Imao sam 21 godinu i omiljeni bend. Sada, posle osam godina, taj bend je među top pet, ali tada sam bio hardkor fan. Najbliže što su dolazili Srbiji bio je Istanbul, početkom septembra i to sam saznao u julu od devojke koja se ložila na Muse isto koliko i ja.Prva dva leta kao student sam se vraćao u selo kod roditelja jer je jednostavno bilo jeftinije. Bio sam izdržavano lice i čak i ako bih uspeo da zaradim nešto, sve je odlazilo na klasične studentske troškove. A ni dan danas nisam naučio da štedim. Sračunao sam koliko bi mi novca trebalo da odem na Rock'N'Coke festival i gledam Muse. 107 evra! Ravno! Pa to nije uopšte puno, računica je jasna: idem na tri dana, povratna karta za voz je 50 evra, viza deset evra, ulaznica na festival 37 evra i deset evra da imam nešto da pojedem. To je to. Sad je ostalo samo da nađem tih 107 evra.
Reklame
Ma koliko pokušavao da štedim ili da jurim babe za čast od penzije, teško da sam uspeo da prebacim više od 30-40 evra, a onda se pojavi neki trošak i opet sam na nuli. Datum se približio i jedino logično rešenje je bilo da prodam nešto. Telefon nisam mogao jer je bio poprilično star i otrcan. Gitaru nisam želeo, tako da je ostalo jedino da prodam kosu. Dužina je bila negde oko 60 centimetara, nije farbana, zdrava je, kapirao sam da može da se proda za okej cenu. Ova promena izgleda mi je donela 60 evra u džep, tako da je put izgledao sve izvesniji.Internet u to vreme nije bio na na današnjem nivou. Informacije su bile veoma šture ili isključivo na turskom, tako da sam na zvaničnom sajtu mogao da dobijem samo informaciju kada počinje festival i koliko košta, za sve ostalo je radio Babelfish prevodilac, ali nije baš najbolje obavljao posao. Znao sam samo da treba nekako da izađem iz Istanbula i da stignem negde između dva autoputa. O kupovini karte preko interneta nije bilo ni govora.Stigao je i taj dan i kao svaki dobri prokrastrinator, jebao sam sebi sve po spisku dok sam trčao niz Nemanjinu da stignem na voz u osam ujutru jer sam mislio da mi dva snuza alarma za buđenje neće uništiti plan. Petak ujutru, brkati kondukter me gleda i smeje se dok ja, koščati student, glumim Bolta.Ako ste se pitali koliko traje put vozom od Beograda do Istanbula – 24 sata po planu, 26 u stvarnosti. Poslušao sam savet starijeg drugara i uzeo spavaća kola. To je jedini komoditet koji sam sebi priuštio na ovom putu. Pošto sam kasnio, prvi doručak sam mogao da kupim u Nišu i to čips i par kifli, hranu za naredna 24 sata. Sam u spavaćim kolima, slušao sam šta god da se puštalo na radio stanici koju bih uspevao da uhvatim i jedva čekao da zaspim. Negde oko tri ujutru, carinici su počeli da lupaju na vrata da izađemo po vize, ali da zaključavamo kupee jer ih Bugari „preuređuju" dok stojiš u redu. Nas desetoro krmeljivih čekamo da damo po deset evra za nalepnicu koja znači ulazak u Tursku. Možda sam pospan i mrzovoljan, ali sam primetio dve ribe i lika koji pokušava da počne priču sa njima. Brate, ako može on, mogu i ja. Tako smo za manje od pet minuta postali mini ekskurzija, a moj novi saputnik i ja pogledom pregovarali ko će koju da muva. Naravno, ništa od toga.
Reklame
Posle još osam sati ležanja u krevetu čiju istoriju ne želim da znam, stigao sam u grad koji me u tom trenutku uopšte nije zanimao. Bitan je bio festival. Moj novi saputnik ponudio se da mi pravi društvo do popodneva kada je on hvatao autobus za Ankaru. Imao je dva papira sa ispisanim uputstvima kako da dođe do Taksima, glavnog trga, i kako da dođe do autobusa. Hvatali smo neki bus, mislim da je 307 i tu se dogodilo prvo iznenađenje. Svi stoje u redu da uđu na prednja vrata i pokažu kartu. Jebote. U gradu od 20 miliona ljudi!? Ok.
Pošto je bio upoznat sa mojom situacijom, drugar iz voza se ponudio da kupi kartu za gradski, ali i da vodi na klopu. Stereotipi vladaju, pa tako nije želeo da rizikuje sa lokalnom kuhinjom, već smo odmah kremuli u Burger King. Hej, to je besplatan obrok, nema razmišljanja o GMO i sličnim stvarima.Posle jela mi je ostalo samo šest sati da pokušam da nađem kartu i mesto održavanja festivala. Kako? Koga god da sam pitao, ili ne priča engleski ili ako govori, nikad nije čuo za taj festival. Šest sati! Šest jebenih sati sam se vrteo oko Taksima, izbegavao sitne džeparoše pokušavajući da nađem nekog ko će mi zaličiti da zna šta ga pitam. Čak je i moj saborac odustao i rekao da sam se verovatno zajebao i da tog festivala nema. Nema bilborda, nema plakata. Ništa.Seli smo u park i čekao sam da se pozdravi sa mnom, pa da nastavim dalju potragu. U tom trenutku vesnik proleća, serendipity, nazovite to kako god, prođe pored mene. Devojka sa bedžom Muse na kariranom rancu će sigurno znati šta joj pričam. Nije znala. Ne zna engleski. Ali je znala za Rock'N'Coke i Muse, a bilet-nešto je reč za ulaznicu na turskom. Nekako mi je objasnila gde da idem i u tom trenutku je onih 500 godina pod Turcima bilo nešto najopravdanije na svetu.
Reklame
Našao sam prodavnicu iz prve, još jedan lik koji ne zna engleski, ali skapirao je šta hoću i rekao mi da nema više karata. Pojavljuje se drugi prodavac koji izgleda kao profesor stranih jezika za sve ljude koje sam sreo do tad. Objasnio mi je da do festivala moram da hvatam poseban gradski bus sa Taksima (!) i da vožnja traje oko sat vremena.Pozdravim se sa saputnikom, poželim sreću, dođem na bus, bum, 3,5 evra! Ok, to je tamo i nazad sedam evra, znači imam još tri evra za hranu. Jebi ga, znam što sam došao i znam što sam krenuo, tako da nema sad padanja u depru i kalkulacija.U busu brdo pijanih ljudi, oskudno obučeni i spremni za festival. Moji ljudi. Uzimam vreću za spavanje i ranac u kom su dve majice, gaće, čarape, pantalone, četkica i pasoš, stavljam na pod i pripremam se da vidim najbolji bend na svetu. Lik do mene takođe sedi na podu, malo stariji, brada od par dana, naočare i neka jeftina košulja. Otvara flašu vina, nudi mi i priča nešto na turskom. Odmah popijem koji gutljaj, pa tek onda odgovorim da ne pričam turski, kad car progovara čistim britanskim akcentom, ne onim što je Madona pokušavala da izvede.Sat brzo prođe u priči o istoriji. Realno, možda su oni izgubili rat, ali pola milenijuma je poprilično dobar osnov da nekog zajebavaš da je bio potlačen. Na izlazu iz busa, svako na svoju stranu. Dolazim do blagajne da kupim kartu, jeste 37 evra, ali ne primaju evre. Samo turske lire a pošto smo u jebenoj pustinji nema ničeg okolo. Jedina menjačnica je na samom festivalu ili nazad u grad.
Reklame
Pregovaram sa likom iz obezbeđenja da me uvede do prve menjačnice da promenim pare, izađem sa njim i kupim kartu. Ne sme on, zove šefa. Dolazi malo krupniji lik. Ne sme ni on, zove svog šefa. Dolazi simpatična devojka. Ne sme ni ona, sad će da zove direktora festivala? U tom trenutku, moj turski/britanski saputnik Jozi se pojavljuje i uključuje u priču. Odvoji me sa strane da vidi u čemu je problem. Tri minuta nakon toga, pratim ga do nekog sporednog ulaza i razmišljam u šta sam se uvalio. Jozi pregovara sa petoricom likova iz obezbeđenja i prstom upire u mene. Nije mi nimalo prijatno. Dolazi do mene, hvata me pod ruku i gura napred. Prolazi pored petorice likova koji me pozdravljaju osmehom i kroz deset metara nekog tunela, eto mene na festivalu. Šta koji kurac?- Je l' to to? Je l' smo na festivalu? – pitam kao da sam ušao na sedeljku sa Anrijem i Džordanom. Jozi, od sada moj najbolji prijatelj, odgovara potvrdno i dodaje da treba da mi nađe smeštaj i narukvicu. Kroz 15 minuta, dobio sam šator, pivo u ruci, neku klopu i ekipu od desetak skejtera koji kao da su ispali iz spota NOFX-a.
Jozi je član popularnog turskog benda i voditelj neke televizijske emisije. Rekao mi je imena, ali mi je tadašnja euforija to učinila nebitnim. Do početka koncerta ostalo je oko dva sata, dovoljno vremena za napijanje i upoznavanje Turkinja. Fetiš prema debelim obrvama ovde može samo da bude plus.Festival je mali, ima četiri bine i dosta štandova sa hranom, kao i nekoliko šatora za odmor. Pio sam ne znam koje pivo po redu i pričao svoju avanturu ribama obučenim samo u kupaće kostime kada se pojavila grupa likova i počela da mi unosi neki privezak sa lančića u lice. Tek posle nekoliko sekundi sam skapirao da se radi o polumesecu, ali nisam mogao da skontam o čemu je car imao rant. U tom trenutku pojavljuje se Jozi, kreće još gora rasprava i od mene traže da pokažem dokumenta. Ta ekipa nacionalista ide po festivalu i lovi ljude koji pričaju na engleskom. Ako si Turčin, a glumiš stranca zbog riba, dobiješ par vaspitnih. Brate, jeste da su nacionalisti, ali to podržavam. I ko bi rekao da će me preklopna, socijalističa knjižica spasiti da ne zagrizem istanbulsku zemlju.
Reklame
Koncert počinje za pola sata. Neću u prvi red, nisam baš tinejdžer. Treći je sasvim ok. Koncerta se uopšte ne sećam. Ne znam šta su svirali, šta su pričali, šta su imali obučeno. Ali ta euforija koju sam osetio u ta nepuna dva sata je duga koju piša jednorog.
Posle toga ništa nije bilo bitno. Našao sam se ekipom, otišli smo na neku od bina, ali ja sam i dalje bio u transu. Pivo za pivom, nisam ni obratio da sam potrošio „ušteđevinu". Nije da je bilo puno novca, ali hej, više od tri evra za hranu. Nekako sam našao šator i na empirijski način naučio da su, kad si u pustinji, noći jebeno hladne, a jutra vrela, pa je prelaz sa pet na 25 stepeni trajao manje od dva sata.
Budući da se radilo o festivalu koji je tek bio u povoju, nije bilo kabina za tuširanje, već samo par cisterni sa slavinom. Svi, ali baš svi su prali usta sapunom pošto su oprali zube. Očekivao sam da je to ubedljivo najbolja skrivena kamera ikad gde se 200 ljudi valja od smeha dok ja uzimam da radim isto što i oni, ali fuck that. Nisam baš pristalica onog kad si u Rimu…E sad, treba organizovati put nazad do Istanbula. Naravno, moja nova ekipa je bila u fazonu da blejim sa njima još par dana, da će oni platiti sve, ali moja misija je ispunjena. Video sam šta sam hteo, bilo je odlično, ali me festival nije više zanimao. Voz za Beograd kreće oko deset uveče, imam baš dosta vremena. Mogu još malo da blejim sa ljudima i jurim Turkinje, ipak sam ja neka egzotika tamo, iako mi se par ljudi obratilo sa „Mustafa".Na Taksimu sam oko pola osam. Nemam para, žedan sam, prazna mi je baterija i umoran, ali srećan planiram kako da dođem do železničke. Suviše je daleko za pešačenje, a ne mogu da se švercujem u prevozu. Prošenje izgleda kao jedina opcija, ali nisam znao kako. Da li da pitam nekog na ulici? Da li da stanem i pevam nešto i čekam da neko baci evro i po, koliko mi treba za kartu? Dok razmišljam, prilazi mi lik da uradi anketu. Nakon početnog upoznavanja, na lošem engleskom (je l' moguće?) mi govori da je njegova snajka iz Makedonije (pa to su „naši") i da radi za turski Greenpeace. Traži od mene da se učlanim i naravno da pristajem, ali samo ako mi da evro i po za prevoz. Dogovor je pao, tako da sam verovatno član nečega, negde, za šta mi je lik rekao da je Greenpeace.Voz kasni u polasku oko sat. Nemam dinara, nemam evra, nemam kredita, nemam hrane, mamuran sam i umoran, ali imam priču za unuke i osmeh na licu kao nakon prvog seksa. Ipak, glad mi ne dozvoljava da zaspim, a vodu iz kupea ne smem da pijem. Rešim da pokušam da nađem neke Srbe ili nekog mlađeg u vozu i zamolim da mi daju neki čips, tek da bih mogao da uronim u još jedan higijenski sumljiv krevet. Dva kupea od mog sedi par sa ćerkom od desetak godina i pričaju o putovanju. Prepoznajem čisto novosadsko razvlačenje, dovoljno za još veći kez na licu. Predstavio sam se, napravio mali uvod i ispričao deo onoga što mi se dogodilo, te zamolio za kesicu smokija ili neki sendvič ako imaju. Prava vojvođaska porodice ne kreće na put bez pola kile šunke, pa tako nisu ni ovi moji. Cela jedna torba puna hrane i six pack piva za lakši put.Putovali smo malo jače od 26 sati, tako da sam moju hraniteljsku porodicu posetio još dva puta. U tom trenutku više nisam imao blama, prihvatao sam sve što mi je usud poklonio. U Beograd sam stigao oko ponoći, ali sam krenuo kući tek pošto sam pola sata prebacivao devet torbi moje privremene porodice. Iako su se predstavili kao lekari, devet torbi razne odeće i nakita govorilo je da im medicina nije glavno zanimanje.Pustio sam poruku kevi da sam stigao i krenuo do stana devojke koja već spavala. Ušao sam, seo na krevet i pomislio, niko mi neće verovati.