Pitao sam psihologa zašto udaramo stvari kada ne rade

Često se desi da to poravi stvar, ali na kratko, što je opet dovoljno da nas ubedi u naše magične sposobnosti vladanja nad aparatima. I hajde da se ne foliramo. Svi to radimo.

Najbolji primer za to je smart telefon bez kojeg danas ni u toalet ne idem, bukvalno. Udobno se smestim za jutarnju seansu koju često provodim sa svojim pametnim drugarom. Imam prilike da u tim najinspirativnijim trenucima pročitam i pogledam šta god da mi padne na pamet. I to je prilično neverovatno, zar ne? Ali onda se desi to. Zabaguje, iz nekog razloga vreme za učitavanje linka koji me interesuje je duže od odjavnog rola "Gospodara prstenova".

I šta onda ja, običan smrtnik 21. veka, uradim? Izudaram tog pametnog kretena dok ga ne zaglupim! Naravno, očekujem da će se se posle moje stručne intervencije stvar poboljšati i proraditi do tada neviđenom brzinom.

Tek pre neki dan, kada mi se slična stvar dogodila u autu i kada sam shvatio da je vreme da promenim telefon - jer budimo realni, nisu napravljeni da traju duže od godinu i po - zapitao sam se zašto to uopšte radimo? Zašto svaki put kada tehnološki, pa čak i mehanički uređaji, ne usliše naše naređenje makar na nekoliko sekundi imamo potrebu da ih naštelujemo na najgluplji mogući način, udaranjem?

Video koji sam pronašao na Jutjubu objašnjava našu zabludu da par šamara uspešno rešava stvar. Verovatno se neka žica ili deo unutar aparata, koji ne možemo da vidimo, pomerila, pa je naš šamar vrati na mesto. Ali velika je verovatoća da posle toga bude još gore. Istina, smireno otvaranje i čišćenje laptopa kada primetimo da ne radi baš najbolje nije toliko zadovoljavajuće kao kada ga lupimo i opsujemo, ali je svakako preporučljivija opcija.

Da bih pokušao da saznam odgovor na zašto kada nemamo rešenje odgovaramo bezumnom agresivnošću, iscimao sam, u sred radnog dana, psihološkinju Oliveru Novaković, koja na ovo i još mnoga razna pitanja ima odgovor na njenom sajtu.

- Naučeni smo da problemima prilazimo na lakši način. Čovek ima nisku frustracionu toleranciju, odnosno, mrzi nas da se investiramo u nešto što je možda teže pa se vodimo lakšim načinom rešavanje problema, rekla mi je Olivera.

Iako smo evolucijom došli do određenog nivoa samosvesnosti, animalni deo mozga je i dalje tu, i upravo se on aktivira u nekim situacijama koju, pre svega, doživljamo kao pretnju ili frustraciju, objašnjava ona.

- Čovek u savremenom dobu ređe je ugrožen nego, recimo, u praistorijskom, ali i dalje ima situacija koje za njega predstavljaju frustraciju, te on manifestuje istu reakciju fight or flight - bori se ili beži - kaže Olivera.

Homo sapiens je, pored svog racionalnog dela bića koje nam omogućava da date situacije procenjujemo i analiziramo, i dalje animalno stvorenje. Okovan je svojom iracionalnošću u trenucima kada njegova želja nije zadovoljena.

- I upravo u tom smislu možemo posmatrati potrebu čoveka da stvar koja u određenom trenutku ne funkcioniše kako je zamislio - lupa, baca ili razbija. Tu se vraćamo na priču o niskom pragu frustracije. Moglo bi se čak reći da je to jedan vid regresije, poput bebe koja nije zadovoljna svojom zvečkom, a kako ne može da obradi svoju frustraciju, ona je baca - kaže Olivera.

Zaista, kada biste sa strane gledali, bez zvuka, nekoga ko pokušava da ovom tehnikom, starom očigledno koliko i čovečanstvo, popravi monitor, izgleda kao novi član ekipe iz francuskog filma Posetioci koji je prvi put video kompjuter.

- Nažalost, danas nas i sistem uči tome da ne prilazimo problemima na kreativan način. Da ne razmišljamo mnogo, pa je mnogo lakše nešto čuknuti. Zašto, na primer, ne bismo guglali i pokušali da saznamo u čemu je problem? - pita Olivera.

Pretpostavljam, zbog strpljenja. Jer ako je veza loša, slupaću i kompjuter dok guglam zašto ne mogu da otvorim vratanca od veš mašine. Tehnološka revolucija je, nesumnjivo, prebrza. Ispostavlja se, brža i od evolucije. Čovek bi pomislio da ćemo u trećem milenijumu imati više strpljenja i zahvalnosti prema aparatima i gedžetima koji nam čine život lakšim i jebeno neverovatnim. Jer, ipak smo postali hodajuće sveznalice koje, na primer, retko mogu da se izgube na putovanju. Ali to je samo čovek i on stalno pomišlja na svakakva sranja.

NaslovnaFoto: via Flickr

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu