​Poslodavci nam pričaju o najgorim razgovorima za posao

Loši razgovori za posao uvek deluju kao prave noćne more. To je izazov za koji si se pripremio, možda čak i vežbao ispred ogledala, jer to je trenutak koji bi zaista mogao da ti promeni život. Ali neizbežno zatekneš sebe kako zamuckuješ ili zastajkuješ, ili se previše znojiš, ili zaboraviš brilijantnu poentu koju si želeo da istakneš. Čak i ako si bio dobar, pa, kada ti na kraju kažu, „javićemo vam", osetiš se kao da su ti zaboli nož u stomak.

Ali podigni glavu gore, i prepusti samoprezir nekom drugom. Sva je prilika da ni tvoj najgori intervju nije bilo toliko grozan. Možda se baš nisi skapirao sa menadžerom koji je razgovarao sa tobom ili nisi dobro predstavio gde vidiš sebe za pet godina, ali apsolutne propasti su retke.

Međutim, poslodavci često obavljaju te razgovore, i videli su sve što se može videti – uključujući i prave, stvarne noćne more. Pozvali smo nekoliko poslodavaca i agencija za zapošljavanje iz Njujorka i zamolili ih da nam pričaju o kandidatima koji su došli kod njih i stvarno, stvarno uprskali stvar.

NE

Intervjuisao sam tog tipa koji je nosio odelo za sahrane (drugim rečima, jedino odelo koje imaš i koje ti je preveliko i nosiš ga na svim formalnim skupovima). Takođe je nosio i vunenu kapu. Pet minuta od početka intervjua je shvatio da ima kapu na glavi, pa ju je skinuo, ali je zaboravio da ima ogromno parče toalet papira zalepljeno za čelo, jer je očigledno pre intervjua iscedio neku džinovsku bubuljicu. Parče toalet papira mu se zalepilo za glavu, i on je pokušao da ga skine, ali krv se zgrušala, i nije mogao da skine papir. Sedeo sam tamo i pokušavao da ne prasnem u smeh (Smejem se kada se desi neko sranje, to je od nervoze). Konačno je odustao, i ja sam nastavio sa intervjuom dok je on na glavi imao krvavo parče toalet papira. Takođe je sve vreme u ruci držao još toalet papira. Veoma neprijatno.

ZABOGA, NE

Ta neka žena nije ni došla do intervjua pre nego što je zajebala stvar. Dogovorili smo sastanak s njom. Nekih pola sata pre nego što je trebalo da dođe, poslala je mejl: „Ovo će verovatno zvučati čudno, ali moja kornjača se iznenada teško razbolela, i moram stalno da trčim kod veterinara". Rekla je da će nas pozvati sutradan da popričamo o tome kada da dođe. Sat nakon njenog uvrnutog otkazivanja, ponovo nam je pisala, da nam ispriča šta ima novo. „Ne brinite! Šetam kornjaču po parku da uhvati malo sunca".

O NE, DOĐAVOLA

Intervjuišem jednog grafičkog dizajnera, i pričamo o tome šta je radio pre. Sve deluje normalno, prelazimo na sledeći korak, i on vadi svoj ajped da mi pokaže svoje radove. Pritiska plej, i kreće analni pornić u punom zamahu. Neki tip razvaljuje neku ribu u dupe, u krupnom planu. Dizajner je samo rekao „ups", i pritisnuo stop. O ne, dođavola. Suvišno je reći da ga nismo zaposlili.

TO, CARICE, ALI NE

Ušli smo u finalni deo razgovora sa ženom koja je konkurisala za mesto firminog dizajnera. Izneli smo joj ponudu i rekli da je poslednji korak provera biografije. Sa druge strane veze je nastao muk, dok žena konačno nije progovorila i rekla, „Pa, moram unapred da vam priznam da neću proći proveru da nisam osuđivana, jer sam uhvatila svog čoveka u prevari, i zapalila sam kuću tog prokletnika".

ŠTA, JEBOTE? NE

Jednom sam pozvao jednu kandidatkinju na intervju baš pre ručka, oko pola 1, ili 1. To nije ništa strašno, stalno to radimo, i ljudi isplaniraju da jedu pre ili posle toga. Ali ta žena je ponela hranu sa sobom, i nameravala je da jede tokom intervjua. I to nije bilo nešto prosto, kao što je sendvič, nego nešto masno, u sosu, zaboravio sam šta je bilo. Pečeni bataci, ili tako nešto. Naravno da sam bio šokiran, pa sam je pitao šta misli, kako će to uticati na njeno potencijalno zaposlenje kod nekog od naših klijenata. Između zalogaja je izgovorila, „Znam, grozna sam. Ali poznajem svoj organizam, i znam da mi mozak ne radi ako ne jedem, pa sam pomislila da je ovo bolja opcija". Nije bila. Ako se ikada nađete u takvoj situaciji, dođite sa smanjenim šećerom u krvi. Možda ćete delovati malo odsutno ili prazno, ali verujte mi, viđali smo mnogo gore. Na primer, da neko tokom intervjua jede pileća krilca, ili tako nešto.

JOJ, NE

Jednom sam intervjuisao jednog tipa, i nešto vidiljivo nije bilo u redu. Videlo se da su mu misli negde drugde. Tražio je da mu ponavljam pitanja, bio je potpuno odsutan. Posle nekih 20 minuta takvog razgovora, zastao sam i veoma učtivo ga pitao, „Je li sve u redu". On je istog trenutka počeo da rida. Pas mu je umro tog jebenog jutra. Mislio je da će izdržati intervju. Nije uspeo. Poslao sam ga kući, i posle par nedelja mu se obratio da vidim da li bi želeo ponovo da pokuša. Nikada mi nije odgovorio na mejl.

PREVENTIVNO NE

Zaposlenje je dvosmerna ulica. Mora da bude obostrano korisno. Otkrio sam da ljudi koji brinu samo za sebe obično nisu najbolji kandidati ili zaposleni. Možda sam osetljiv na to, ali kada intervjuišem nekoga ko me pita za odmore i platu pre nego što je i seo, znam da mu neću dati posao. Ponekad i pre intervjua šalju znake upozorenja koji ti govore da bi često morao da ih držiš za ruku i tapšeš po ramenu. Kada me potencijalni kandidat u mejlu pita koji voz da uhvati da bi stigao do naše zgrade, ili gde da se parkira kada stigne, uvek želim da odgovorim, „Ne moraš ni da dolaziš".

NE, ZAVODNIČE

Jedan tip je otvoreno flertovao sa mnom tokom intervjua. To je bila prava šteta, jer je bio veoma kvalifikovan i veoma šarmantan. Sjajno smo se slagali, i bila bih srećna da mu nađem posao, i to ne bi bilo teško. Ali pred sam kraj intervjua, rekao je nešto u smislu da imam nadivnijie oči koje je ikada video, ili osmeh, ili tako nešto. Zahvalila sam mu se i pokušala da nastavim razgovor, ali on nije prestajao da priča o tome. Stavila sam ruku na sto, u slučaju da pre toga nije primetio moju burmu. To nije pomoglo. Pozvao me je da izađemo. Odbila sam ga. Nisam ga zaposlila. Bila sam isuviše zabrinuta za žene sa kojima bi možda radio. Ako nije mogao da se suzdrži tokom intervjua za posao, možete li da zamislite kakav bi bio na zabavi posle posla?

MAJSTORICE, NE

Zaposlili smo jednu kandidatkinju koja je prošla veoma dobro na intervjuu, ali gotovo čim se zaposlila, klijent je počeo da me zivka i da mi govori da je užasna na poslu. Posao joj je bio da radi u marketingu za jednu modnu kuću i njene prodavnice, ali uopšte nije imala pojma o tome. Odlazila je na pauzu za ručak od tri sata, dolazila je kasno, a odlazila ranije s posla. Počeli su pažljivo da motre na nju, i beležili svaki put kada bi otišla bez dopuštenja, da možemo da imamo evidenciju o tome. Jednom nije došla na sastanak koji je trebalo da vodi. Kada smo je sklonili s tog posla, bila je ozlojeđena i klela se da firma laže. Dan nakon što smo je povukli, imala je dovoljno petlje da se vrati tamo i uzme svoje lične stvari.

KONAČNO: NE

Tu i tamo organizujemo ručkove na kojima klijenti sa kojima radimo mogu da razgovaraju sa određenim kandidatima koje pozovemo. Atmosfera je nonšalantna, i ima mnogo manje pritiska, na obe strane. To su jednostavno okupljanja čiji je cilj umrežavanje, osmišljena da poslodavac sazna za tebe, za tvoje stručne kvalifikacije i čuje tvoje ime. Pa, jedan tip je razgovarao sa jednim poslodavcem, i neko ga je gurnuo s leđa. Pica koju je držao u ruci je pala na pod, sa nadevom nadole. On ju je podigao, obrisao i pojeo. Pred klijentovim očima. Još uvek se šalimo na tu temu. „Nemoj da mi šalješ nekog ko u mom prisustvu jede picu s poda", rekao bi.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu