Udarila su me kola pa sam postao rasista koji sluša The Libertines

Ja sam Džon Doran i obično pišem o muzici. Ovi klinci sa VICE sajta odlučili su da zaposle 41-godišnjeg matorca koji je 1987. otišao na piće i probudio se 2008.

Za slučaj da ne znate a mrzi vas da konsultujete urbandictionary.com, "menk" je izraz koji se u okolini Liverpula koristi za osobe ometene u razvoju ili duševno obolele. Npr, "Do jaja ti je ta Serđo Trakini treša brate, a vidi onog menka Dorana brate, nema para ni za Voker trešu brate, 'ajde da ga ispizdimo i bacimo u kanal."

"Rasporiću te, pizdo debela.”

Ove neočekivane reči me šokiraju, kao da mi je neko nabio prst u oko. Zastajem na pola puta uz Stamford Hil. Oko mene ima dosta ljudi, ali svi se ponašaju normalno, kao da niko nije čuo izliv prostote. Glas je zvučao isto kao moj. Osvrćem se okolo, niko me ne gleda. Reklo bi se da sam na potpunog neznanca uz čista mira viknuo "Rasporiću te, pizdo debela," ali niko ne obraća pažnju. Čovek u trenerci ide mi u susret, ne primećuje me, prolazi, priča telefonom.

“Što se jebote ne zaposliš, kurajberu lenji? Gledaj koliko je sati a ti nisi na poslu…”

Opet moj glas. Glasno i jasno. Definitivno sam ja bio u pitanju, ali opet, niko ne reaguj. Čovek sa telefonom nije se ni osvrnuo, samo je prošao brbljajući. Nema smisla… nemoguće da sam to naglas rekao. Šta mi se to koji kurac dešava?

Još ljudi prolazi ulicom, a iz mene sada teče kao da je neko odvrnuo ventil. Užasne reči, mračne. Rasizam. Homofobija. Mizoginija. Sve gadosti koje možete a zamislite, sve sam to čuo sebe kako izgovaram. Ali to nisam bio ja. Odnosno jesam, ali ne svesno. Kad god mi se u glavi javio neki od tih odvratnih epiteta – savršeno jasan i formiran, kao da primam signale sa nekog radio tornja – reagovao bih zgađeno. Požurio sam kući gledajući sebi pred noge, da ne vidim slučajno niko drugog. Praktično sam dotrčao do vrata stana.

Ulazim zadihan. Puštam muziku jako glasno, sedam na kauč, palim Tviter i skrolujem brzo kroz fid, tražim nešto da me okupira. Par minuta kasnije, isto radim i na Fejsbuku. Zubi mi sve vreme cvokoću od šoka. Šta mi se dešava, pobogu?

Kada me je u novembru 2016. udario automobil, nije mi delovalo previše ozbiljno. Jeste bolelo, jesam bio ošamućen neko vreme, ali realno kao da nisam ni bio prisutan. Prvih par dana sam se čak osećao odlično. Nikad nisam iskusio težu psihodeliju nego prilikom tog gubitka svesti. Cenim da sam se isključio na možda 90 sekundi, ali meni je delovalo kao da su godine prošle. Vremenska distorzija od esida ili pečurki ne može da se uporedi sa ovim. Znate ono kad ljudi kažu da im je u trenutku opasnosti ceo život proleteo pred očima? Meni je bilo još intenzivnije. Proživeo sam ponovo ceo život, prilično nadrealno, nelinearno, zbrkano, ali užasno je dugo trajalo – godinama. Imao sam utisak da me toliko dugo nije bilo da nisam mogao ni da se setim ko sam bio pošto sam se probudio na asfaltu, ispod točkova automobila koji je naleteo na mene.

Istog dana, kada je Marija došla da me vodi kući iz hitne pomoći, kao da je očekivala da će me zateći ljutitog ili tužnog, ali ja sam iskreno osećao samo olakšanje. Sestra mi je dugo testirala reflekse svih mišića, svetiljkom mi obasjavala očno dno, tražila da dodirnem nos, čukala kolena gumenim čekićem. Tražila je da stegnem ovaj ili onaj mišić, da uhvatim razne predmete rukom. Malo lagane aritmetike i logike. Na kraju mi je rekla da se radi samo o lakšem potresu mozga, da bi trebalo da sve bude OK za par nedelja jer trenutno nije bilo tragova značajnih povreda, osim sa fizičke strane gde sam imao lakše uganuće vrata. Imao sam osećaj kao da sam dobio nagradno letovanje. Jeste da bih svako malo zaboravio sopstveno prezime i profesiju i slične detalje, ali ipak, kao da me je najzad neko naterao da u životu malo usporim.

Pošto sam prestao da pijem, prvog avgusta 2008., odmah sam se bacio na posao. Pisao sam po čitav dana, što za svoj sajt Quietus što za razne druge kao što je VICE. Ili sam pisao knjigu. Ili izdavao album. Ili puštao muziku. Ili predavao. Ili snimao radio program. Ili sastavljao TV scenarije. Kalendar je prosto morao da mi bude ispunjen do poslednjeg termina, makar i najsitnijim obavezama, pa su počeli čak i da me stižu rokovi. Kao i toliki lečeni alkoholičari i narkomani, postao sam radoholičar. Ali posle udesa, morao sam da prestanem. Izbora nije bilo. Lik sa klinike mi je izričito naredio: "Ništa TV, ništa DVD, ništa kompjuter, telefon, tablet. Nema ni čitanja, ni suvišnih razgovora. Kompletno kognitivno opuštanje."

"Dve nedelje!" ponavljao sam kasnije istog dana, dok smo Marija i ja šetali ruku pod ruku, polako, penzionerski, kroz lepo sređeno groblje Sent Džon u Hakniju. Bilo je dva popodne, a sa bicikla su me kola oborila u devet i pet. "Možemo li sad na ručak? Umirem od gladi. U Satons, na ribu i krompiriće?"

"Naravno. Gde god poželiš!" rekla je Marija vedro.

"Realno, život bi mogao da bude i mnogo gori," pomislio sam dok smo šetali po suncu ka restoranu koji služi najbolju ribu sa krompirićima u Londonu.

Dok smo čekali na red, svest mi je samo… lutala. Pustio sam Mariju da priča, glava mi je bila prazna poput kartonske kutije. Sunce mi je kroz izlog sijalo pavo u oči, grejalo mi prostrani i prazni tavan u glavi. Bez misli, bez poslovnih obaveza, prosto sam blistao od opuštanja.

U restoranu su puštali jednu neverovatno dobru pesmu. Zvučala mi je poznato, a opet zavodljivo strano. "Treba da pitam ženu iza šanka kako se zove ova stvar. Genijalna muzika!" pomislio sam.

"Kako se osećaš?" pitala je Marija.

"Iskreno? Kao na ketaminu. Kao da su mi u glavi samo kokice. Ne one sveže što se služe u bioskopu, nego one slađe, sa prelivom, fabrički napravljene. Možda je samo ostao stegnut karamel-preliv, unutra ni nema zrna kukuruza. Mada to je možda previše čvrsto, previše lomljivo… možda mi je u glavi nešto između ta dva ekstrema, mekih kokanih kokica i tvrdog karamel preliva. E to. To je to: glava mi je Crunchie Bar čokoladica."

Pucketao sam prstima u ritmu muzike, energično mlatarao rukama kao da sviram bubnjeve dok me je Marija zabrinuto gledala. „Šta to radiš?”

Ćutke sam slegnuo ramenima i nastavio da bubnjam u vazduhu sa osmehom na licu.

"Ozbiljno, jesi li OK? Znaš da je ovo pesma od The Libertines?"

"Majku mu, znači puk‘o sam”, proletelo mi je kroz misli. "Sad samo još da postanem serijski ubica."

Krenula je sledeća stvar. Sing For Absolution od MUSE. Restoran je sigurno puštao neku Spotify indi rok plejlistu. Meni je zvučalo božanstveno, kao tonovi zlatne magme koje izbija na površinu Marsa iz kratera Olimpus Monsa. Samo 24 časa ranije, zakleo bih se da je ta pesma bila samo dno ljudskog dostignuća i dostojna Haškog tribunala, ali sad mi je delovala blistavo, monumentalno, dirljivo. Nisam nikad bio dovoljno glup da poverujem u mit o objektivno dobrom ukusu, ali bio sam zapanjen kad sam shvatio koliko je krhka nečija percepcija kvaliteta. Palo mi je na pamet da mi se nekadašnji muzički ukus nikad neće vratiti, pa sam počeo da se smejem na sav glas.

Marija je rekla: "Počinješ da me brineš. Kako ti se sviđa ova stvar?"

Nisam mogao da lažem, raširio sam ruke i priznao: "Zvuči neverovatno!"

Stigla nam je hrana, ručali smo smejući se. "To!" viknuo sam punih usta kad je krenulo Place Your Hands od Rifa. Trebalo je da se zabrinem, da pretpostavim šta bi moglo da usledi, ali uzalud. Bilo mi je mnogo smešno. U šali sam rekao Mariji da ću lakše moći da nađem tezge sad kad volim Radio-X indi rok.

Ali veselje nije potrajalo. Svake nedelje bilo mi je sve gore i gore, odavno je nestao osećaj bezbrižnosti. Vrat mi se oporavio, posekotine na nogama zarasle, ali stanje opšte zblanutosti, nesposobnost da izrazim i najjednostavniju misao, to se samo pojačavalo dok nisam dospeo do ruba histerije. Teško sam se nosio i sa najjednostavnijim dnevnim obavezama; glava mi više nije bila puna slatkog saća već šljunka.

Od svih muka, najteže mi je bilo da opišem bes izazvan slabljenjem pamćenja i rečnika – dve stavke bez kojih ni najgori pisac na svetu ne bi mogao da radi. Jedno vreme čak nisam umeo ni da obavljam sitne poslove po kući. Marija je ubrzo shvatila da mora da mi zapiše svaki detalj kako se ne bih izgubio i zaboravio da odradim bilo šta. Dok nisam radio, imala je običaj da mi svakog jutra sastavi spisak obaveza za taj dan u velikoj kuhinjskoj svesci. Ja bih ključne reči za svaki slučaj prepisao hemijskom na kožu ruke pre nego što bih se odvažio da zakoračim na ulice Haknija.

Ozbiljno sam razmišljao da na dlan istetoviram sledeću neupotrebljivu skraćenicu: LCNCNS-EED-WED-DP-CYTDL (Malo ugljenih hidrata, nula kofeina, nula šećera. Vežbaj svakog dana. Piši svakog dana. Ne paniči. Proveri svoj spisak zaduženja.) Ko zna, možda to jednom i budem uradio.

Ali onda se sve promenilo kada sam, sedam meseci posle nesreće, dobio rezultate magnetne rezonance koji su potvrdili blago traumatičan potres mozga. Počeo sam da idem na sastanke lokalne grupe za podršku žrtvama blago traumatičnih potresa mozga.

U majušnoj sobi, nas petoro razgovara sa neurologom a jedan student hvata beleške. "Reč blago u izrazu blago traumatičan potres mozga nema za cilj da obezvredi ili porekne vaše simptome," kaže ona. "Za BTPM je karakteristično da drugim ljudima kod vas sve deluje normalno, pa često ne veruju da problem postoji. Ali ne brinite – zaista postoji! Verujte mi na reč, nije sve samo u vašim glavama!"

Objašnjava nam biološke procese koji se odvijaju. Tokom udesa, istežu se dugi snopovi nervnih ćelija, nekada se cepaju ili kidaju. To potvrđuje nalaz koji mi je stigao iz bolnice: "U nekoliko regija prednjeg levog režnja uočene mikrohemoragije." Doktorka nam priča da ova oštećenja nastaju kada se naglom silom deluj na lobanju, a fizički zarastaju u roku od tri meseca. Dodaje da simptomi često traju i mnogo duže, jer se sa nestankom bioloških faktora aktiviraju oni drugi.

Nabraja nam moguće simptome, a ja jedan po jedan prepoznajem kod sebe. Smanjena sposobnost obrade informacija. Slabija funkcija centra za ravnotežu. Vrtoglavica, glavobolje, osetljivost na buku ili svetlost, umor, bes, anksioznost. Kaže da često žrtve blago traumatičnih potresa mozga pokazuju smanjene radne sposobnosti: "Ljudi kod kojih se ove povrede javljaju obično mnogo rade, ili su perfekcionisti ili brinu da im učinak nije zadovoljavajući. Ironično je da se baš kod tih tipova češće javlja BTPM ngo ko onih kojima i nije previše stalo do učinka na poslu. Oni koji po svaku cenu pokušaju da se vrate na optimalni radni režim obično otkriju da za to nisu sposobni, opterećuju se zbog novonastalog zamora, i sebi tako dodatno otežavaju situaciju – postaju još manje sposobni za rad. Na kraju potpuno odustanu o posla, padnu u depresiju ili anksioznost."

Svi prisutni potvrđuju da je i kod njih to slučaj. Osim mene, tu je jedan pisac, jedan rabin/učitelj, jedan naučnik i jedan predavač.

Nisam prvi pomenuo promene karaktera, ali laknulo mi je kad su se ostali toga dotakli. Po prvi put otvoreno pričam o aspektu bolesti koji me je najviše zabrinuo i uznemirio tokom prethodne godine.

"Neobično mi je da govorim o tome. Još nikome to nisam rekao, čak ni devojci, jer sam se stideo. Izuzetno je neprijatno; jedina olakšavajuća okolnost bila je to što se brzo završilo, a i javlja se samo kad se umorim. Dakle, evo šta se desilo: četiri meseca posle udesa, dok sam se osećao dosta slabo, naprasno sam se pretvorio u dedu koji čita Daily Mail. Tih nedelja, kad bih bio van stana u kupovini ili gde već, mislio bih najgore moguće stvari o ljudima u prolazu. Užasne stvari; rasizam, seksizam, homofobija, onako sam ih agresivno mrzeo. Čuo bih sebe kako u glavi govorim te strašne stvari, gotovo instinktivno, i onda bih se užasnuo. Pitao bih se Isuse, odakle mi odjednom sve to? Mislim, čak i kad sam bio alkoholičar pred samoubistvom, dok su me morile najgore moguće misli… čak ni kad bih pao najniže, čak ni tada nisam pomišljao stvari kakve su mi sada prolazile kroz glavu."

"Uznemirilo me je to, znate kako je. Čovek živi na određeni način, gaji određene stavove, a onda mu se desi saobraćajni udes i odjednom ne može da se natera da prestane da misli stvari sasvim suprotne od onoga u šta je ranije verovao."

Hteo sam da počnem da se pravdam, da im objašnjavam kako redovno sponzorišem "Gardijan", ali da ne bih zvučao kao #NotAllMen – završavam priču.

Rabin/učitelj od pedesetak godina obraća mi se prijateljski, pomirljivo. Jednostavno me teši, ali nikad mu to neću zaboraviti. Neizmerno mi je olakšao situaciju rekavši: "Ti si otišao desno… a ja levo."

Priča nam svoju čudnu priču. Radi kao nastavnik u školi, jednog dana se okliznuo i pao niz stepenice, razbio glavu, osvestio se sav krvav. U bolnici su mu rekli da je OK, ali primetio je kako mu se menja karakter. Nekada strog roditelj, odjednom je postao liberalan: pušta decu da ne ležu do kasno, da jedu slatkiše do mile volje.

"A onda sam, pravo niotkuda, počeo da slušam post-rok i hardkor pank. Ništa drugo nisam mogao. Deca me pitaju, aba, kakva ti je to grozna muzika, ugasi to! Ja im kažem, ali deco moja, ovo vam je Godspeed You! Black Emperor…"

Četiri meseca posle udesa, bacio sam peškir u trenutku slabosti. Ne ponosim se tim. Obrisao sam započetu knjigu sa kompjutera i telefona, odustao od pisanja kao koncepta, počeo da razmišljam o drugim poslovima – možda bih opet mogao da radim u fabrici. Mislim da sam se predomislio tek pošto sam sreo tog rabina. U neko drugo doba, otišao bih pravo u pab da svima ispričam njegovu priču, uz dodatno nakićene detalje kod svake ture pića. ("Ali deco moja, ovo vam je Silver Mt. Zion Memorial Orchestra & Tra La La Band.") Ipak, godina je 2018. Nema više kafanske publike. Moram da pišem o ovome da ne bih zaboravio. A ne želim da zaboravim tog rabina.

Vraćam se iz bolnice, započinjem novi Gugle dokument – prvi u prethodne tri godine – naslov glasi MENK 2018: Beleške.

Period mržnje nije dugo potrajao. Koliko god mučan bio, nestao je bez traga. Opet moram da priznam da je sve moglo i toliko gor da prođe. Iako me je to iskustvo uznemirilo, nije me nateralo ni da stvarno kažem ni da uradim ono što ne želim. Odakle li je sve to došlo, pitam se? Čovek živi pod određenim pretpostavkama o sebi i svom karakteru, ali duboko ispod površine postoji neki sasvim drugi nivo kog nije ni svestan, koji potpuno kontrira onim finim pretpostavkama. Opet se pitam: koliko su stvari zaista pod mojom kontrolom? Izjeda me briga kad pomislim na to kako živim život kojim ne upravljam.

Istog dana, zvoni mi telefon. Zove mama iz Liverpula: "Tata ti se opet razboleo."

Pratite Džona Dorana na Tviteru: @JahDuran

Na osnovu ove kolumne, Džon Doran je napisao svoj memoare pod naslovom Jolly Lad, u kojima se bavi lečenjem alkoholizma, zavisnosti, i psihičkih poremećaja. Nova proširena verzija nedavno je izašla u izdanju Strange Attractor Press.