Šta bi bilo da se Robi Vilijams nije vratio muzici posle Take That

Ovj tekst je prvobitno objavljen na NOISEY

Robi Vilijams je institucija od britanskog nacionalnog značaja. Poput zdravstvenog osiguranja ili Gregs pekare, on predstavlja nešto više od sebe samog: jedan etos, jedan sistem vrednosti, jedan stil življenja. On predstavlja romantiku, šibadžijstvo, šalu i šegu. On je fudbalsko navijaštvo, on je bledo pamćenje na teletekst, on je početak, sredina, i kraj noćnog provoda. On je zabavljač, ali i kolektivno stanje uma. On je šampion običnjaštine koja karakteriše britansku kulturu.

Samo pogledajte u oči koje se već pijano cakle posle dve i po krigle u petak popodne – iza njih je samo mučni radni dan, pred njima samo nada da će se pohotno zadovoljiti – samo taj pogled otkriće vam njega: Robina Pitera Vilijamsa, Robija, Robstera, čoveka čija je muzika dominirala Ujedinjenim kraljevstvom između 1997. i 2002. vodila nas kroz milenijumsku tranziciju. Ali šta bi bilo da nje nije bilo? Šta da je Robi Vilijams napustio Take That i nikad se nije vratio muzici? Šta da nikad nije izdao albume kao što su Let Me Entertain You, Rock DJ, Millennium, čak ni jedan Angels? Teško je i zamisliti takav scenario, ali vredi pokušati kako Robija ne bismo uzimali zdravo za gotovo. Dakle, zaronimo u tminu alternativne istorije: Britanija bez Robija Vilijamsa.

*

Običan čovek po imenu Robert Vilijams hoda ulicom, šutira konzervu nonšalantno veselo, poput bivše slavne ličnosti. Pored njega na promiče naslovna strana starih novina, vetar je pribija na zid zatarabljenog paba. Krajičkom oka Robert vidi sliku ministra unutrašnjih poslova: Geri Barlou se samozadovoljno kezi, naslov kaže: „Zaboravimo Take That!“ a podnaslov: „…obeležava sedam godina beživotne Britanije od kako je popularni Robi napustio bend i nestao iz…“ Na trenutak, Robert se trže, a onda odmahuje glavom. „Ne“, kaže sebi odlučno. „Što je bilo, više biti neće“.

Robert Vilijams prilazi Ministarstvu birokratije, gde mu je radno mesto. Birokratija je jedan od četiri preostala poslovna sektora unutar UK. Ostali su Ministarstvo žurnalistike, Ministarstvo poreskih prevara, i Ministarstvo za konsultacije i projektni menadžment. Vrata se automatski otvaraju, obični Robert Vilijams ulazi.

„Dobro jutro, Roberte Vilijamse“, kaže recepcionarka neutralnim tonom. Gleda ga dosadnim smeđim očima, dosadne smeđe kose vezane u konjski rep. Iznad glave joj stoji natpis: „ZABRANJENI KOLOKVIJALIZMI, NADIMCI, ZANIMLJIVE ANEGDOTE“. Robert joj Vilijams ćutke uzvraća oštrim klimanjem glave, liftom se vozi do petog sprata, seda za radni sto, proverava i-mejl.

Uobičajena hrpa poziva na kurs Majkrosoft Eksela i kancelarijskih uputstava za razlikovanje običnih korpi od onih za reciklažu, nailazi na nešto novo. Opet mu pišu. Šesti put za deset dana. PROČITAJ MOLIM, glasi naslov mejla. Robert Vilijams ga otvara, iako zna tačno šta u njemu piše.

“Robi,
Znamo da si to ti. Imamo materijal.
Molimo te da stupiš u kontakt.
S&S.”

Kod Roberta Vilijamsa javljaju se osećanja nalik na uzbuđenje. Krv mu udara u glavu, knedla se formira u grlu. Nešto se budi duboko u njemu. Robert pokušava da se sabere, da ostane sasvim prosečan, sasvim običan mladić, pije čaj iz šolje na čijem dnu piše „pizda sam“. Sve su takve u Ministarstvu za birokratiju.

“Roberte Vilijamse,” obraća mu se neko. Robert Vilijams naglo zatvara inboks i okreće se. Pred njim je čovek u sivom odelu godina negde između 26. i 40.

„Da, Rukovodioče?“

„Da bude ono za ono na mom stolu do kraja radnog vremena.“

„Biće, Rukovodioče.“

„Odlično. A ovo vam je od svih zaposlenih. Srećan rođendan.“

Rukovodilac mu daje koverat, okreće se, i odlazi. Robert Vilijams ga otvara i vadi vaučer od pet funti iz Tie Rack. Tiho uzdiše i zatvara svoje sasvim obične, konvencionalne oči.

*

Tiho je popodne u Something & Something, jedinom preostalom pabu u gradu. Po zakonu, iznad šanka visi znak: NEMA TOČENJA / NEMA DRANJA / NEMA KARAOKE.

Mladi ljudi sede za stolovima, piju San Miguel pivo iz Fosters konzervi. (Piće nije zakonski zabranjeno, ali jeste zabranjeno uživati u njemu.) Televizor u uglu reprizira epizode prve i jedine sezone „Velikog brata“. Za stolom kraj vrata, troje dvadesetogodišnjaka tiho razgovara.

„Ne mogu da verujem da ovo još postoji a da to niko ne zna“, kaže devojka plave kose vezane u punđu. Ime na zlatnoj ogrlici kaže da se zove Olivija. U ruci joj je gomila kompat diskova. Jedan po jedan, spušta ih na sto. „ Life thru a Lens, I’ve Been Expecting You, Sing When You’re Winning, Swing When You’re Winning… I ko zna šta još.”

„Kako da znamo da su pravi?” pita Džoš, barmen u farmerkama.

„Veruj mi“, prevrće očima Olivija. „Neko ih je ostavio na vrhu kante sa otpacima iza paba, umotane u šal FK Port Vejl. Kao da je hteo da ih nađemo.“

„Moramo nešto da uradimo sa njima“, kaže druga devojka, Kiara. „Da upadnemo na televiziju, da hakujemo radio, nešto…“

„Hakujemo radio!“ ponavlja Džoš sa nevericom.

„Pa otkud znam! Ali ne mogu više da izdržim”, nastavlja Kiara i lupa konzervom o sto. „Godinama mi je dosadno, jebote. Hoću da u nečemu uživam. Hoću da odem na utakmicu i višem TOOO SINE, AJDE. Hoću da pijem na ulici, da pevam karaoke u baru. Hoću da mi bude zabavno.”

„ROBE GOSPODE!“ više iznervirani Džoš. Jednim trzajem zgloba, poliva se pivom po licu. „EVO TI! ZABAVA! UŽIVAJ!“

Cela kafana utihne, a zatim prasne u smeh. Kiara nastavlja da cirka, kaže Džošu da je sisa.

Vrata se naglo otvaraju uz tresak. Svi momentalno ućute. Olivija grabi CD-ove i trpa ih u torbu. Svi ostali sede nepomično dok im zvuk cipela kako škripe po parketu para uši.

„Šta to ja vidim“, kezi se neko. „Šta je sad ovo? Da se neko možda nije ZABAVLJAO?“

Inspektor Šega nosi preduge tamno plave pantalone, smeđu pojac, košulju boje jorgovana, i kravatu sa značkom u obliku vatrogasnog hidranta. Gosti mu užurbano odgovaraju.

„Ne, druže inspektore.“

„Ne bismo mi nikad.“

„Ja ni ne znam šta je to zabava.“

Inspektor Šega merka Kiaru, pa Oliviju, pa Džoša kome još sa lica kaplju tragovi San Miguel piva, a onda se okreće ka šanku „A šta vam je ovo? Da to vi meni ne gledate… VELIKOGA BRATA?!“

Džoš psuje sebi u bradu. „Nećete valjda da nas hapsite zbog toga, imamo dozvolu za video, a nikome nije ne prijalo. Još nije došao onaj deo kad Vanesa Felc pukne.“

„Da vas HAPSIM?!“ pita zapanjeno Inspektor Šega. „Svašta! Vas ću ja lepo da vodim na jedno drugo mesto. Radićete vi meni u Ministarstvu birokratije, kao bele lale!“

Oliviju hvata mučnina. Džoš bledi i hvata se za stolicu. Kiara vrišti. Inspektor ih izvodi iz kafane na puste tihe ulice, iako nimalo ne uživa u svom poslu.

*

Robert Vilijams ispunjava tabelu, a Rukovodilac dovodi Oliviju da sedne za sto pore njegovog.

„Ovde ćete vi“, kaže Rukovodilac. „Roberte Vilijamse, ovo je Olivija, ona nam je nova. Držite je na oku. Olivija, izvolite šolju.“

Olivija sedne, gleda šolju, čita natpis i počinje da kuka „Jebem li ti…“ Iznenada, uočava Roberta Vilijamsa direktno ispred sebe. Okreće se ka ekranu i tiho kaže sebi: o bože. Onda ponovo baca pogled ka Robertu Vilijamsu, da potvrdi.

„Pssst,” sikće mu ona. Robert Vilijams glasno kucka, pravi se da ne čuje. Ona pokušava još jednom samo glasnije.

„PSSST!” Opet ništa. „Hej. Ti si Ro–„

„Jesam!“ kaže odlučno Robert Vilijams. „Robert. Ja sam Robert. Vilijams.”

„Našli smo diskove koje si nam ostavio. Pokušali smo da te kontaktiramo, ali…“

Robert Vilijams počinje da kipti od besa. Seća se dana od pre sedam godina, trinaestog februara 1995. Bio mu je 21. Rođendan, poslednji koji će provesti u sklopu čuvenog britanskog boj-benda Take That. Koliko je tada sve kipelo od besa. Kreativne razlike. Lude ideje koje bi raspršio Najdžel Martin-Smit. Geri Barlou u pozadini, zadovoljno piskara još jednu neodoljivo banalnu baladu namenjenu širokim narodnim masama. Džejson Orindž pasivno-agresivno prevrće očima zbog propuštenih proba. Video spotovi su crno-beli. Mašine prave kišu. Robert se seća svih onih pesama koje je sam snimio ali nije stigao da objavi jer se bend raspao godinu dana kasnije, a Geri Barlou prešao u svet međunarodne politike. Poraženi Robi okačio je šal o klin i prihvatio miran život. Postao je Robert Vilijams.

„Ako bi ih samo nekako objavio, možda bi sprečio sve ovo, sva ova dosadna sranja“, nastavlja ona. „Sedam godina je –“

„Zaboravi,” odbija on. Olivija odustaje, ali već je prekasno. Robert Vilijams ponovo je počeo da oseća osećanja. Crveni u licu, steže mu se grlo.

*

U Ministarstvu birokratije izbija pobuna. Trag odbačene odeće vodi do stola na kom stoji čovek donedavno poznat kao Robert Vilijams. Na sebi ima samo par malih crnih gaćica, spreda ukrašenih srebrnim tigrom. Meša kukovima dok se Olivija pridiže sa poda gde je pala kada se ona bacio ka njenoj torbi.

Kroz kancelarijski prostor odjekuje spor ritam: dun-du-dun-du-dun-du-dun-du.

„Me with the floorshow, kickin' with your torso. Boys getting high, and the girls even more so!” repuje Robert Vilijams u flomaster. Svi prisutni skupljaju se oko stola, pokušavaju da se prisete osećanja radosti. Jedan po jedan, muškarci posežu za kragnama kako bi razlabavili kravate; skidaju ih, vezuju ih oko čela. Recepcionarka raspušta vezanu kosu i urla „TOOO SINE, AJDE ”. Rukovodilac zove kadrovsko odeljenje da im se požali.

„Wave your hands if you’re not with a man. Can I kick it?” pita Robert Vilijams a zatim stoji sa rukom kraj uha, čeka odgovor. Svi su zbunjeni.

„Can I kick it?” pita ponovo. Svi mumlaju nešto.

„Slušajte, ljudi, ne mogu ja sve sam. Kad pitam can I kick it, vi odgovorite yes you can, jel’ jasno? Hajde sad: CAN I KICK IT?”

“Y-yes! Yes you can!!!!”

“Idemo“, kaže nekadašnji Robert Vilijams okružen licima u ekstazi, rukama u vazduhu, očima koje se cakle. Svojim izuzetnim rukama kida svu kožu sa tela, kao da je triko. Iz njega se ponovo rađa Robi.