam je poslao čoveka da gleda u sat, a rediteljka mu objašnjava da mora da snimi dva krupna kadra iako ima vremena samo za jedan. On joj na to kaže - pa sutra se bolje organizuj. I ja tu izvučem foru iz kreativnosti nemanja, odigram svoj kadar pa glumicu u nekoj tuči okrenem pa kamera uhvati i nju. A da ti ne pričam koliko se tu poštuje pisanje, to će se tebi dopasti. Ja sam imao trominutni sastanak sa glavnom zvezdom jer sam hteo da uvedem dve nenapisane pauze u repliku. Prosto, paušalnosti nema. I sve te tamo tera da non stop podižeš stvari na viši nivo.

Da li je tvoj samostalni stendap „Sve što ste hteli da znate o Džoniju a niste smeli da ga pitate“ tvoj sledeći nivo?

To je ono što smo pričali i ide uz pitanje – a šta ti stvarno želiš. Mene su uhvatile godine, shvatio sam da nije preda mnom više livada nepokošena, nego tu je, iza ćoška ta poslednja kafana u koju ću da svratim. Zato sam napravio sebi neki kao „bucket list“ pa idemo redom, hoću da probam da režiram, hoću svoj stendap. Taj šou je bio prvi na toj listi.

I za kraj, pošto je tvoj stendap očigledno popularan što vidimo po broju karata, šta je to što je potrebno publici, a ti im očigledno daješ?

Za početak mislim da vole moju pozitivnu energiju, koju ja mislim da imam. Znaju da imam mere, što znači da mogu da povedu sa sobom i neko mlađe biće, jer ja ne koristim ni jednu psovku što je možda i dosta teško u stendap žanru. Drugo, mislim da podsećam publiku na neko lepše vreme u kome su me gledali u filmovima koje vole. Uživo je i imaju osećaj da su sa mnom na kafi. A i brusio sam dosta dugo taj svoj tekst i poređao ga po nekom hronološkom redu, ti znaš da ja brbljam kao besan. Tako se obraćam i nekoj publici koja možda i ne ide u pozorište. Uglavnom su žene moja publika jer su mnogo slobodnije da se nasmeju i bez predrasuda su. Ne moraju ništa da se dokazuju i obeležavaju svoju teritoriju. Mada na kraju doprem i do nekoliko najnamrgođenijih ortaka koji su došli.

Preko onih tvojih dogodovština iz vojske što si nam pričao na probama?

Da, kako sam sistematski uništen od idiota. Pa da, znaš šta u stvari najviše voli publika? Da me vidi kako dobijem po dupetu. Ja taman stignem do negde i onda dobijem po dupetu i to je njima užasno smešno i dosta ih relaksira. Jer svako sigurno pomisli – e vidi ovako i ja ceo život dobijam po dupetu, a evo dešava se to i Đuričku, znači nije ništa vanredno, pa im bude lakše.

Hvala ti, Đuro.