​Žene rame uz rame sa gerilom u Kolumbiji

Kad su se roditelji petnaestogodišnje Kamile rastali, palo joj je na pamet ono što prođe kroz glavu većini devojaka u njenoj situaciji: zamislila je kako bi bilo lepo da pobegne od svih svojih problema. Za razliku od većine devojaka, Kamila je živela u delu Kolumbije pod kontrolom najveće gerilske vojne formacije u zemlji: Revolucionarne oružane snage Kolumbije poznate su pod španskom skraćenicom FARC. Za Kamilu, ideja da ode u vojsku da bi napustila porodični dom delovala je sasvim razložno. Više godina kasnije, u svojoj dvadeset trećoj, odvažila se da to i sprovede u delo.

„Većina nas je pristupila zato što smo u životu imale nekih poteškoća," kaže Kamila čije smo ime izmenili radi zaštite identiteta.

Žene su oduvek bile važna komponenta gerilskog ratovanja, iako društvo zamišlja da je oružani sukob rezervisan za muškarce. FARC je osnovan 1964., kada se grupa mladih marksista latila oružja da bi za prava zemljoposednika i anti-imperijalističke reforme. Najveći broj članova imali su 1999. godine, oko 18,000. Od tada im je ljudstvo palo na 8,000 ali i dalje drže ključna ruralna uporišta. Već pola veka, žene ratuju po džunglama Kolumbije u sklopu Fuerzas Armadas Revolucionarias de Colombia , koja važi za najdugovečniji pokret otpora na svetu. Kolumbijske vlasti procenjuju da je 30-40 procenata FARC pobunjenika ženskog pola.

U neku ruku, oružani sukobi ruše polne stereotipe. Žene se bore rame uz rame sa muškarcima, nekad im čak i komanduju. Nose automatsko naoružanje, marširaju, rizikuju živote. Ali sa druge strane, žene se u gerili suočavaju sa jedinstvenim izazovima. Okružene muškarcima u ograničenom životnom prostoru, često su izložene seksualnom nasilju – FARC interno zabranjuje silovanje, ali izveštaji ukazuju na to da su neke pripadnice gerilskih grupa bile primorane na seksualno ropstvo. Amnesty International optužili su i FARC i paramilitarne formacije da silovanje koriste u ratne svrhe. Trudnoća je najstrože zabranjena: kolumbijsko javno tužilaštvo istražuje najmanje 150 slučajeva bivših gerilki koje su bile prinuđene da okončaju trudnoću, a kolumbijski mediji procenjuju da se u FARC kampovima prinudno sprovede 1,000 abortusa godišnje.

Od novembra 2012, FARC i kolumbijska vlada pregovaraju o razoružanju, reformama, amnestiji, i integraciji u postojeći politički sistem. Trogodišnji mirovni proces već je prekoračio projektovani termin za okončanje pregovora (23. 3. 2016.), u koje su uključene brojne žene. Stručnjaci smatraju da bi prisustvo žena u civilnom društvu moglo da bude merilo za uspeh ovih mirovnih sporazuma. Deset godina posle demobilizacije, Kamila se priseća života posle rata i opisuje vreme kad joj je FARC omogućio da vodi borbu za bolje sutra.

Na oružje kao žena i majka

Jednog hladnog novembarskog jutra 2003. godine, Kamila se probudila sa težinom u grudima. Odrasla je unutar kolumbijskih ratišta, ali nije bila direktno izložena sve dok paramilitarne snage nisu došle na vlast u njenom gradu. Njenog oca i četrnaestogodišnjeg brata su mučili pod lažnim optužbama da sarađuju sa gerilom; njen brat je iz osvete i potrebe za zaštitom otišao upravo u FARC. Nedugo potom, paramilitarne snage su privele Kamilu i njenu majku i optužile ih da pružaju podršku gerilcima, što je kod Kamile samo izazvalo bes. Imala je dvoje dece, a muž joj je živeo u džungli ratujući za FARC; morala je nekako da preuzme kontrolu nad sopstvenim životom.

„Oduvek sam sanjala o tome da imam svoju kuću i porodicu, da ne živim pod senkom svoje majke." Najbolji put ka ostvarenju ovog sna za Kamilu je bila gerila, gde je stekla osećaj moći. Kao mala, sa divljenjem je gledala FARC borce u maskirnim uniformama. Oni su u njenom gradu zaveli red bolje nego što je vlada ikad mogla.

Tog novembarskog jutra, otišla je na razgovor sa oficirom koji joj je obećao pomoć posle par godina službe. Ponudio joj je da sačeka i još malo razmisli pre nego što im se pridruži, ali nije bilo potrebno; Kamila se već odlučila. Znala je da će kao pripadnica gerilskog pokreta morati da ostavi svoju decu, ali mislila je da će tako na duge staze moći da im pruži bolji život.

„Najteže mi je bilo da ostavim decu. Nismo nikad toliko vremena proveli razdvojeni", kaže ona. „Mislim da to dete prosto ne može da razume, zašto ga je majka napustila."

Dve godine Kamila je provela u džungli i sa decom komunicirala samo preko pisama. Kad god joj je bilo teško, tešila se njima. Ćerka je pisala da se ponosi njenom odlukom da stupi u borbu, ali Kamila je sumnjala da ona shvata o čemu se stvarno radi.

Život žene u gerili

„Sve žene tamo, sve smo se mi protiv nečega pobunile," kaže Kamila. „Protiv majki i očeva. Protiv života i rađanja u ruralnoj Kolumbiji. Protiv sistema koji nam ne odgovara."

U njenom slučaju, pobuna je bila protiv države koja je nije zaštitila. U oružane snage oteralo je siromaštvo i diskriminacija. Njena revolucionarna aktivnost u početku se svela na propagandu, jer se već razumela u fotografiju i dizajn. Tek kasnije je prešla na ratna dejstva. Ali život u FARC kampu ne sastoji se samo od vojnih vežbi; žena u vojsci i dalje je ljudsko biće, nesposobno da sakrije surovu realnost svog polnog identiteta. Svaka treća žena se nekad u životu suoči sa seksualnim nasiljem, a oružani sukobi to samo podstiču . Milioni žena u zemljama u razvoju nemaju pristup sredstvima za kontracepciju.

FARC gerilke moraju pažljivo da se nose sa pitanjima pola, seksualnosti, i zdravlja –kontrola rađanja nije svima dostupna, a ravnopravnost sa muškim saborcima ne postoji. Sve se ovo komplikuje kad 60-70 osoba živi zajedno u džungli, a kontakt sa spoljnim svetom je ograničen.

(Kažu da svaki borac, bilo kog pola, ima ista prava. Ali ipak je žena samo žena. Nije lako ratovati kad si žensko.)

Na primer, u gerili retko ko spava sam. Parovi obično spavaju zajedno, ostali se grupišu po troje ili četvoro. Kamilin muž je već bio FARC borac kad je ona pristupila, ali ipak je morala da se osigura od seksualnih napada ili glasina.

„Kad mi muž nije bio tu, spavala bih u grupi sa po dvoje-troje saboraca. To se uvek traži, taj osećaj zajedništva," kaže ona. „Ali uvek je moralo da ih bude više, jer ako spavaš pored samo jedne osobe, počne svašta da se priča."

FARC pravila ne dozvoljavaju fizičko ili seksualno zlostavljanje među članovima – bili oni muškarci ili žene – ali zabrana sama po sebi nije rešenje. Kamila se seća kako joj se jedan saborac uporno nabacivao, a ona ga odbijala. Jednog dana je ovaj gerilac udario drugu ženu, pošto je otkrio da mu nije bila verna. Iako su ga kaznili, komandant ga je pravdao rekavši da je promiskuitetna gerilka sama kriva.

„[U kampu] kažu da svaki borac, bilo kog pola, ima ista prava. Ali ipak je žena samo žena," ističe Kamila. „Nije lako ratovati kad si žensko."

Život posle FARC-a

Kamila nije planirala da doživotno ratuje. Posle dve godine, tražila je dozvolu da napusti grupu; odobrili su joj ovo pošto je u startu sa komandantom dogovorila da će služiti na određeno vreme. Pa ipak, tranzicija mlade majke iz vojnog u civilni život nije laka dok ratno stanje još traje.

„U Kolumbiji, Južnoj Americi, a i širom sveta – ženama je sve teže," kaže ona. Kolumbija drži 98. mesto na UN indeksu rodne ravnopravnosti . „Posle demobilizacije, stvari su samo još teže – i dalje si žena u društvu koje radi protiv tebe.

Kamila je prošla kroz zvaničan program reintegracije koji nudi zdravstvene, obrazovne, i poslovne usluge. Danas radi kao posrednik između državne agencije i gerilaca. Treba da diplomira grafički dizajn, što je izabrala delom na osnovu svog iskustva u dizajnu FARC propagandnog materijala. Porodica je podržava dok pokušava da se oporavi od lične mržnje i želje za osvetom koja ju je odvela u rat. Taj izbor ona danas vidi kao neefikasan put za ostvarenje političkih ciljeva, koji ostavlja trajne društvene posledice. Kako mirovni pregovori napreduju, hiljade drugih žena će se demobilisati u predstojećih par meseci. Kamila veruje da je sledeći korak oproštaj na nivou kolumbijskog društva.

„Kad izađeš, počneš da drugačije gledaš na stvari", kaže ona. Nekad je u oružanoj borbi videla put ka političkom opunomoćenju, ali deset godina od demobilizacije, manjak napretka na tom polju izaziva joj sumnje. „Ne može se ništa pozitivno postići oružjem. Kolumbija je idealan primer za to."

Do ovog zapažanja Kamila dolazi dve decenije pošto je kao petnaestogodišnja devojka ležala u krevetu, gledala u plafon, i zamišljala maskirnu uniformu u kojoj bi se sakrila od svih svojih problema.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu