Želim da uvedem britansko fudbalsko huliganstvo u Ameriku

Fudbalsko huliganstvo u SAD i nije neka tema. Osim, naravno, knjige američkog novinara Bila Baforda, Među grubijanima – za koju se može reći da je najbolja knjiga na tu temu – prve stvari koje padaju na pamet su: Zelena ulica, skeč o huliganima iz Male Britanije, i ono kada su navijači američke fudbalske lige bacali đubre jedni na druge.

Ipak, to nije odvratilo Dereka "Dijabla" Alvareza sa Floride da osnuje "Majami Kežuals", i da na društvenim mrežama postavlja rvačke prozivke britanskih huligana. U svom najpoznatijem snimku, nonšalantno odeven, on proziva navijače Milovola rečima, "Hožete da se ponašate kao najžešća ekipa na svetu, braćo? Kako to da nikada niste došli u Majami, ili na jug Floride"?

Koliko god to čudno izgledalo, Alvarez je uspeo da stekne poštovanje nekih od pripadnika huliganske zajednice u UK, zbog svoje strasti i entuzijazma za kulturu sa tribina, i sve ono što se vezuje za fudbalsko nasilje. Planira da stekne još veću prihvaćenost, preko serije poduhvata vezanih za huliganstvo, uključujući i plan da nasilje između navijača na utakmicama transformiše u pravi sport, kao i kulinarski šou na temu huligana. Sastao sam se s njim da bih saznao nešto više.

VICE: Kada si odlučio da postaneš huligan?
Derek "Dijablo" Alvarez: Skinhedska scena je bila veliki uticaj. Američki skinsi su bili ekvivalent huliganskoj sceni u UK. Imali smo običaj da se tučemo sa Hamerskinsima [grupom skinheda – belih supremacista], i po stotinu nas bi išlo na njihove koncerte u njihovim gradovima, kao kada huligani idu na utakmicu u gostima. Takođe sam bio izložen OI! panku, a ti bendovi su stalno govorili o fudbalskom nasilju.

Prošao sam kroz nekoliko stilova, pre nego što sam se odlučio za neobavezni. Bio sam duboko involviran u antirastitičke bande skinheda. Bio sam u hardkor ekipi koja se zvala SHARP [Skinhedi protiv rasnih predrasuda], umešao se u politiku i bio u komunističkoj partiji. Bio sam u anti-trampovskom pokretu i učestvovao sam u Maršu žena. Neo-feministkinje su preuzele kontrolu, izdale su me, zbog činjenice da sam izgovorio "kučke". Nisam govorio o svojim drugaricama; pričao sam o kučkama na ulici. To je bilo nakon što sam se borio protiv nacista, preuzimao teritorije i dobijao ratove. Rekao sam, "Zbog toga ćete me izopštiti? To znači da ne želite da se umešaju bilo koji latino ili crni gangsteri, zato što svi gangsteri tako govore". Rekao sam, "Nismo vam potrebni? Onda se bez nas borite s nacistima".

Kao skinhed sam postigao sve što sam mogao, a politika nikuda nije vodila, pa sam odlučio da promenim stil života. Huliganstvo mi je uvek bilo negde u glavi, i na kraju sam odlučio da budem neobavezan. Pomislio sam, ’Vau, ja ću biti prvi koji ovo predstavlja u SAD’.

Amerika je poznatija po bandama koje se bore oružjem, neko po onima koji se tuku na sportskim događajima. Zar fudbalsko huliganstvo ne deluje pomalo pitomo, u poređenju sa bandama iz kraja u kome si odrastao?
Da, što je upravo i poenta. Ne slažem se sa korišćenjem oružja, i ne dopada mi se huliganstvo stare škole, kada su se napadali po pabovima. Ja sam više za model tuče po šumama [oblik huliganstva koje uključuje unapred dogovorene tuče po šumama, što je popularno među huliganima u drugim evropskim zemljama]. To vidim kao nešto što bi mogao da bude program za skinhede i članove bandi koji su se povukli, i mnogo više za one sa scene borilačkih veština. Iz te baze, mogao bih bez problema da okupim ljude za tuču deset na deset. Postavio sam izazov za tuču u šumi deset na deset, ali niko nije pokazao interesovanje da se tuče sa nama.

Ima li drugih firmi u SAD protiv kojih bio mogao da se boriš?
SAD zapravo imaju aktivnu huligansku scenu. Ljudi su se i pre zaskakali i boli noževima.

Možeš li nešto da nam ispričaš o svojim planovima za transformisanje huliganstva u borbeni sport?
Svi kojima sam pokazao snimke tuča po šumama su rekli, "Ovo je sjajno. Da li neko zarađuje na ovome? Mogao bi da budeš predsednik svega ovoga". Za mene je to evolucija huliganstva. Želim to da pretvorim u sport. Mogu da zamislim firme kako rade to obučene u boje svog kluba. Da li će društvo želeti da prikazuje gomilu huligana na televiziji? Pa, koja je razlika između ovoga i MMA? To je u suštini samo grupni MMA.

A šta je sa tvojom huliganskom kulinarskom emisijom? Kako ti je na pamet pala takva ideja?
Ja sam član Fejsbuk grupe oglašavanja huligana. Ne znam da li svi Britanci to rade, ali ljudi tamo postavljaju fotografije svoje hrane. Neko je počeo da pita, "Šta ima, Alvarez? Zašto nam ne pokažeš svoju večeru"? Pomislio sam, ’Ne želim da ove drkadžije pomisle da se ne hranim ispravno’, pa sam stavio neku kubansku hranu na sto i slikao je. Kada sam to postavio, ti tipovi su rekli, "Izgleda kao da si to israo i vratio na tanjir". Ja sam rekao, "U redu, drkadžije. Kritikujete moju hranu? Naučiću da kuvam vašu hranu i radiću to bolje nego vi. Šta više, napraviću huligansku kulinarsku emisiju". Nisu imali pojma šta sam misio, a nisam ni ja, ali sam pomislio, ’U redu, uradiću to’. Na kraju sam malo huliganski divljao, i pio pivo dok sam kuvao neku britansku hranu koju jedu huligani. Možda i svi ostali tamo to jedu, ali šta god!

I konačno, kakve još huliganske planove imaš za budućnost?
Želim da napravim zajedničku SAD i UK firmu za utakmice Svetskog prvenstva, da se osvetimo Rusima za ono što se dogodilo u Marselju. Britanskim huliganima je zabranjeno da putuju, što znači da nije bilo osvete u Moskvi. Amerikanci su uvek podržavali Britance. Na meni je da udahnem novi život huliganskoj sceni u UK, tako što ću ih naterati da treniraju isto koliko i Rusi, i odvojiću ih od droge, alkohola i cigareta. Želim da transformišem britansku scenu.