Tattoo majstori iz Srbije pričaju o tetovažama koje su odbili da urade

Pored toliko dobrih tattoo majstora u Srbiji ljudi i dalje zahtevaju loše tetovaže. Nedavno sam na pauzi od tetoviranja imala priliku da svedočim glalantnom odbijanju jednog takvog slučaja. Dečko od dvadeset godina je tražio da mu se uradi vučija glava na vratu ispod uveta, ali je tattoo majstor bio dovoljno odgovoran da mu kaže da to ne radi, jer istetovirani vratovi uglavnom nisu društveno prihvaćeni izvan kriminalnih krugova.

I sama sam bila žrtva odbijanja kada je jedan od mojih tattoo majstora rekao da nema šanse da mi uradi ACAB tetovažu u unutrašnjosti usne. Priznajem, ideja je bila užasna, ali barem sam izabrala mesto koje nikada nije vidljivo.

Kao što estetski hirurzi imaju moralnu obavezu da savetuju pacijente protiv nečega što bi na njima izgledalo loše, tako i savesni tetovažeri odbijaju da rade stvari koje iz određenog razloga nisu prikladne. Ne treba da se ljutite ako vam tattoo majstor odbije ideju, verovatno treba da mu zahvalite.

Davno mi se pojavio jedan dečko u studiju sa crtežom koji je sam uradio. Pošto mi nije bilo baš jasno šta je nacrtao, pitao sam ga da objasni. Odgovorio mi je da je to zmaj u tribalu. Da se ne lažemo, na tom crtežu nije bilo ni zmaja, a ni tribala. Predložio sam mu rešenje da ja nacrtam moju verziju toga, ali on nije prihvatio. Ja naravno nisam pristao da uradim njegov crtež ni-zmaja-ni-tribala.

Jednom mi je u studio došla devojčica od 17 godina sa majkom. Pitale su da li može da se tetovira pošto nije punoletna. Rekla sam da može uz pristanak roditelja koji očigledno ima. Hoće mali ljubičasti romb. Sad, dolazimo do mesta tetovaže. Želi mali ljubičasti romb na čelu. Na čelu.

Pogledala sam majku i ona je samo rekla "To je njena želja". Samo mi je prošlo kroz glavu gde bih ja sada bila da sam radila sve što sam htela sa 17 godina. Odbila sam i otišle su u drugi studio verovatno. Devojčica od 17 godina sada možda ima istetoviran ljubičasti romb na čelu zbog junaka iz animea.

Odbila sam nekoliko puta da tetoviram ljude iz nekoliko razloga. Kad sam tek počela da se bavim tetoviranjem, odbijala sam da uradim nešto što još uvek nisam znala dobro da radim, ili što je bilo previše kompleksno - prosto sam uvek imala snažan osećaj odgovornosti. Kasnije sam odbijala kada je u pitanju bilo kopiranje tuđih tetovaža, a u poslednje vreme najčešće odbijam da radim tetovaže koje mnogo odstupaju od stila koji volim i koji pokušavam da gradim.

Kada je klasično senčenje u pitanju, to baš ne volim da radim, jer sam ja od osnovne škole otprilike volela pointilizam, i tako sam senčila sve moguće crteže, pa mi je taman leglo da na taj način radim senčenje i kad tetoviram.

Ja sam tattoo majstor iz Srbije, ali trenutno živim i radim u Nemačkoj. U svojoj sedmogodišnjoj karijeri sam imao svega desetak odbijenih tetovaža i skoro se svake sećam. Uglavnom su to bila imena momaka i devojka, datumi početka prvih veza o koje sam se više puta opekao, pa zatim pokrivao iste.

Jedne lude nedelje, dok sam još radio u Beogradu, dobio sam poziv u vezi tetoviranja. U roku od sat vremena na vratima se pojavila gospođa srednjih godina, na prvi pogled neko ko se nikad ne bi tetovirao, sa već spremljenom skicom.

To što sam tada video nikad neću zaboraviti. Crvenom bojom koja je simbolizovala sredstvo potiv uroka (crven konac) je bio satkan datum kada se prvi put razvela. Tu sam vec bio u šoku. A odmah pored je bila mala bogomoljka koja je prestavljala nju - verovatno mu je došla glave. Ideja mi se svidela, ali gospođa je htela to na vratu, pa sam se posle jednočasovnog ubeđivanja da promeni mesto odlučio da je bolje da to ne radim.

S obzirom na to da se ovim poslom bavim skoro osam godina, susreo sam se sa dosta različitih ljudi. Prvenstveno, zaista ne razumem odakle ljudima toliko neoriginalnosti i želje za kopiranjem tuđih radova? Takve zahteve odbijam na prvu. Osim u slučajevima kada je mušterija spremna na kompromis.

Između ostalog, trudim se da ne radim ni srpske pravoslavne tetovaže. Ne zato što nisam pravoslavac, već zato što ljudi ne shvataju to ozbiljno. Gledaju na to kao na neki vid junaštva u društvu i pokazivanja srpske krvi. Najveći utisak na mene ostavio je lik koji mi je rekao "Brate, hoću da istetoviram srpskog vođu Karađorđa." Moram priznati da sam se začudio. Pošto sam primetio da dečko laički rečeno - nije sa ove planete, rekao sam mu da može, al’ pod uslovom da mi otpeva celu našu sadašnju himnu. Na to je on mene pogledao rekavši mi "Daj, ne zajebavaj me brate". Ja ga nisam zajebavao, ja sam samo pretpostavio da ne zna srpsku himnu, a kamoli ko je bio Karađođe. Ispostavilo se da su moje tvrdnje tačne. Dečko je nasmejan izašao iz studia, zahvalio se i još uvek nema Karađorđa na sebi. Ovo je samo jedan od primera zbog kojih ne radim tetovaže te vrste.

Deo tela koji i dan danas ne radim jesu prsti. Tetovaža je nešto što treba večno da stoji, a ne da se stalno koriguje. Sve to izgleda lepo kada je tetovaža gotova, još lepše na društvenim mežama, ali niko ne zna kako izgleda kad zaraste, sem osobe koja je ima na sebi. Poslednje i najvažnije, ne radim tetovaže za koje vidim da klijent nije spreman ili ne zna šta hoće, već bi da se istetovira jer je to sada ‘in’. Tetovaža je nešto što zauvek nosite na sebi i ne treba da predstavlja nešto što je ‘in’, treba da predstavlja vas.

Odbila bih ljude ako je u pitanju neki simbol mržnje, ali mi se još uvek nije desilo da dođe to takve situacije. Najčešći razlog zbog čega sam ljudima morala da kažem Mislim da je najbolje da te ne tetoviram ja, idi kod nekog drugog, je taj kada neko, uprkos tome što kaže da mu se "sviđa moj rad", uporno vraća moje skice i šalje mi neku generičku tetovažu sa Pinteresta koju verovatno ima već milion ljudi. Ja radim dotwork, blackwork i ornamental stil.

Pokušam da im objasnim zašto to nije ok i večina ljudi ukapira, ali ima i onih koji jednostavno ne žele ili ne mogu da shvate poentu i ja im kažem srećan put.