Kubanski dnevnici: ljubitelji sporta u Havani

Četiri je ujutru, svi smo se nagurali u starinski taksi iz pedesetih, jurimo pustom ulicom sto na sat licem ka vetru, miris benzina nam prži nozdrve. Dok sedim na zadnjem sedištu, opijen mirisom goriva, rumom, ili i jednim i drugim, pada mi na pamet da mi je poslednja noć u Havani možda jedan od najboljih trenutaka u životu. Ne ide mi se kući.

To Kuba ume da ti uradi. U jednom trenutku se usereš od straha, u drugom kao da si se rodio tu, a čim odeš počne da ti nedostaje. Kad najzad stigneš kući, svi bi hteli da znaju o Kubi, odmah te pitaju „Kako je tamo?"

Kuba je toliko toga – očaj, genijalnost, opstanak, akademija, umetnička maštovitost – da je teško opisati sve jednom rečenicom ili frazom. Pre svega, Kuba je zemlja u tranziciji; na svim licima se vidi da zapitano gledaju u budućnost. Niko ne zna tačno šta će se desiti, ali hteli bi da se desi što pre pa da mogu da nastave sa svojim životima, takvim kakvi su.

Na Kubi, stari revolucionarni ideali se mešaju sa mladalačkim uzbuđenjem koje se razvilo tokom decenija socijalističke izolacije. Pošto su skoro svi obrazovani, skoro svako može informisano da sudi o svakoj temi, od sporta do literature do politike, iako su određena mišljenja zakonski kažnjiva.

Pre te vožnje taksijem, proveli smo nekoliko sati u hipsterskom kubanskom baru gde je svirao fjužn bend – u muzici se jasno oseća uticaj spoljnog sveta, prevashodno USA. Pesme su bile o ljubavi, životu, i savremenom životu. Publika je bila i stara i mlada. Sredovečni muškarci i žene u otmenim odelima i haljinama mešali su se sa dvadeseto- i tridesetogodišnjim ljudima u tesnom džinsu i majicama bez rukava. Svi su igrali u zamamnom ritmu.

Bend je svirao do dva, ali to nije bio kraj večeri. Ostali smo ispred bara još sat vremena, a onda uskočili u taksi i odlučili da odemo na novu lokaciju: mesto za koje bi vaš prijatelj boem rekao da predstavlja primer moderne Kube; mesto koje možda postoji u Nju Jorku ili Parizu ili Meksiko Sitiju; mesto koje sada postoji u novoj Havani.

Posle zastrašujuće jutarnje vožnje taksijem, stigli smo do kluba. Blistavo beli art deko znak odskakao je od okolnih mračnih kuća. Samo mesto bilo je donekle skrovito, što je verovatno bio deo šarma koji nudi. Kuba nam već decenijama prodaje misteriju. Kad smo ušli, zatekao nas je bar lakiran u crno i zaslepljujući plesni podijum. Kao da smo se našli bilo gde u svetu.

Ovoga se svi plaše: da otvaranje granica ne pretvori Kubu u mesto nalik bilo kom drugom. Od starih modela automobila do ruševnih zgrada u nekim delovima Havane, lako je zamisliti da ste otputovali u pedesete godine. Iako niko ne želi da se Kubanci muče – siromaštvo nam nije baš simpatično – niko ne želi ni da Havana postane turistička destinacija za američku mladež.

Evo i primera: u klubu se pored nas progurala grupa polupijanih Urugvajaca od po dvadesetak godina. Ova bogataška deca su čarter letom svratila na provod. Posle par dana razuzdanog trošenja, vratiće se kući mamurni, sa paketima cigara. Pre revolucije, Kuba je često bila igralište za bogate; posle Obame, Kuba bi mogla da krene istim putem.

Ljudi pitaju „Kako je na Kubi?" Ali pravo pitanje glasi kako će biti na Kubi? Da li ona može da se nosi sa neizbežnim promenama?

Trenutno je Kuba zemlja u tranziciji, u potrazi za novim identitetom i pokušaju da se ne odrekne starog; ostrvo za odmor koje opsedaju turisti trošadžije dok lokalni stanovnici jedva preživljavaju; hrli napred ka nesigurnoj budućnosti u prastarim raspalim kolima, po mrklom mraku, bez ikakve ideje šta je tamo čeka.

Jedne večeri u Havani sam upoznao Franka Durana (29), ugostitelja i bivšeg učitelja. Duran je visok oko metar sedamdesetpet, mršav, svetlog tena; studirao je pedagogiju i tako postao predavač u osnovnoj školi. Ali posle početnog uzbuđenja oko ideje da će uobličiti nove mlade umove, razočarao se poslom koji mu je donosio 15 dolara mesečno. To jedva da je pokrivalo životne troškove. Prosečna kubanska plata je oko 20 dolara.

Ono što Havanu odvaja od većine latinoameričkih gradova je činjenica da svako ima bar nešto imovine. Siromaštvo je prisutno, ali ne postoji apsolutno siromaštvo kakvo se može videti na ulicama npr. Santa Dominga.

„Nekad ova zemlja nije tako loša kako je strani mediji prikazuju," kaže Duran. „Imamo dobre škole, jak medicinski sistem. Ali realno, mi smo socijalistička zemlja ograničenih prirodnih resursa."

U početku, Duran kaže da su učenici voleli da rade sa njim. Ipak, nekoliko godina kasnije, primetili su da je prijateljski raspoloženi Duran obično snužden na času. Pokunjeno bi otaljavao posao, i niko od toga ništa nije imao – ni on ni učenici.

Zato je odlučio da pređe na turizam, gde je mogao da zaradi mnogo više novca čak i samo od napojnica. Ako bi mu zapala prava mušterija, za jedno veče bi mogao da zaradi mesečnu učiteljsku platu.

Duran mi se odmah svideo jer je druželjubiv, inteligentan, i tvrdoglav. Ja sam se njemu odmah svideo jer sam stranac koji piše o sportu. Duran je zagriženi ljubitelj sporta, prevashodno bejzbola ali i drugih sportova. Znao je više o američkom bejzbolu nego što sam očekivao. Na primer, znao je da su San Francisko Džajants osvojili šampionat rezultatom 4-3 u seriji. Stranac na Kubi često misli da su informacije spolja – posebno iz USA – ograničene. Ubrzo postane očigledno da to više i nije stvarno tako.

Pitao sam ga kako to da je tako upućen, a on mi je objasnio da je sve naučio gledajući TV. Jedna od kubanskih državnih televizija počela je da prenosi po jednu MLB utakmicu nedeljno, ali izbegavaju timove za koje nastupa neki prebeg kao što je Jasil Puig ili Aroldis Čepmen. (Zvanični stav MLB je da nemaju ugovor za prenos utakmica sa Kubom. Verovatno lokalna stanica prosto skida prenose sa nekog drugog latinoameričkog kanala.)

„Meni je to bilo sjajno kao znak da se ideologija polako menja," kaže Duran povodom TV prenosa. „Ali znali smo da neće da prikažu kubanske igrače kojima smo se divili."

Pa ipak, Duran se ne oslanja na državnu televiziju, pretežno gleda kablovsku. Kako kablovsku? Pozvao me je da ga posetim i uverim se sam.

Dan kasnije došao sam do Casa de Musica Galiano u blizini njegovog stana, u centralnom delu Havane pod imenom San Leopoldo. Prošetali smo prepunim ulicama dok su taksi-biciklisti zujali pored nas. Savetovao me je da budem oprezan jer ovaj deo grada nije sasvim bezbedan. Iako oružja nema mnogo u Havani, pljačke su česte.

Doveo me je do uskog proseka između dve zgrade, gde se nalazio njegov ulaz. Jedva sam se provukao kroz vrata. Popeli smo se uz stepenice i prošli ispod skela; Duranova zgrada je prolazila kroz rekonstrukciju. Ova skromna građevina dom je učiteljima, doktorima, i drugim profesionalcima. Duran tu živi sa devojkom koja studira mašinstvo na obližnjem univerzitetu.

Ušli smo u stan i zaputili se pravo u spavaću sobu, gde je mali crni televizor čamio u uglu. Pored njega nalazio se laptop za koji je Duran rekao da ne radi. Ionako nije imao internet priključak u stanu. Malo ko ga ima.

Duran je okrenuo TV prijemnik i pokazao mi kabl koji vodi od njega do prozora i dalje preko krova. Ovaj kablovski sistem ni po čemu nije delovao neobično, osim što u Kubi nema kablovske televizije. Štaviše, zakonom je zabranjena.

Popeli smo se na krov gde mi je Duran skrenuo pažnju na činjenicu da kablovi vode do svakog stana u zgradi. Zgrade su međusobno takođe bile spojene kablovima koji su se pružali dalje u nedogled. Tu mi je Duran objasnio kako kablovska televizija postoji u zemlji u kojoj ne sme da postoji.

Ilegalna televizija počinje jednim jednostavnim kablovskim dekoderom – Kubanski preduzetnik uveze uređaj iz USA za približno 1,000 dolara. Onda zakupi određenu broj sati programa, obično od provajdera sa Floride, koja je od Havane udaljena samo 90 milja.

Da bi mu se ulaganje isplatilo, on mora da kupi i nekoliko adaptera i veliku količinu kablova. Onda ponudi svoje usluge obližnjim zgradama. Ako je dovoljno stanara zainteresovano, on im da jedan adapter, na koji se onda cela zgrada poveže. Jedan izlaz mora da se ostavi otvoren da bi signal mogao da se prenese do sledeće zgrade, gde proces počinje iznova.

Duran kaže da jedan dekoder boks često snabdeva TV signalom skoro 500 mušterija, od kojih svi plaćaju oko 12 dolara mesečno – što je tek nešto manje od mesečne plate koju je zarađivao u prosveti. Kablovska distribucija je isplativ posao.

„Ovo je luksuz," kaže Duran. „Ne može svaki Kubanac toliko da izdvoji. Ali ja volim televiziju. Kad dođem kući s posla, hoću nešto da odgledam. Ali kubanska televizija je očajna, šta tu ima da se gleda? Neke sapunice."

Čak i sa ovim kablovskim sistemom, programi su ograničeni. Originalni boks kupljen je sa ograničenom količinom sati programa, tako da Duranov sistem nudi samo četiri kanala.

U centrali se bira koja četiri kanala se puštaju. Na primer, tokom radnih dana možda su to Discovery, National Geographic, Telemundo, i lokalna televizija iz Majamija. Preko vikenda vlasnik dekodera zameni jedan od njih nekim sportskim kanalom.

Ako Duran baš želi da gleda određenu bejzbol utakmicu, na primer majstoricu finalne serije, može da pozove jednog od posrednika i podnese zahtev. Ako dovoljno ljudi zatraži određeni program, vlasnik glavnog boksa ga obično pusti. Kubanska verzija pay-per-view sistema.

Ovi kablovski sistemi su javna tajna. Duran kaže da policija zna da postoje, ali obično ne radi ništa po tom pitanju. Izuzetak je kad se neko iz vlasti obraća naciji na državnoj televiziji – policija onda zaređa po zgradama da bi sprečila da se gledaju drugi programi. Ali u takvim slučajevima pretplatnici obično sklone svoje kablove za svaki slučaj. Čak i ako ih uhvate, niko ne bude uhapšen i ne plaća se kazna, samo im izdaju upozorenje. Teže kazne sleduju samo vlasnicima dekoder boksa, ali njima je teško ući u trag.

„Vlasti znaju da ovo ne mogu da kontrolišu," kaže Duran. „Pokušali su, ali shvatili su da će klinci sa tim da nastave u svakom slučaju, bez obzira na to šta im policija uradi."

Kablovska televizija značajno je suzila svet Kubancima. Inostranstvo se polako približava. Na neki način, gledanje sporta je vrsta pasivne revolucije.

I tako je razgovor skrenuo sa teme televizije. Sedeli smo za stolom u Duranovoj dnevnoj sobi – mada jednosobni stan nema stvarno dnevnu sobu – i razgovarali o borbi. La lucha. Pričali su mi o teškoćama sa kojima se suočavaju u svakodnevnom životu, koji ne bi trebalo da je toliko komplikovan. O dilemama ponosnog Kubanca koji ipak želi nešto više od života.

„Mi hoćemo promene," kaže Duran. „Ja bih voleo da odem na Jenki stadion. Voleo bih da vidim i rimski Koloseum. Zašto to nije moguće, ako imam dobar posao? Radim cele godine da bih mogao da priuštim dvodnevni put, a čak i to finansijski teško podnesem. Moram da preskačem večere nekoliko nedelja, jedem jaja umesto mesa. Ovde mnoge intelektualce to jako frustrira. Sistem ti ne dozvoljava da napreduješ.

„Jedna stvar je kad voliš svoju zemlju i tradiciju," nastavlja Duran. „Nešto sasvim drugo je kad se ne slažeš sa onim što se radi. Svi čekamo promene, nadamo se novim prilikama. Ja volim Fidela. Kad umre, biću prvi na njegovoj sahrani i plakaću jer znam da je toliko toga uradio za nas. Ali vreme je da sistem krene napred."

U razgovoru sa ljudima, shvatio sam da mladi Kubanci nisu stvarno ni disidenti ni kontra-revolucionari. Oni su deo jedne nove revolucije. Samo žele da se njihov društveni sistem prilagodi, unapredi. Neće zbog mladih ljudi poput Durana, njihovih ideala i želja, pasti kubanski socijalizam. Zbog njih će Kuba preživeti, ma šta se na kraju desilo.

Poslednje jutro na Kubi prošlo je u magnovenju. Probudio sam se naglo posle neprospavane noći, spakovao na brzinu, požurio na aerodrom, platio carinske takse i stigao na terminal.

Nekih 45 minuta pre poletanja, najavili su da se prvo ukrcavaju redovi 20-25. Osetio sam nečiju ruku na ramenu.

„Izvinite gospodine, kako ovo ide?" upitala me je starija žena.

Rekla je da njen muž i sin nemaju iste brojeve na kartama kao ona. Ja sam joj objasnio da ne ulaze svi redovi odjednom, da će ona ući prva jer je njena karta za zadnji deo aviona, a njen muž i sin nešto kasnije jer sede napred. Klimnula je glavom i krenula ka kapiji. Na trenutak je zastala, okrenula se i nasmešila svojoj porodici.

Pošto je majka prošla, otac me je dotakao po ramenu i upitao: „Izvinite gospodine, šta im znači ovo slovo C?" Imao je kartu za sedište u sredini. Objasnio sam mu da broj određuje u kom se redu sedište nalazi, a slovo se odnosi na samo mesto u tom redu.

Ova porodica se nikad nije vozila avionom. Sad su putovali za Meksiko u posetu prijateljima. Svet se menja.

U sličnoj situaciji su bili svi ljudi koje sam upoznao. Mlada glumica iz Santa Klare dobila je glavnu ulogu u španskoj verziji američkog mjuzikla pošto se preselila u Havanu zbog karijere. Bezbroj bejzbol igrača otvoreno je govorilo o planovima da zaigraju u američkim ligama. Muškarci i žene su lutali po hotelima, restoranima, i barovima da bi upoznali stranca za jednu noć, za nedelju dana, za ceo život.

To je nova Kuba. Zemlja koja juri za novim početkom, od jednog kablovskog boksa do drugog, od jednog džez kluba do drugog, od jedne lude noćne vožnje do druge. Niko ne zna pouzdano šta sledi.

Zato je teško odgovoriti na pitanje „Kako je na Kubi?" Trenutno je ovako, ali možda bude sasvim drugačije za šest meseci, ili za godinu dana.

Najzad sam stigao do svog sedišta i vezao pojas. Avion se polako zakotrljao pistom, ubrzao, i podigao u vazduh. Dok je ostrvo ispod mene nestajalo u daljini, pomislio sam da bih naučio još toliko toga da sam mogao da ostanem tamo još koju nedelju, mesec, ili godinu. Eto šta Kuba radi. Primora te da poželiš još.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu