Deset pitanja koja ste oduvek želeli da postavite izbacivaču

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Germany

„Da, ne, da, da, da, ne". Ako izlazite u Berlinu, onda ćete pre nego kasnije naleteti na nekoga kao što je Pedi. Pedi, koji ima 32 godine, je izbacivač. Na vratima stoji od 2006, i stara se za to da svi oni koji prave nevolje i amaterski bokseri budu podalje od berlinskih klubova. Pedi veći broj večeri provodi čuvajući ulaz na mestima kao što su Riter Bucke, Kukis ili Anita Berber, ponekad i 13 sati bez prestanaka. „Važno je da se redovno istežeš", kaže on, „Da ti ne bi utrnuli udovi". U svoje slobodno vreme, on trenira borce ultimat fajta.

Pedi od 2010. godine vodi sopstvenu firmu za obezbeđenje, A-security. Osim što rade na vratima, oni prate i isporuke novca, bave se detektivskim poslom i rade kao čuvari. Glavni cilj njegove kompanije je da gotovo vojničkom disciplinom ispoštuju želje svih svojih klijenata.

Pedi je metar i 95 čistih mišića. Kada smo se našli, nosio je fajerku, crnu rolku i vunenu kapu, i kada mi se obraća, prodorno i koncentrisano me gleda pravo u oči. Rado priča o svom poslu – misli da mnogo ljudi potcenjuje izbacivače, i to ga baš nervira.

VICE: Primaš li mito?

Pedi: Ljudi pokušavaju sve – ponekad s novčanicama od 100 evra, ponekad hranom, žene pokušavaju da te šarmiraju. Nikada ti neće upaliti da mi daš svoj broj telefona, ja sam u srećnoj vezi. Mada, niko mi još do sada nije pokazao grudi. Ne razumem zašto žene toliko uzbuđuje mogućnost da provedu par sati u nekom klubu. Takve ljude ne mogu ozbiljno da shvatim. Ali što je važnije, ljudi koji pokušavaju da me podmite definitivno neće ući.

Šta bi trebalo da obučem da bih ušla?

To se menja od žurke do žurke. Najvažnije je da se obučeš primereno onome što se događa u klubu. U tehno klub nećeš ući u odelu. Ali ima važnijih stvari zbog kojih nećeš ući. Na primer, ako si pijan i razmećeš se novcem. Prijateljsko „dobro veče" uvek pomaže. Ne mogu da kažem da je to dovoljno da uđeš, ali izbacivač rizikuje mnogo da bi drugi mogli dobro da se zabave. Pozdraviti ga je znak poštovanja.

Da li je obuća stvarno toliko bitna, kada je u pitanju ulazak u klub?

Ja lično nikada nisam odbio nekoga zbog obuće, ali video sam da se i to događa. Jedan tip je bio odbijen zato što je nosio neodgovarajuću obuću, pa je otišao do svojih kola i kasnije se vratio u drugoj. Kada ne pustim nekoga, ja mu kažem zašto, i to obično nema nikakve veze sa njegovom obućom.

Voliš li da pretresaš tašne ljudima?

O, ne! Ako moram da pretresem tašnu ženi, ponekad nađem stvari koje nisam želeo da vidim. Često nose flastere i tampone – što mi ne smeta, ako nisu upotrebljeni. Ali jednom sam našao i vibrator. Naravno, nađeš drogu. Ono što je potpuno zabranjeno je oružje. Ako neko ima nož, tejzer ili tako nešto, ne može da uđe. Suzavac u spreju je okej, ali ipak ćemo ga oduzeti i vratiti ga na izlazu. Muškarci nekad trpaju stvari u gaće, ali stvarno ne mogu svakog drugog tipa da pipam za jaja.

Koji klaberi su najgori?

Pijane žene. Kada moram da izbacim pijanog muškarca zato što smara goste, mogu da ga zgrabim za ruke. Ženu ne smeš da pipneš. Takođe nemam vremena da se raspravljam sa njima zašto moraju da odu, a sve one to zahtevaju. I čim pokušaš fizički da ih skloniš, one viču „Ne mogu da verujem da si dodirno ženu".

Ima li zabavnih aspekata tvog posla?

Da, svakako. Na primer, zabavno je kada neko pokuša da unese flašu, a viri mu iz torbe. Ja kažem, „Imaš flašu", a on ipak kaže, „Ne, nemam". Ili pregledam lažnu ličnu kartu na kojoj piše da je čovek visok metar i 90, a očigledno je da je visok metar i 80.

Nedavno su se jedan momak i devojka svađali, i momak je udario devojku. Intervenisali smo. Onda je mom kolegi koji je zgrabio momka da ga izbaci devojka iznenada skočila na leđa i počela da ga grebe po licu. Čim je to rešeno, počeli su da se žvalave pred našim očima.

Jesi li ikada bio napadnut?

To se događa svakom izbacivaču. Ali nije kao na televiziji – ne uvrnemo svakom ruku i čekamo da se smiri. Često se dešava da čovek ima flašu u ruci i da se okomi na tebe zato što se iznervirao ili napio. Uvek se ponadam da će da se saplete ili izađe napolje pre nego što navali na mene – ako me tip napadne, moram da pokušam da mu preotmem flašu iz ruku. Ako se stvar zakuva, i mi imamo suzavac u spreju. Mada, pravilo je da uvek pazimo šta radimo. Ne želim nikoga da povredim – to znači da bih brzo izgubio posao.

Koji je bio najstrašniji trenutak u tvojoj karijeri?

Kada je u jednom klubu u centru Berlina jedan tip iznebuha izvadio pištolj i uperio ga u mene. Nisam ga pustio, zato što mu nije bilo mesto na događaju koji se odigravao. Pre nego što je otišao, rekao je „Vratiću se". I vratio se, ali s pištoljem u ruci. Problem je u tome što ne možeš jednostavno da se baciš na pištolj, zato što ima mnogo ljudi unaokolo.

Srećom, uspeli smo da relativno brzo razrešimo tu situaciju. Odveli smo tipa na stranu i rekli mu da mu se definitivno ne piše dobro, zato što se iznad nas nalazi kamera koja nas snima, i da će panduri brzo otkriti ko je on. Takođe smo mu rekli da ne može da uđe u klub s pištoljem. Onda je on je jednostavno otišao. Ali da, najveći mi je strah da se jednog dana neću vratiti kući.

Imaš li neki trik kojim zastrašuješ ljude?

Moj posao je da odabrem ko će ući. Zastrašivanje ne vodi nikuda. Ali možeš da manipulišeš osećanjima ljudi. Ako izgovaraš kratke rečenice, ljudi će te više poštovati. Na poslu nemam vremena za ćaskanje. Jednostavno nećeš ući – to što ćeš celu noć da stojiš ispred vrata i pričaš o tome ne znači da ćeš se otrezniti.

Šta radiš kada moraš u klonju?

Ako nas je dvojica, to nije problem. Ali ako sam sam, imamo sistem zamena. Naša šifra za „Moram da pišam" je „17". Mogu to da im kažem preko radio stanice, i onda dođe neko sa šanka i odmeni me na tri minuta. Niko ne želi nadrkanog izbacivača sa punom bešikom.

JOŠ na VICE:

Fotografije ljudi koji nisu pušteni u Berghain

Zašto izbacivači neće da vas puste u klub

THUMP vodič za kenjanje po klubovima