Sterilizacija je pretnja transrodnim osobama

Ova priča je prvi put objavljena na sajtu Fondacije Tomas Rojters

Kada je kapetana podmornice Džona Remoa nazvala supruga i pitala ga otkud ženska odeća koju je našla u podrumu njihove kuće, on se prepao da će otkrivanje njegove tajne značiti i kraj njegove karijere.

To je bila tajna koju je norveški oficir, tada u kasnim dvadesetim, na dužnosti u Barencovom moru za vreme Hladnog rata, najstrože čuvao.

Te noći je napisao pismo supruzi i skinuo sa leđa ogroman kamen koji je godinama nosio.

- Sa četiri godine sam znala da sam devojčica, a ne dečak, kako sam rođena - kaže Remo.

- Ali, morala sam da budem jaka, da se borim, kao muško. Mrzela sam to, ali sam shvatila to kao ulogu koju sam morala da odigram.

Ulogu je igrala sve do pre pet godina, kada je kao šesdesetogodišnjakinja odlučila da oda svoju tajnu, počne da živi kao žena i zvanično se izjasni kao transrdona osoba.

Amnesty International procenjuje da u Evropi živi oko million i po transrodnih osoba – muškaraca i žena koji osećaju da su rođeni u pogrešnom telu.

Dok većina zemalja postaje toleranija prema transrodnim ljudima, aktivisti koji se bore za njihova prava kažu da je potrebno još mnogo da bi dobili ista prava kao svi ostali.

Norveška se smatra jednom od najnaprednijih zemalja kada se radi o poštovanju ljudskih prava.

Ipak, Norveška je, zajedno sa još 19 evropskih zemalja, uključujući Francusku, Belgiju i Italiju, zemlja koja od transrodnih ljudi zahteva da uklone genitalne reproduktivne organe i podvrgnu se sterilizaciji ukoliko žele da legalno koriguju pol, kažu u ogranizaciji Transgender Europe.

Dok sedi u svom stanu u Oslu, Remo, čije je zvanično ime Džon Žanet, tvrdi da korekcija pola ne treba da zavisi od medicinskih intervencija.

- Odbijam da me operišu da bi priznali ko sam - rekla je Fondaciji Tomas Rojters.

STIGMATIZACIJA I NASILJE

U Norveškoj, kao i u mnogim drugim evropskim zemljama, obavezna sterilizacija postoji zbog administrativne prakse koja datira još iz 1970. godine i nema nikakvo legalno uporište.

- Neki insistiraju na sterilizaciji jer po njima to dokazuje da ste sigurni da želite da korigujete pol - kaže Richard Kohleriz iz organizacije Transgender Europe.

- Isto se veruje da, ako neko ko je legalno muškarac, ostane trudan i rodi dete, to može biti pretnja po društveni poredak - rekao je Rojtersu.

Ipak, sterilizacija nije obavezna u svim evropskim zemljama. Ali, većina zemalja, uključujući Nemačku, Španiju i Veliku Britaniju, kao uslov za operaciju korekcije pola, zahteva psihijatrijsku dijagnozu rodne disforije ili transseskualizma, koju Svetska zdravstvena organizacija kvalifikuje kao mentalnu bolest.

Svetska zdravstvena organizacija namerava da skine transseksualizam sa spiska metalnih bolesti. Trenutna klasifikacija transseksualizma (nelagodnost koju osećaju ljudi rođeni u telu suprotnog pola ), po aktivistima koji se bore za deklasifikaciju, doprinosi stigmatizaciji transrodnih ljudi širom sveta.

Aktivisti još kažu da transrodni ljudi češće doživljavaju diskriminaciju i nasilje od ostalih pripadnika LGBT populacije, jer se manje zna o rodnom identitetu nego o seksualnoj orijentaciji.

Evropska unija je u decembru 2014. godine objavila izveštaj u kome piše da transrodni ljudi imaju dva puta veće šanse da ih napadnu, prete im ili ih izloluju iz društva, nego što je slučaj sa gejevima ili lezbejkama.

JAVNO PONIŽAVANJE

Dnevne aktivnosti poput odlaska u bilblioteku, odlaska lekaru, odlaska u banku ili putovanja bilo kojim javnim prevoznim sredstvom, često se pretvore u javno ponižavanje kada se identitet transrodnih ljudi ne poklapa sa onim u ličnim dokumentima.

- U Norveškoj, ukoliko žele da koriguju pol o trošku države, proces zamene pola u ličnim dokumentima i medicinski tretmani traju i do deset godina, kažu trans aktivisti u ovoj zemlji.

Aktivisti iz Norveške kažu i da većina transrodnih ljudi koji se podvrgavaju hormonskoj terapiji obično doživljava neprijatnosti kada se obrate lekarima.

Luka Dejlen Espset, aktivista norveške LGBT organizacije LLH, priseća se posete bolnici Univerziteta u Oslu, jedine medicinske ustanove u kojoj transrodni ljudi u Norveškoj mogu da dobiju medicinsku negu.

- Doktori su mi se obraćali u ženskom rodu, ispitivali me o prošlosti i tome ko sam i postavljali vrlo nametljiva pitanja o mom seksualnom životu - kaže Espseth (28).

On je rođen kao žena, a onda je u ranim dvadesetim počeo tranziciju i sada je muškarac.

Prošao je osam pregleda u bolnici pre nego je dobio dijagnozu transseksualizma koja mu je omogućila da počne da uzima hormone koje je želeo. Kao i Remo, ni on ne želi da se steriliše.

- Imam osećaj da nemam pravo da legalizujem svoj rod samo zato što sam izabrao da odbijem medicinski tretman - kaže.

- Zašto neko drugi treba da određuje naš identitet?

"VLADAVINA ZAKONA JE OD VITALNE VAŽNOSTI"

Iako imaju mnogo problema sa legalnim korekcijama pola u Evropi, aktivisti kažu da prava transrodnih osoba dobijaju sve veću pažnju.

- Pre pet godina, morali smo da objašnjavamo zakonodavcima šta to uopšte znači biti transrodna osoba. Sada više radimo na tome kako poboljšati prava ovih ljudi - kaže Evelin Paradis, izvršna direktorka organizacije ILGA-Europe, mreže evropskih LGBT grupa.

Malta je nedavno postala tek druga evropska zemlja, pored Danske, koja je dozvolila transrodnim ljudima da promene pol u ličnim dokumentima bez medicinske intervencije. Aktivista Koler iz organizacije TGEU se nada da će ovo biti primer i drugim zemljama.

- Zakon je od vitalne važnosti, ali on samo pomaže transrodnim ljudima da se osete prihvaćeno. Za promenu mentaliteta i odnosa javnosti prema ovim ljudima je potrebno vreme.

U Norveškoj je okupljena grupa eksperata koja procenjuje trenutno važeće pravilo obavezne sterilizacije i razmatra da li ga treba ukinuti i koje su novi mogući uslovi koje treba postaviti da bi se legalno promenio pol. Krajem meseca bi trebalo da iznesu svoje zaključke vladi.

Remo koja celog života čeka da legalno postane žena, nada se da će novi zakon biti donet do kraja godine. On bi dozvolio tranrodnim ljudima da sami odlučuju o svom identitetu.

-Mnogim transrodnim ljuduima koji se boje da javno kažu ko su, ovaj zakon bi dao snage da izađu iz ormara i budu ono što jesu, kaže Remo.

Ova priča je deo serijala "LGBT borba za rodnu jednakost" Fondacije Tomas Rojters