Muškarci kriju aksioznost na prepoznatljive načine

Globalno gledano, žene dvostruko češće pokazuju simptome poremećaja anksioznosti. Bar tako glasi zvanična verzija.

Ali anksioznost nije egzaktna – ne može neki lik u belom mantilu da pogleda u mikroskop i postavi dijagnozu. Umesto toga, statistički odnos dva-prema-jedan oslanja se na svedočenja iz prve ruke – beleži samo one spremne da sami prijave svoje simptome, koji po psihijatrijskim klinikama spremno priznaju: „Osećam se anksiozno“.

A na sve to – priznanje problema, obraćanje terapeutu, čak i prihvatanje etikete „anksioznost“ za skup brojnih strahova i zebnji – utiču društvene norme, između ostalih i polne. Kao klinički psiholog čija su specijalnost problemi anksioznosti, odgovorno tvrdim da je stvarna razlika između broja anksioznih muškaraca i broja anksioznih žena jedva primetna.

Zašto onda medicina dvostruko ređe registruje anksiozne muškarce? Biološke razlike na ovom planu još uvek nisu dobro poznate, ali smatram da uzrok leži u različitom ispoljavanju anksioznosti.

Osim klasično skupa simptoma – briga, napetost, nervoza – anksioznost se javlja i u brojnim drugim oblicima. Vešto menja masku, a kad je potisneš, ona samo izbije u drugom obliku.

Iako ne postoji podela anksioznosti na mušku i žensku, muški strah je u današnjem društvu i dalje stigmatizovan. Dečak se od malih nogu uči da „budu muško“ kad ga nešto plaši ili uznemirava, navikava se da je OK biti ljut ali nikako biti uplašen. Pod kojim se onda maskama anksioznost javlja? Sledi nekoliko čestih primera:

Dok se žene češće okreću prijateljima u potrazi za podrškom kad osete brigu, muškarci prijatelja često traže u boci. Alkohol zaista „pomaže“, bar na kratke staze. Jedno istraživanje, na primer, pokazalo je da anksioznost u društvu opada za 4% po svakom piću. Ali gledano na duge staze, alkohol samo pomaže čoveku da svoje strahove izbegne umesto da se sa njima izbori, što problem otežava. Kao kad pokušavaš da zadržiš gumenu loptu pod vodom – jedno vreme ti polazi za rukom, ali pre ili kasnije ona izbije na površinu.

Svima je dobro poznato da čovek na stresne nadražaje često odgovara ili besom ili begom. Beg bi bili simptomi obično povezani sa problemima anksioznosti – povlačenje u ugao, zaključavanje u kupatilo, nekad i bukvalno bezglavo bežanje. Bes, sa druge strane, je reakcija kojoj su muškarci češće skloni. Kad ih nešto ugrožava, oni se okreću nasilju. Anksioznost može izazvati eksplozivne napade besa, ali i dugo potisnutu tihu frustraciju.

Osetljiv sam, sve mi smeta, nije mi ni do čega – razdražljivost je manje poznat pokazatelj anksioznosti. Kad ste već nervno nestabilni, moguće je da vas preko crte gurne nešto sitno kao što je glasno disanje vašeg kolege ili farovi automobila koji vas na trenutak zaslepe.

Na klinici na kojoj radim, imam prilike da upoznam mnoge muškarce koji su brigom sebe odveli u depresiju. Anksioznost čoveka motiviše da se povlači od sveta, što ga u velikoj meri ograničava. Onaj kog muče napadi panike obično izbegava aktivnosti koje ga fizički zamaraju, na primer trening. Onaj koji se plaši osude drugih ljudi prestaće da izlazi, bilo sa devojkama ili sa prijateljima. Muškarci od te vrste strahova često beže u rigidni stil življenja, ali time sebe lišavaju brojnih malih zadovoljstava. Sa vremenom, počinju da se osećaju prazno, istrošeno, depresivno. Nesposobnost da se reši problem anksioznosti pre ili kasnije vodi ka gubitku nade, ka osećaju da se stvari nikad neće popraviti. Beznadežna i beznadna stanja su dva kamena temeljca depresije.

Sve u svemu, anksioznost se na različite načine manifestuje kod muškaraca i kod žena, ali sam osnovni problem nije značajno češći ni kod jedne ni kod druge grupe. Iste su mu osnovne karakteristike: anksioznost je neodređena („Šta ako se nešto loše desi?“), disproporcionalna („Ako se ne pokažem dobro ovog leta, propašće mi karijera!“), i sugeriše nam da nećemo uspeti da se izborimo sa životnim problemima („Čekaću ovde iza vrata dok se u hodniku više ne budu čuli koraci, nemam sad živaca da pričam sa komšijom.“)

Anksioznost je takođe promenljiva za oba pola. Ljudski život izaziva brigu i stres, ali takođe nudi nadu. Ma kakve posledice anksioznosti vi osećali, potražite pomoć. Ma kog pola bili, nema razloga da joj se prepustite.

Elen Hendriksen radi kao klinički psiholog u Centru za poremećaje anksioznosti (CARD) Univerziteta Boston, i vodi podkast Savvy Psychologist.