U komuni Porodica bistrih potoka u Srbiji ostao je samo jedan čovek

Sve fotografije snimila Marija Đoković

Pre 40 godina, u proleće 1977. godine u zaselak Brezovica pod planinom Rudnik se iz Novog Sada doselila porodica Mandić. Božidar, Braila i petomesečna ćerka Ista odlučili su da se otisnu iz grada i vrate prirodnom načinu života na selu u skladu sa prirodom. Sada, 40 godina kasnije, u komuni, porodičnoj kući, teatru i umetničkoj koloniji na divnom imanju, očekuje me Božidar Mandić sam, raširenih ruku i nasmejan kao i uvek. Pokušao sam da saznam šta se dogodilo u međuvremenu.

Subota je oko 11 pre podne, zubato sunce sija, a ja i fotografkinja Marija Đoković skrećemo sa magistrale prateći drveni znak Porodica bistrih potoka. Četrdeset godina života u prirodi. Sa jedne strane mi zvuči primamljivo, sa druge zastrašujuće i dosadno. Pre svega dosadno. Prokletstvo grada je da nas čuva od dosade do granice da je se plašimo kao stranog tela. Možda je ipak bolje da ovu vrstu misaone gimnastike sačuvam za uvek živopisne razgovore sa Božidarem Mandićem. Svako ko je imao prilike da upozna Božu zna na šta mislim.

U 64. godini i nakon 40 godina života van grada, Boža i dalje izgleda kao dete na prvom izletu u prirodi. Sa podjednakim elanom kao i prošli put kada sam bio (nije me se setio) trčkara po imanju i pokazuje kuće koje se na njemu nalaze. Jedan savet – Božinom eksplozivnom entuzijazmu i energiji se ne sme opirati, što ga pre prihvatite, biće vam lepše u njegovom društvu.

- Ja sam za ovih 40 godina poklonio 320.000 obroka, 27.000 noćenja, milione sati razgovora sa ljudima. To je suština, imati vremena za bližnje. Koseći ručno, oko 4.5 miliona zamaha sam učinio, zamesio 13.000 hlebova. Hahha, šalim se, naravno, ali mogu samo 10 posto da pogrešim, prilično je ubedljiv Boža dok pijemo kafu na drvenim klupicama u sredini imanja - počinje on svoju priču.

Veče ranije sam čitao o Božinom životu i saznao da su u komuni rođeni i Aja i Sun, ali da su nakon 13 godina od dolaska, Brezovicu napustili Braila, Ista i Aja dok je Sun ostao još neko vreme da živi sa ocem u njegovoj verziji raja. Ovo mesto i dalje posećuje veliki broj ljudi, ali Boža više nego ikada, dane provodi sam, pogotovo u poslednjih godinu dana.

- Ja sam pre recimo godinu dana osetio drastičan pad dolazaka u Porodicu. Pogotovo mladih ljudi, jer se život preselio u virtuelnu realnost. Moj stav je da je Porodica bistrih potoka jedna tačka koja dosta dobro registruje šta se dešava u svetu, mada nema informacije. Čak i ja na mom ostrvu, koje je negovalo solidarnost, komunitarizam, plemenstvo, osećam kako je čovek sociologije sve usamljeniji, izgubljeniji i živi u lavirintu iz koga ne može da izađe - priča nam on.

Nas je opet Boža svojom blagoglagoljivošću polagano uvlačio u lavirint zarastao u raznobojnu živicu. Uprkos trnju koje je tu i tamo izbijalo, prepustili smo se njegovom vođstvu u nadi da ćemo stići iole blizu sredini.

Vreme je da se ruča. Boža cepa drva i poverava mi loženje smederevca. Okej Božo, iako sam iz Beograda, tokom srednje sam se grejao na smederevac. Odbijam da se sapletem na pragu lavirinta. Vatra pucketa i brzo zagreva trpezariju. Iz šupe donosim zimnicu i stavljam na sto pored zobicli (pohovani musli), tvrde proje, pirinča, paprika i začinjenog kozijeg sira. Jaki, pomalo opori ukusi. Ali pravi. Kao i Božina ljubav prema prirodi.

- Kao klinac sa 18 godina sam napisao 'ako niko neće da živi sa mnom, živeću sam, u komuni'. Ako živim sam, onda sam u potpunosti sa samim sobom, a to je već neka vrsta komune. Komuna je odnos sa biljkama, sa umetnošću, nevidljivim svetovima - kaže Boža.

Život Porodice bistrih potoka se može podeliti na tri etape. Prve tri do pet godina je postojala komuna, do 15. godine je porodični život, a nadalje je neka vrsta monaštva, kako kaže Boža, 'živim sam protiv nikoga'.

Pri pomenu života u zajedničkoj zajednici, odmah iskrsavaju koncepti slobodne seksualnosti i upotrebe narkotika, ali iako slobodna, Porodica je oduvek ima tri jasna pravila: zabranjeni su meso, droga i agresija. A slobodna seksualnost je praktikovana, ali sa oprezom.

- Što se tiče tih kolektivnih i komunitarnih seksualnih koncepcija, nismo ih mnogo pragmatikovali, ali bilo ih je. Mi nismo bili seksualna komuna, ali smo bili komuna koja neguje seks. Velika je razlika. Ovde je 320 ljudi pronašlo partnera, to je prelepo. Duhovnost i seksualnost nikada ne treba razdvajati. Mi smo imali eksperimente i videli smo da je to dosta i pogubno. Posle tih kolektivnih dijagonala dođe do tuča, svađa, raskida, raspada. Mislim da ljubomoru treba kultivisati, osvestiti samospoznajom, i preprečiti joj put dejstva. Kako sam stariji, ja kažem mladima – probajte i brzo se popravljajte.

Boža sa police uzima limenu šolju, odlazi do ulaznih vrata, zaranja šolju u kantu izvorske vode, puni je i stavlja da se greje na smederevac. Diže noge na sto, jede još dve, tri zobicle i detinje se pravda da inače ne jede puno kada je sam. I da spava samo četiri sata, kaže, ne može više. Žali se da ga je ove godine posetilo samo 550 ljudi, a to je duplo manje nego inače. 'To je znak da se nešto dešava strašno u društvu, ne u Porodici bistrih potoka', zaključuje.

Pitam ga koji su najteži trenuci koje je doživeo u Brezovici.

- Od 40.000 ljudi, svega pet, šest sam morao da zamolim da napuste moj dom jer su bili drski i arogantni. To su egocentrici ili frustrirani ljudi. Jedan od najtežih trenutaka je kada su mi napravili put pored kuće koji nisam želeo, uneli su civilizaciju u nevinost. Ali sam uspeo da metamorfiram. Kada mi je porodica odlazila, to je svakako jedan od najtežih trenutaka. Nikada nisam posumnjao u ovo što sam napravio, ja sam ovo odabrao. Ja živim kao u raju. Raj nije uništen nego su Adam i Eva pobegli iz raja. Lepota i sloboda su najteži za čoveka, ako mu ih daš, on će umreti. Daj mu buku i tehnologiju i on će preživeti. Ja ne znam zašto su oni otišli - odgovara on.

U periodu kada je na imanju živeo sa porodicom, imali su kravu, kokoške, pčele i sve ostalo neophodno za život na selu. Kako mi priča, sada za to nema potrebu, a ni snage. Baštu je tokom vremena smanjio deset puta. Sada svako ko dođe po malo donese, što je i fer jer 'ovde niko nije došao bar parče hleba da nije dobio'.

Zidovi lavirinta su sve uži, otvaramo rakiju i nastavljamo dalje.

- Išao sam ulicom jedno pre deset godina i na zgradi video grafit 'Gde si brate, automate?' Tragično! Ono što ja živim, to je povratak i borba za život, beg od nekrofilnosti i fragmentarizma, potraga za celovitošću i sveopštim. Moramo se boriti za planetu, to je nova revolucija – planetarizam. Bogati su najnesrećniji. Čovek nikad neće biti sretan uz mašine, samo uz žive stvari, reke, potok, trave - objašnjava Boža.

Koliko god bio okrenut i posvećen prirodi, Božina umetnička strana ga s vremena na vreme vraća u civilizaciju. Kako kaže, oko 25 posto vremena provodi u gradu, zbog kulture i prijatelja. Objavio je 22 knjige, imao 19 samostalnih izložbi, igra predstave u svim većim pozorištima u zemlji. Ali kada se vrati na svoje imanje, često ostaje sam.

- Nije laka samoća, ona je dubina okeana koja je prijatna, ali nas vodi u nepostojanje. U gradu je samoća neautohtona, a ovde je kosmička. Ovde je mnogo intenzivnija, tamo je mnogo patološkija.

Boža kaže da se u gradu živi sa puno ljudi i sa utiskom da bi bilo lepo da pobeći, ali da čestno "nemamš pravu referencu šta je samoća."

- Ovde je samoća katarzična, pročisti te i nauči da voliš bližnjeg, prvog do sebe ma kakav bio. Ne plašim je se, ali znam da ju je teško izdržati. Prvi deo samoće je kreativan, a drugi te, uff… satre. Voleo bih ovako da zaršim, sam - kaže on.

Još fotografija pogledajte ispod.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu