Parker Dej i njene fotografije predivno čudnih parova

Drečave fotografije Parker Dej u nekoliko navrata su krasile naš sajt, a njena samostalna izložba koja se održava u galeriji Superchief, bila je sjajan povod da prikažemo još jednu novu seriju koja se zove Twin Stars. Ove fotografije u sebi nose moć nezavisnosti i jedinstva. Glavni cilj projekta je bio uraditi portrete ljudi koji izgledaju slično i izazivaju sličan osećaj. Ona je želela da oba subjekta budi autsajderi, insistirajući na ideji je da je sigurnije biti čudan kada si povezan sa drugima iz svoje zajednice.

Pričala sam sa njom o ovom projektu i inspiraciji koja je iza njega.

VICE: Kako si tačno izabrala parove za ovu seriju?
Parker Day: Oni su sami izabrali drugare! Ja sam prvo stupila u kontakt sa jednom polovinom para i pitala ih da li postoji osoba sa kojom žele da se slikaju, a koja izgleda slično po mogućstvu. To je bio jedini način da fotografije izgledaju prirodno, ako su na njima ljudi među kojima već posotji dobra hemija. To je takođe doprinelo zabavnoj i opuštenoj atmosferi na snimanju.

Koja je tvoja omiljena slika iz ovog projekta?
Uh, teško pitanje. Dopada mi se Nevaljali Skaut (Nejt i Hadson), ali isto tako obožavam Tužne Klovnove(Noel i Tori). Postoji nešto neodoljivo slatko i podržavajuće u Noelovom pogledu i gestikulaciji. Ta fotografija čini da se osećam tužno, ali na neki lep način.

Za čime generalno tragaš kad radiš portrete?
Volim da radim sa jedinstvenim, kreativnim čudacima koji ne shvataju sebe previše ozbiljno, ljude koji nisu previše vezani sa svoje egoe i one koji imaju hrabrosti da se suprotstave kulturnim simbolima i identitetu. Volim autsajdere koji vole da prelaze granice i nose ono što žele sa ponosom. Dok fotografišem, volim da uhvatim autentičnu ljudskost u nepoznatom kontekstu.

Ko su tvoji uzori, ako ih uopšte imaš?

Frensis Bejkon je moj broj jedan u svetu umetnosti. Knjige su takođe puno uticale na moj rad: Stranac, od Kamija, Beleške iz Podzemlja Dostojevskog, Kafkina Metarmofoza, i Stepski vuk Hesea su samo neke od njih. Misao apsurda i egzestincijalizma iz ovih dela sija kroz prizmu boje u mom radu. Nisam sigurna odakle meni ta prizma, verovatano sam je ukrala od Dejvida Lašapela s kraja devedesetih.

Da li imaš neke savete za mlade fotografe koji bi želeli da se probiju?
Prvo, da otkriju kakvi fotografi žele da budu. Ja sam od prvog dana znala da želim da se skocentrišem na svoju umetnost i prihvatam poslove koji su se odnosili prema meni kao prema umetnici. Onda da otkriju ko su oni sami, ko su bili i ko žele da budu. To će im pomoći da raščiste šta mogu da ponude u svom radu. Ja predlažem da pogledaju unazad, sranja koja su voleli u adolescenciji su sigurno uticala na njihov ukus danas. Što si iskreniji prema sebi, imaćeš više uspeha, u to sam sasvim sigurna. I naravno, u rad se mora mnogo uložiti. Posvećenost je ključ svega. Čak i kada se ne osećaju inspirisano, moraju nešto da rade.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE US.